Od svih događaja, stvarnih i proizvedenih, realnih i virtuelnih, na kojima je vlast poslednjih godina gradila podršku, pucanj ispred Narodne skupštine Srbije najpreciznije opisuje stanje u kojem se zemlja danas nalazi. Polarizovano i zatrovano društvo, pregrejane strasti, iracionalni postupci, suspendovana pravna država, razobručena vlast bez kontrole, spinovi i manipulacije kao zamena za istinu i nepodnošljivo mnogo nasilja i represije.
Da li ćemo ikada sa sigurnošću znati i verovati šta se zaista dogodilo ispred parlamenta kada je jedan čovek ranjen i jedan šator izgoreo? Da li je režija izmakla kontroli u danu kad je oštre osude srpskog režima iz Strazbura trebalo gurnuti na marginu javne pažnje ili je događaj ispred Skupštine trebalo, u strahu od gorega, da odvrati putnike za Novi Sad i umiri nadiruću zebnju vlasti od nepoznanice kolika je snaga otpora koji se formira oko godišnjice pada nadstrešnice? Ili su, zbilja, pucanj i zapaljeni šator delo pojedinca, zdravog ili bolesnog, kome je bilo svega dosta?
U atmosferi nepoverenja u kojoj je sve upitno, izgleda da je to manje važno od potencijala koji taj događaj ima za političku manipulaciju. U njoj, kao i u svemu drugom, prednjači predsednik države. I pošto nas je doveo do tačke kad niko ni u šta ne veruje, slobodne interpretacije širile su se kao plamen. Usplahireni predsednik države, kao „odličan pravnik“ kako za sebe kaže, pojavio se pre svih drugih, zakonski pozvanih, da zgazi i ovo malo prava koje je opstalo pod njegovom čizmom. I to u društvu direktora policije i ministra pravde koji sede pored njega kao dekoracija i nemo slušaju dok on, nenadležan, krši zakone i pravila postupka i ometa istragu. U vanrednom obraćanju on kvalifikuje delo kao terorizam. On iznosi lične podatke osumnjičenog. On pušta snimak priznanja dok osumnjičeni leži na podu. On objavljuje gde živi, letuje, putuje, boravi, gde je bio zaposlen. On insinuira povezanost osumnjičenog sa protestima i stranim državama, širom otvarajući vrata novim zloupotrebama koje su odmah počele da se razlivaju po tabloidnim medijima. I kao bonus dobijamo ministra zdravlja Zlatibora Lončara koga „životno ugroženi“ upucani moli da prenese javnosti da je napad na njega bio politički motivisan.
U atmosferi nepoverenja u kojoj je sve upitno, izgleda da je to manje važno od potencijala koji taj događaj ima za političku manipulaciju. U njoj, kao i u svemu drugom, prednjači predsednik države. I pošto nas je doveo do tačke kad niko ni u šta ne veruje, slobodne interpretacije širile su se kao plamen
I tu nije kraj. Taj paramilitarni kamp u srcu prestonice, gde se sve dogodilo, takozvani Ćacilend, omeđen betonskim blokovima sa svih strana, sa šatorima nasred ulice koji su povremeno avetinjski prazni ili prinudno popunjeni kroz kvote iz institucija u javnom sektoru, kroz koji defiluju kriminalci ili dužnici režima, sa pokretnim toaletima ispred ulaza u Skupštinu iz kojih se širi smrad, taj prostor izvan zakona i pravila, izvan estetike i urbaniteta, gde, bez ironije, ne važe pravila civilizovanog življenja, za predsednika države je najslobodnije mesto u Evropi. To je za njega idealna država, poredak kome stremi, mesto na kome se oseća sigurno i bezbedno. Andrićev venac, Pionirski park i plato oko Skupštine Srbije kao Vučićev zabran, bunker vlasti koja se čuva po svaku cenu, a u stvari očiglednost svih predsednikovih strahova. Zato je veoma opasna njegova rola u velikoj drami sa pucanjem i paljenjem šatora, koja na više planova pokazuje da su vrhu vlasti sasvim otkazale kočnice. I da očigledno namerava da u ambis bezakonja uvede celu državu. Ako uspe, naravno.
