Godina za nama je definitivno ogolila prirodu vlasti u Srbiji. Znalo se naravno i ranije – istinu za volju, ne od samog početka – da režim Aleksandra Vučića počiva na razgranatom sistemu korupcije i sveopšte pljačke javnih finansija. Znalo se takođe da su vladajućem režimu ideje pluralizma, demokratije, argumentovane i pristojne razmene argumenata odnosno dijaloga, u potpunosti strane i da ih temeljno razara zaglušujućom i prostačkom drekom i galamom, neprestano srozavajući nivo javne rasprave i vređajući inteligenciju građana.
Znalo se i da funkcioniše oslanjajući se prvenstveno na različite vrste neformalnih mehanizama i klijentelizma, urušavajući institucije i pretvarajući Srbiju u partijsku državu. Saznalo se u međuvremenu da je spreman da pogazi i najvitalnije nacionalne interese, predajući Kosovo i Metohiju albanskim secesionistima i stavljajući time neprihvatljivu hipoteku na budućnost i opstanak Srbije.
Znalo se da su vladajućem režimu ideje pluralizma, demokratije, argumentovane i pristojne razmene argumenata odnosno dijaloga, u potpunosti strane i da ih temeljno razara zaglušujućom i prostačkom drekom i galamom, neprestano srozavajući nivo javne rasprave i vređajući inteligenciju građana
U protekloj godini međutim, izašlo se iz sfere političkog delovanja (ma koliko ono, tokom godina, postalo pogubno kao što smo videli) i pređena je jedna granica koja je stvari uvela u potpuno novu dimenziju.
Naime, primenom ogoljenog nasilja protiv nezadovoljnih građana i dokazanom spremnošću da brani vlast i po cenu krvoprolića, aktuelni režim je nepovratno izgubio legitimitet. Pokazana beskrupuloznost i očigledna amoralnost ljudi koji vladaju Srbijom doveli su do razvoja ozbiljne patologije u državi i društvu. I kada jedan režim počne sistematski da šalje batinaše kako bi se obračunao sa sopstvenim narodom – tu neminovno počinje kraj.
I zaista, više niko ne sumnja, čak i ne mali broj ljudi koji su deo režima, da je započelo odbrojavanje njegovih poslednjih dana. Jednostavno, model vladanja se istrošio, rok upotrebe prošao. I tu činjenicu više ne može da sakrije ni zaista – mora se tako reći – odvratna gebelsovsko-vučićevska propagandna mašinerija koja je doskora bila efikasna.
Ali ako je odbrojavanje krenulo, ne znači da sve za zemlju ide potaman i da su stvari rešene. Naprotiv, nimalo nije svejedno da li će ovaj režim pasti za tri meseca ili za godinu i tri meseca. Baš kao što nije svejedno na koji način će se stvari odigrati.
Što se Novog DSS-a tiče, imali smo jasan stav o tome kako bi stvari trebalo da izgledaju, ili preciznije rečeno, kako je trebalo da izgledaju. Jasne, ozbiljne i konkretne akcije građanske neposlušnosti koje bi primorale režim na prihvatanje prelazne Vlade, čiji bi jedini zadatak bio da spremi slobodne i demokratske izbore – jer samo takvi izbori, koji daju legitimne rezultate, mogu predstavljati istinski izlaz iz ovako duboke krize – to je bila naša „mapa puta“.
Govorili smo i pisali autorske tekstove o tome, navodeći konkretne primere delovanja, a neke od njih sproveli i u praksi kao ilustraciju, uvek pozivajući na neophodno jedinstvo bez koga ne bi bilo moguće ciljeve i ostvariti. I dalje mislimo da je to bio najbolji put. I dalje mislimo da se tako stvar mogla završiti u mesecu martu ili aprilu godine koja je za nama.
Pokazana beskrupuloznost i očigledna amoralnost ljudi koji vladaju Srbijom doveli su do razvoja ozbiljne patologije u državi i društvu. I kada jedan režim počne sistematski da šalje batinaše kako bi se obračunao sa sopstvenim narodom – tu neminovno počinje kraj
Krenulo se međutim drugim putem. Nema sumnje da će i taj put dovesti do kraja ovog potrošenog režima ali će se to, po svoj prilici, dogoditi mnogo kasnije nego što je moglo – a svaki dan opstanka ove vlasti predstavlja dan neizmerne štete za Srbiju – i na način koji može biti problematičan.
Naime, autoru ovih redova je teško da zamisli kako Aleksandar Vučić, jedne nedelje uveče, s kraja 2026. ili s proleća 2027. godine, priznaje poraz u slučaju da opozicione liste osvoje većinu mandata u Narodnoj skupštini, kao što mu je podjednako teško da zamisli da bi eventualno proglašenje naprednjačke pobede bilo prihvaćeno bez reakcija jer bi eventualna Vučićeva „pobeda“ jednostavno bila pobeda trkača koji je trku na 100 metara dobio tako što ju je počeo sa 50 metara prednosti u odnosu na druge takmičare.
I to je naprosto cena autokratske vladavine, odnosno nepoštenih, neravnopravnih i nedemokratskih izbora, a zapravo jednog opšteg ludila koje je, verovatno vođen sopstvenim, nametnuo Aleksandar Vučić. Đavo, po pravilu, uvek dođe po svoje. Utoliko se čini da smo kao društvo postavili kompoziciju na rizičan kolosek koji neminovno vodi u osporavanja. Kakav sve oblik navedena osporavanja mogu da poprime, autor ovih redova ne želi ni da zamišlja, a zapravo bi bilo najbolje da u ovoj celokupnoj oceni, debelo greši!
Bilo kako bilo, Novi DSS se poneo odgovorno i u novoj političkoj realnosti. Zahtev za izborima koji su opozicioni mediji, a posledično i opoziciona javnost, svesrdno podržali, primili smo k znanju i suštinski odmah započeli izbornu kampanju sa ciljem da, kao autentična desnica, zadobijemo poverenje najvećeg mogućeg broja desno opredeljenih birača jer smo svesni da bez tih glasova pobeda nad Vučićevim režimom neće biti moguća. Ovde je, pored politike, pomalo stvar i matematike i nije zgoreg malo je pojasniti.
To je korpus desno opredeljenih glasača koji neće glasati za SNS. Ali pored toga što neće glasati za režim, niko iz tog korpusa (ili sasvim neznatan broj) neće glasati ni za listu koju će oformiti studenti jer ta lista neće imati odgovore na pitanja koja su vrlo važna za navedene birače
Naime, na izborima 2023. godine, desno orijentisane liste – a to su liste Zavetnika/Dveri, lista Mi, snaga naroda i lista Novog DSS-a i monarhista odnosno koalicije NADA – ostvarile su u zbiru rezultat od 12,8% glasova. Ako se tome pridoda polovina glasova Narodne stranke i barem, kao minimum, procenat-dva dosadašnjih glasača SNS-a (a toliko će ih zasigurno biti), dobija se zbir od oko 15% glasova.
To je korpus desno opredeljenih glasača koji neće glasati za SNS. Ali pored toga što neće glasati za režim, niko iz tog korpusa (ili sasvim neznatan broj) neće glasati ni za listu koju će oformiti studenti jer ta lista neće imati odgovore na pitanja koja su vrlo važna za navedene birače poput pitanja evropskog puta Srbije, a samim tim i odbrane Kosova i Metohije, spoljne politike, vojne neutralnosti, tradicionalnih vrednosti…
I ovo naravno nije kritika studentske liste. Naprotiv, u potpunosti je razumljiva njena pozicija i program u kojem će akcenat biti stavljen na pitanja vladavine prava, institucija i demokratije, što su sve i za nas važne teme. Ali ostaje činjenica da desno opredeljenim biračima to neće biti dovoljno. Kada se gore navedenom pridodaju pojedina imena koja će se naći na listi o kojoj govorimo, sasvim je jasno da ona neće biti u stanju da pridobije desno opredeljena glasove. I ne treba s tim u vezi uopšte imati iluzija.
I baš zato je, pored političkog i ideološkog razloga, postojanje jedne liste autentične desnice od izuzetnog značaja. Ona se sa studentskom listom odlično dopunjuje. Jednostavno, politički, matematički i logički se radi o dve liste koje su komplementarne kada je reč o borbi za smenu nakaradnog režima Aleksandra Vučića.
Pored političkog i ideološkog razloga, postojanje jedne liste autentične desnice od izuzetnog je značaja. Ona se sa studentskom listom odlično dopunjuje. Jednostavno, politički, matematički i logički se radi o dve liste koje su komplementarne kada je reč o borbi za smenu nakaradnog režima Aleksandra Vučića
A šta je tačno autentična desnica – i tu su stvari krajnje jednostavne. Autentična desnica, za razliku od lažnog, primitivnog, lopovskog i lakrdijaškog Vučićevog desničarenja i njegovog fasadnog patriotizma, je desnica koja će, s jedne strane, učestvovati u smeni ovog antisrpskog režima sa svim ostalim opozicionim listama i na to se javno obavezati, i koja, s druge strane, ima jasan stav povodom EU smatrajući da je saradnja i više nego poželjna i to na svakom nivou, ali ne i članstvo.
I zato će Novi DSS i Srpska koalicija NADA odnosno nacionalno-demokratska alternativa učiniti sve da ostvare najbolji mogući rezultat na narednim izborima i smeniti vlast u zemlji.
Postoji međutim i jedna druga ravan odbrojavanja i ona je svakako važnija i, iz istorijske perspektive, sudbonosnija. Kao što smo rekli, nesumnjivo su odbrojani dani ovog beskrupuloznog režima.
Odbrojavaju se međutim i dani za Srbiju i srpski narod u celini. I ova činjenica, nažalost istorijski zasnovana, se u ovom moru površnosti, nedoraslih elita, manjka znanja i promišljanja, nezamislivo srozanog nivoa javne rasprave, poslednjih decenija stvorenog gubitničkog mentaliteta i kompleksa niže vrednosti, naprosto prenebregava.
A Srbija i Srbi nestaju. Idejno, geografski, biološki – nestaju. Životni prostori našeg nacionalnog postojanja se neumitno i radikalno sužavaju. Svakom decenijom, svakom godinom i svakim danom, sve se više tope. I nije ovde samo reč o pogubnim demografskim kretanjima niti o činjenici da nas kao narod poslednjih decenija proteruje kako ko i gde stigne. Ne, reč je ponajpre o stanju duha jedne nacije, potpunom odsustvu nacionalne ambicije, borbenog morala, samopoštovanja i sposobnosti za sagledavanje stvari iz perspektive naroda kojem imamo čast da pripadamo.
Odbrojavaju se i dani za Srbiju i srpski narod u celini. I ova činjenica se u ovom moru površnosti, nedoraslih elita, manjka znanja i promišljanja, nezamislivo srozanog nivoa javne rasprave, poslednjih decenija stvorenog gubitničkog mentaliteta i kompleksa niže vrednosti, naprosto prenebregava
I zato danas, kada se od Srbije traži da se opredeli, nemamo pravo na lenjost a još manje na prečice. Potrebno je da se trgnemo i odredimo se jasno prema svetu i sebi samima. A pitanje koje se pred nas postavlja je vrlo jednostavno – hoćemo li i dalje da budemo nacija i borimo se za sopstveno istorijsko bivstvovanje kao Srbi, ili su pogrešni istorijski koloseci koje smo izabrali pre sto sedam godina, i istorijska silazna putanja koja traje isto toliko, do kraja isisali vitalnost ovog naroda kome sada preostaje samo da čeka smrt – uz sve palijativne mere i komfor koji danas može da pruži zapadna civilizacija, inače podjednako na zalasku.
Novi DSS ima svoj odgovor na ovo pitanje i svoju borbu koju će nastaviti da vodi. Kampanja koju smo započeli će upravo poslužiti da kažemo šta sve ona, vrlo konkretno, podrazumeva.
Miloš Jovanović, predsednik Nove Demokratske stranke Srbije za „Radar”
