14. februar
„Srećne vam rane, junaci!“ nekada je bio pozdrav brkatih vojvoda isto tako brkatim vojnicima, u nekim od najslavnijih momenata naše moderne istorije.
Nekada se čuo samo u ratu, sada se čuje i u miru, makar onom formalnom, iako je u toku naša borba za sopstvenu dušu.
Ali, danas i taj pozdrav, da bi bio istinit i da bi ukazao čast našim stvarnim herojima, mora da bude rodno ravnopravan.
„Srećne vam rane, junaci i junakinje!“
Srećni vam oguljeni tabani, izubijani prsti, naduti plikovi, drhtavi listovi, promrzla i bolna tela. Srećni vam prelomi i kontuzije, dislocirane vilice i naprsle lobanje; to su rane heroja u građanskom protestu u državi nasilja.
Studenti, bolji anđeli naše prirode, oteli su patriotizam od kriminalaca i klerofašista, od onih koji cokule nose i po kući i kojima je sila jedini jezik koji znaju.
Nekada je ravnopravnost bilo to da žena vozi autobus; danas, u „modernoj“ Srbiji, to je da bude gažena autom na prvoj liniji narodne bune… Tu ravnopravnost, te rane, naše devojke preuzimaju s herojskom mirnoćom.
15. februar
„Svaka glista svoju stazu jede“ jedna je od tačnijih izreka o životu i načinima na koje ga živimo.
Posebno se vidi u momentima kao što je sadašnji, globalno i lokalno, u vreme donošenja kritičnih ličnih odluka. U tim vododelnicama, užasnim ljudskoj vrsti koja obožava mentalnu lenjost i stabilnost, kada akcija koju moram da uradim sada, ovog momenta, buši moguću stazu budućeg života…
Na primer, kada direktor škole dobije naređenje od ministarstva – ili lokalnog partijskog harambaše – da školu zaključa, uprkos željama roditelja ili učenika.
Kada se vozaču autobusa naredi da vozi na miting Vođe.
Kada se policajcu naredi da bije narod.
Kada se upravniku pozorišta naredi da zabrani proteste na sceni.
Kada se naivnom studentu oportunisti naredi da u medijima „parira“ svojim vršnjacima.
Kada se bilo kome naredi bilo šta što ih u očima svih onih koji su njihovo prirodno okruženje stavlja nasuprot.
Ljudi imaju mnogo manje slobodne volje nego što se obično misli. Ali nije da je nemamo uopšte. Taj mali deo, ta mrvica je razlika između krivice i herojstva
Onima koji tvrdo podržavaju režim, naravno, ovde nije ništa ni mučno ni teško; oni se raduju, oni se dobrovoljno žrtvuju, oni srećno pljuju svojoj deci ili svojim kolegama u lice. Oni su van domašaja normalnosti i sažaljenja.
Muka je kod onih koji nisu sigurni. Koji se kolebaju, rastrzani između straha i morala, koristi i naroda na ulicama, stabilnosti i novog, prošlosti i budućnosti, sigurnosti i talasa promene koji nose njihovi sugrađani i, verovatno, i njihova sopstvena deca. Ne možeš mimo sveta, a ne možeš ni sa njime… jer, naređenje je jasno.
Krčkaju se tako mali umovi na ovoj vatri, opravdavaju, racionalizuju, duvaju u paru u svojim glavama, uzaludno pokušavajući da tu papazjaniju rashlade, ali bez uspeha. Mnogi poslušaju naređenje; malobrojni dožive epifaniju – jer ispunjavanje naređenja ne oslobađa, uvek će, ubrzo, doći i sledeće – i ekstazu bekstva iz lanaca.
Muka je kod onih koji nisu sigurni. Koji se kolebaju, rastrzani između straha i morala, koristi i naroda na ulicama, stabilnosti i novog, prošlosti i budućnosti, sigurnosti i talasa promene koji nose njihovi sugrađani i, verovatno, i njihova sopstvena deca
I to treba ceniti. Samo ako nije previše kasno, previše blizu očiglednom razrešenju da bi bilo iskreno.
Ljudi imaju mnogo manje slobodne volje nego što se obično misli. Ali nije da je nemamo uopšte. Taj mali deo, ta mrvica je razlika između krivice i herojstva.
17. februar
Kultura je najveći državotvorni projekat koji može da se zamisli. Kultura ne samo kao „elitna kultura“ rafiniranih estetskih ukusa, već kao sveprožimajuća atmosfera društva u kome se u svakom aspektu insistira na boljim stranama naše problematične prirode, na konstruktivnijoj upotrebi tog kilograma najkompleksnijeg sistema u poznatom univerzumu koji zvrji „na leru“ u našim glavama…
Država se možda pravi nasiljem i ratom, ali se zdrava država prijatna za život održava kulturom
Jer, ako je kultura ispravna, sve ostalo sledi iz nje: i zakoni, i ustavi, i mentalni modeli, i načini naših organizovanja, naši politički i ekonomski i drugi sistemi.
Kultura čini društvo. Po tome nas prepoznaju i pamte po dobru. Niko u svetu ne zna za Pašića i naše kraljeve – naše moderne političare uglavnom znaju po zlu – ali svi znaju za Teslu, Marinu Abramović i Ivu Andrića.
Država se možda pravi nasiljem i ratom, ali se zdrava država prijatna za život održava kulturom.
19. februar
Što više razmišljam, sve sam više ubeđen da je „woke“ potpuno hrišćanski i potpuno srpski koncept.
Ako je u pitanju afričko-američki sleng od fraze „biti probuđen“ (being awake) – u smislu biti osvešćen na temu rasizma, nejednakosti i svake socijalne nepravde, opažati i ne slagati se s time – onda je to, koliko znam, i naša filozofija u svim momentima kada o sebi razmišljamo uzvišeno. Mi volimo da mislimo da smo crnci evropske istorije…
Ovde nema sive zone… ili/ili. Ili smo „woke“ ili smo neznalice, predatori ili samo bedni oportunisti
Jer, zar ne kaže poslanica Sv. Pavla Galatima u Novom zavetu (moj slobodni prevod): „Nema više Jevrejina i Grka, nema više roba ili slobodnog čoveka, muških ili ženskih. Svi smo mi jedno u Isusu Hristu.“ „Woke“ 100%. Diskriminacija svake vrste je nehrišćanska. Može neko da javi Dž. D. Vensu?
A srpski? Pa kako može narod kome je viševekovni okupator odvodio decu u ropstvo i od njih pravio janjičare da bude protiv porobljenih svih vrsta? Zar nismo mi ti koji baš zbog takve istorije treba da nosimo baklju borbe protiv svake represije? Zar nije srpski biti protiv ropstva? I zar nije ispravno da ko god sebe idiotski nazove „janjičarem“ bude proglašen za nacionalnu sramotu i patriotsku bruku?
Ovde nema sive zone… ili/ili. Ili smo „woke“ ili smo neznalice, predatori ili samo bedni oportunisti.
