Parlamentarna skupština Saveta Evrope je 16. aprila ogromnom većinom glasova od 131 za, 29 protiv i 11 uzdržanih, usvojila mišljenje kojim se Komitetu ministara preporučuje da prihvati zahtev Kosova za članstvo u Savetu Evrope. Odbijeni su svi amandmani srpske delegacije kojima je, između ostalog, traženo da Parlamentarna skupština preporuči Komitetu ministara da odloži odlučivanje o zahtevu Kosova dok Savet bezbednosti UN ne utvrdi ili odobri status Kosova. Usvajanjem pozitivnog mišljenja u Parlamentarnoj skupštini Kosovo se našlo pred ostvarenjem dva cilja: članstvom u jednoj od najprestižnijih evropskih organizacija i međunarodnoj potvrdi svoje državnosti.
Mada se Parlamentarna skupština u svom mišljenju prevashodno bavila pitanjem da li Kosovo ispunjava potrebne standarde za članstvo u pogledu stanja demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, pitanje statusa se provlači kroz čitav tekst usvojenog mišljenja. To se uostalom najbolje vidi iz stava da Kosovo ispunjava uslove za članstvo postavljene u članu 4. Statuta Saveta Evrope. U skladu sa ovim članom, svaka evropska država koja ispunjava uslove za članstvo može biti pozvana da postane članica Saveta Evrope.
Hoće li prijem Kosova narušiti jedinstvo u Savetu Evrope
Prema tome, jasno je da Parlamentarna skupština smatra Kosovo državom. Sa druge strane i sama Parlamentarna skupština je svesna specifičnosti situacije i da neke države članice nisu priznale nezavisnost Kosova. U takvim okolnostima postoji rizik da bi eventualni prijem Kosova mogao da naruši jedinstvo između država članica Saveta Evrope. Zbog toga Parlamentarna skupština poziva na diplomatiju, dijalog i kompromis i preporučuje Komitetu ministara da obezbedi da članstvo Kosova u Savetu Evrope ne prejudicira stavove pojedinačnih država članica u pogledu državnosti Kosova.
Problem je u tome što prema pravilima međunarodnog prava glasanje za prijem nekog entiteta u međunarodnu organizaciju otvorenu samo za države predstavlja akt implicitnog priznanja državnosti. Svesna da će neke države zbog toga glasati protiv članstva Kosova ili biti uzdržane, Parlamentarna skupština je pozvala sve države članice da, bez obzira na to kako su glasale, poštuju odluku Komiteta ministara i iskreno sarađuju u sprovođenju te odluke kako bi se omogućilo nesmetano funkcionisanje institucija Saveta Evrope. Drugim rečima, od tih država se očekuje da tretiraju Kosovo kao ravnopravnog člana Saveta Evrope.
S obzirom na to da je akt priznanja isključivo pravo država, postojeće države članice će prilikom glasanja u Komitetu ministara dati konačnu ocenu da li Kosovo može biti smatrano evropskom državom u smislu člana 4. Statuta Saveta Evrope
Pitanje statusa Kosova je dodatno elaborirano u obrazloženju izveštaja Dore Bakojani, koji je sastavni deo usvojenog mišljenja. U tom delu njen izveštaj se poziva na Izveštaj uglednih pravnika od 27. novembra 2023. godine. Iako se, kako se navodi, Izveštaj uglednih pravnika nije eksplicitno bavio pitanjima državnosti i priznanja i da li Kosovo ispunjava uslove da pristupi Savetu Evrope u svojstvu države, on ne ostavlja nikakvu sumnju u tom pogledu.
U izveštaju je razdvojeno pitanje državnosti od pitanja priznanja. Kada je reč o državnosti konstatuje se da Kosovo vrši vlast na svojoj teritoriji i nad stanovništvom i da učestvuje u međunarodnim odnosima, iako je članstvo u međunarodnim organizacijama ograničeno. Po mišljenju uglednih pravnika, na tu procenu ne utiče prisustvo međunarodnih misija na Kosovu: Euleksa i Kfora, koje nemaju izvršnih ovlašćenja ili deluju samo na drugi ili treći poziv. Prema pravilima međunarodnog običajnog prava, stanovništvo, teritorija, najviša vlast nad tom teritorijom i stanovništvom i sposobnost učestvovanja u međunarodnim odnosima predstavljaju konstitutivne elemente državnosti.
U skladu sa tim pravilima, država postoji od onog momenta kada se steknu svi elementi državnosti. S tim u vezi, u obrazloženom izveštaju Dore Bakojani se ističe da su upućivanjem na pravila međunarodnog običajnog prava ugledni pravnici implicitno konstatovali da Kosovo poseduje potrebne elemente državnosti.
Pravo i politika
Priznanje države predstavlja politički akt koji zavisi od procene čitavog niza okolnosti. Osim pravne ocene da li su se stekli svi elementi državnosti, na odluku o priznanju utiču politički i ekonomski interesi. Zbog toga akt priznanja ima samo deklarativno dejstvo. Njime se samo priznaje postojanje već nastale države. S obzirom na to da je akt priznanja isključivo pravo država, postojeće države članice će prilikom glasanja u Komitetu ministara dati konačnu ocenu da li Kosovo može biti smatrano evropskom državom u smislu člana 4. Statuta Saveta Evrope.
U konkretnom slučaju za Srbiju najveći problem predstavlja to što se u mišljenju Parlamentarne skupštine konstatuje da Kosovo u ovom momentu poseduje sve potrebne elemente državnosti. Paradoksalno je to što je upravo Srbija svojim delovanjem doprinela takvom stanju stvari. Na osnovu Briselskog sporazuma iz 2013. godine izvršena je integracija preostalih institucija Srbije na Kosovu: bezbednosnih struktura, sudova i lokalnih samouprava, u kosovski pravni sistem. Na taj način Kosovo je formalno-pravno i faktički zaokružilo svoj pravni poredak na čitavoj svojoj teritoriji. Time je omogućeno ispunjenje jednog od dva najvažnija konstitutivna elementa državnosti – uspostavljanje najviše vlasti nad teritorijom i stanovništvom.
Srbija je dala kart-blanš za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Zbog toga ne deluju logično primedbe predstavnika Srbije o sumraku međunarodnog prava, rušenju svih principa na kojima počiva Savet Evrope, danu srama u Parlamentarnoj skupštini
Drugi važan element državnosti predstavlja sposobnost Kosova da učestvuje u međunarodnim odnosima. Od proglašenja nezavisnosti 2008. godine Kosovo je uspostavilo diplomatske odnose sa velikim brojem država koje su priznale njegovu nezavisnost i postalo je članica nekih međunarodnih organizacija. Većina međunarodnih organizacija ostala je ipak zatvorena za Kosovo s obzirom na to da zbog protivljenja Srbije ono nije uspelo da obezbedi potreban broj glasova za članstvo u tim organizacijama. Međutim, okolnosti su se i u tom pogledu izmenile nakon zaključivanja Briselsko-ohridskog sporazuma iz 2023. godine. U stavu 1. člana 4. ovog sporazuma se navodi da „strane polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime“.
Ovom odredbom Srbija je priznala pravo Kosova da samostalno učestvuje u međunarodnim odnosima. Drugim stavom istog člana Srbija se obavezala da se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji. I tu se priča završava. Srbija je dala kart-blanš za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Zbog toga ne deluju logično niti ubedljivo primedbe predstavnika Srbije o sumraku međunarodnog prava, rušenju svih principa na kojima počiva Savet Evrope, danu srama u Parlamentarnoj skupštini zbog preporuke da se u članstvo primi nešto što nije država.
Gde su sada Vučićeve crvene linije
Na kraju krajeva takve primedbe su u suprotnosti sa izjavama za javnost koje je davao predsednik Aleksandar Vučić povodom prihvatanja Briselsko-ohridskog sporazuma. U tim izjavama predsednik Vučić je isticao da za Srbiju crvenu liniju predstavlja članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, mada je to u suprotnosti sa tekstom zaključenog sporazuma.
Čak i u onim nesrećno sročenim rezervama koje je tadašnja premijerka Ana Brnabić podnela na tekst deklaracije sa samita EU – Zapadni Balkan iz decembra 2023. godine stoji da usklađivanje sa Deklaracijom nikako ne znači priznavanje članstva tzv. Кosova u UN, sistemu organizacija i agencija UN, niti takozvanog teritorijalnog integriteta tzv. Kosova. Dakle Savet Evrope se uopšte ne pominje među crvenim linijama koje je povukao predsednik. Saveta Evrope nema ni u tzv. rezervama podnetim na tekst deklaracije EU – Zapadni Balkan, a ne na Briselsko-ohridski sporazum, što je tek poseban nonsens.
Savet Evrope se uopšte ne pominje među crvenim linijama koje je povukao predsednik. Saveta Evrope nema ni u tzv. rezervama podnetim na tekst deklaracije EU – Zapadni Balkan, a ne na Briselsko-ohridski sporazum, što je tek poseban nonsens
Svestan i sam ovog problema, da se osporavanjem statusa ne može sprečiti članstvo Kosova u Savetu Evrope, predsednik Vučić je sugerisao Vladi da preusmeri argumente protiv prijema Kosova na činjenicu da Priština nije ispunila svoju obavezu osnivanja Zajednice srpskih opština sa srpskom većinom (ZSO). Da nije bilo Banjske, takva strategija bi mogla dati rezultate. Srbija bi ostala privržena svim zaključenim sporazumima, dok bi se fokus prebacio na neispunjenu obavezu Kosova. Nakon Banjske te šanse su značajno manje.
U najboljem slučaju Srbija bi mogla ishodovati da se odluka Komiteta ministara o članstvu Kosova samo odloži do osnivanja ZSO. Time, međutim, neće biti dovedeno u pitanje mišljenje Parlamentarne skupštine da Kosovo poseduje sve elemente državnosti. Dakle, kakva god da bude odluka Komiteta ministara, igra oko statusa je praktično završena. Ukoliko pak Komitet ministara donese odluku o prijemu Kosova u članstvo Saveta Evrope to će, osim formalne verifikacije državnosti Kosova, imati još jednu značajnu posledicu. Time bi bila stavljena tačka na pitanje granica.
Rešavanjem pitanja statusa i granica Kosovo bi rešilo svoje najvažnije međunarodne probleme, dok bi osnivanje ZSO i dalje ostalo na čekanju. Zato čitava ova saga o prijemu Kosova u Savet Evrope otvara niz pitanja o stručnosti i sposobnosti nosilaca najviših vlasti i uopšte o strategiji Srbije kada je reč o pregovorima o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Možda je došlo vreme da se preispita i revidira postojeća strategija: „pustite me da kupujem vreme, lažem i varam Evropu“.
