Narodno veselje, trubači, pivo, pečenje i 700 pripadnika bezbednosnih službi koji su obezbeđivali skup koji je organizovao TV Informer povodom otvaranja deonice auto-puta Pakovraće – Požega. Međutim, iza scene, na pozornici pažljivo konstruisanog javnog spektakla, odigravala se jedna potpuno drugačija predstava. Ona u kojoj „igra“ služi da zamaskira autoritarnu kontrolu i politički narativ koji već dosta dugo odoleva stvarnosti.
Narodno veselje povodom otvaranja deonice auto-puta Miloš Veliki bila je čista manifestacija socijalnog histrionizma, koji je sociološkinja Maja Breznik uvela u teorijski aparat kako bi objasnila da kada društvo izgubi sposobnost da rešava konflikte, ono pribegava ritualima, festivalima i ceremonijama, kako bi putem „teatralnosti“ proizvelo efekat reda. To znači da spektakli, umesto da prikriju krizu, funkcionišu kao njena scenska zamena.
Slavlju u Požegi prisustvovali su predsednik Aleksandar Vučić, bivši premijer Miloš Vučević, ministar policije Ivica Dačić, predsednica skupštine Ana Brnabić i drugi, koji su svečano proslavili Vladu koja je privremeno suspendovala pravilnik o bezbednosti tunela Munjino brdo.
Bio je to karneval vlasti ili bolje rečeno režirani ritual u kojem se simbolički potvrđuje društveni poredak, gde se dokazuje granica između „ovih“ i „onih“ i gde „veselje“ nije ništa drugo do sofisticirani instrument političke kontrole.
Ključna teza u teoriji Maje Breznik je da sve ono što izgleda kao „igra“ zapravo predstavlja presudni društveni mehanizam. Karneval, u toj logici, nije neko haotično oslobađanje masa, nego kontrolisani prostor u kojem se ritualno potvrđuje ko ima moć.
Bio je to karneval vlasti ili bolje rečeno režirani ritual u kojem se simbolički potvrđuje društveni poredak, gde se dokazuje granica između „ovih“ i „onih“ i gde „veselje“ nije ništa drugo do sofisticirani instrument političke kontrole
Politički spektakl, poput požeškog narodnog veselja nije jednostavan PR trik, nego je savremeni turnir u kojem se potvrđuje autoritet, legitimitet i društvena vidljivost. Ta PR zamka je igra koja se tretira ozbiljnije nego što bismo to očekivali, jer njen ishod postaje društvena činjenica.
U trenucima političke krize, pada podrške, studentskih i građanskih protesta i sveprisutne sumnje u legitimitet vlasti, morao je biti organizovan spektakl koji služi kao ritualna potvrda dominacije. Zato je Požega bila potrebna.
Veselje je u tom smislu izuzetno funkcionalno, jer predstavlja simbolički prostor iz kog se šalje poruka: „Mi smo ovde, gradimo i otvaramo, slavite sa nama.“ Tako se publika koja gleda šou preko TV ekrana pretvara u aktivne učesnike rituala legitimizacije, uverena da negde „pripada“, a zapravo učestvuje u društvenom sudu koji je već odlučio ko je gospodar, a ko višak.
Rituali pored toga što funkcionišu kroz afirmaciju, deluju i kroz isključivanje. I dok jedni slave, drugi su predstavljeni kao „teroristi“. Još nije počelo veselje u Požegi, a studenti su izbačeni iz Studentskog kulturnog centra (SKC). Na licu mesta, pored novinara Informera i policije, stigao je i ministar prosvete Dejan Vuk Stanković, koji je izjavio da je u SKC zatekao krš i lom i da je tom prostoru potrebna duhovna rekonstrukcija. Dok duhovna rekonstrukcija ne dođe u SKC, idemo u Požegu. I tako se stvara binarna slika. Tamo je haos, a ovde je veselje. Tamo je „nenormalnost“, a ovde je „normalnost“.
„Kulturalizacija nasilja“
Upravo tu leži funkcija savremenog karnevala, da definiše granicu između nepoželjnog i prihvatljivog. Drugim rečima da se pokaže ko je u „igri“, a ko je van nje. Tako shvatamo da karneval u Požegi, naspram izbacivanja studenata iz SKC postoji da bi se učvrstio društveni poredak, odnosno da bi se učvrstio autoritet kroz prizor „igre“.
I dok muzičari sviraju „Marširala kralja Petra garda“, predsednik opet pobeđuje „obojenu revoluciju“. Ali i to ima svoje uporište i predstavlja „kulturalizaciju nasilja“. „Kulturalizacija nasilja“ podrazumeva proces kroz koji se represivne i autoritarne prakse predstavljaju kao deo folklora, tradicije ili humora. A karnevalski gospodari koriste razne simbole, da potvrde svoju poziciju. I to uz osmeh, pivo, bakšiš i podignutu pesnicu. Veselo!
Ali vratimo se na povod za „slavlje“ – otvaranje deonice auto-puta bez upotrebne dozvole. I pored svih uveravanja da je tunel Munjino brdo bezbedan, iako pored njega po nalogu dežuraju lekari i vatrogasci, mora da se utvrdi gradivo. Kao što predsednik iznova i iznova pobeđuje „obojenu revoluciju“, tako iznova i iznova mora da uverava narod da je tunel „bezbedan“. Upravo je u tome poenta – nije važno šta se zaista dešava, nego kako to izgleda na sceni.
U logici histrionizma, istina je ono što izgleda kao istina. Ako se dovoljno puta otvori i proslavi otvaranje sporne deonice, onda se i stvarnost menja. Procedure blede pred uverljivošću performansa, jer najopasniji deo karnevala je što on ne ignoriše realnost, nego je menja i preokreće.
„Kulturalizacija nasilja“ podrazumeva proces kroz koji se represivne i autoritarne prakse predstavljaju kao deo folklora, tradicije ili humora. A karnevalski gospodari koriste razne simbole, da potvrde svoju poziciju. I to uz osmeh, pivo, bakšiš i podignutu pesnicu. Veselo!
U tom duhu, na Informeru se najavljuje prvi politički TV kviz. Spektakl se nastavlja. Jedno od pitanja može da glasi: „Koliko je puta predsednik pobedio obojenu revoluciju?“. I baš kao i u karnevalu, neće biti važno koji je odgovor tačan, nego će biti bitno da svi znamo ko je pobednik.
Jer karneval nikada nije bio i nikada neće biti prostor stvarne neizvesnosti. Ishod je uvek određen, a „igra“ je tu da taj ishod učini neupitnim. U tome i jeste snaga karnevalskog mehanizma vlasti – proizvesti privid izbora, dok se ritualno potvrđuje ono što je već odlučeno.
Karneval u Požegi, dakle, nije neki haotični trenutak. On je strogo koreografisana proslava poretka, gde se slavi vlast. I svaki aplauz je deo koreografije kojim se potvrđuje – „Srbija, to sam ja!“
