U verovatno najupečatljivijem segmentu maratonskog otvaranja Olimpijskih igara u Parizu na fasadi tamnice Konsijeržeri vezani lancima, da se ne stropoštaju u Senu, prže svoj progresivni metal članovi benda Gožira. Senom im se na splavu pridružuje mezosopranistkinja Marina Vioti. Ona peva slavnu pesmu iz Francuske revolucije „Biće u redu“. Marinu prati hor desetina odsečenih glava Marije Antoanete, koje u rukama na fasadi tamnice drže glumice. Ovaj prizor je najbolji ključ za čitanje svega što prethodi i sledi ovoj nesvakidašnjoj ceremoniji.
Ali spektakularno otvaranje Olimpijskih igara u Parizu pokazalo je koliko je svaki pokušaj mašte, subverzije i kreativnosti osuđen na nerazumevanje i kritiku. Ne živimo samo mi u duboko podeljenoj državi, već smo stanovnici podeljene planete gde ukuse ne kreira naš duh nego primitivna dnevna politika.
Umesto otvaranja koje je bilo maštoviti pokušaj šetnje kroz političku i umetničku istoriju Francuske, kritičari su videli „Sodomu i Gomoru“, „skrnavljenje Tajne večere“, „jahača bez lica na bledom konju koji ima biblijsku simboliku smrti i razaranja“
Sve civilizacijske predrasude izlile su se u otvaranje Igara, koje je bilo iskreni pokušaj umetničkog čina. A svaki umetnički čin pretenduje da bude subverzija, izaziva osećanja, reakcije: uživanje, lepotu, bes, užas, razmišljanje, kontroverzu.
„Želeo sam ceremoniju koja okuplja ljude, koja miri, ali i ceremoniju koja afirmiše vrednosti naše Republike: sloboda, jednakost i bratstvo“, rekao je Tomas Žoli, umetnički direktor otvaranja Igara.
Ali umesto otvaranja koje je bilo maštoviti pokušaj šetnje kroz političku i umetničku istoriju Francuske, kritičari su videli „Sodomu i Gomoru“, „skrnavljenje Tajne večere“, „jahača bez lica na bledom konju koji ima biblijsku simboliku smrti i razaranja“. Dodali su toj slici pakla i kišu koja je sve vreme padala bez prestanka. Videli su uvredu za religiozna osećanja, megaparadu ponosa s estetikom evrovizijskog muzičkog festivala.
A bio je to čisti, dobronamerni kemp koji večito ispituje granice, uvek provokativan i pretenciozan. Kemp koji pokreće debatu. Misija je urodila plodom.
Niko nije imao nameru da javnost podeli u timove protivnika i ljubitelja događaja, ali sa jedne strane su bili Tramp, Putin, Anastasija Ražnatović, Đuka i Marin le Pen, a sa druge strane Marina Abramović, Makron, evropska levica, Endi Vorhol i Kud Idijoti
Niko nije imao nameru da javnost podeli u timove protivnika i ljubitelja događaja, ali sa jedne strane su bili Tramp, Putin, Anastasija Ražnatović, Đuka i Marin le Pen, a sa druge strane Marina Abramović, Makron, evropska levica, Endi Vorhol i Kud Idijoti.
Oni koji su pratili egzaltirane komentatore na RTS-u uverili se su kako je višečasovna koncentracija događaja i prizora za njih nepremostiv izazov. Čitali su nezgrapan google translate prevod sinopsisa otvaranja neretko pokazujući priličan nedostatak opšte kulture. Tako je uvek epski raspoložen Aleksandar Stojanović uspeo da promaši sve što je vezano za doprinos Francuske istoriji filma.
Limijer je Ogist a ne August.
Tvorac naučnofantastičnog filma bio je Melijes a ne Mesijel.
Prvi film u istoriji nikako se ne zove Pristizanje voza.
„Ideja je bila da se napravi velika paganska zabava povezana sa bogovima Olimpa“, branio je svoj koncept pomenuti Tomas Žoli.
Ali samo jedan može biti bog s Olimpa, pa je tako u božanskoj predstavi Aleksandar Vučić uručio olimpijcima zastavu Srbije. I taj, samo jedan od novih izmišljenih događaja Srpskog sveta, direktno prenošen na nacionalnim televizijama, bio je gruba zloupotreba i Olimpijskih igara i srpske zastave.
Oni koji su pratili egzaltirane komentatore na RTS-u uverili se su kako je višečasovna koncentracija događaja i prizora za njih nepremostiv izazov. Čitali su nezgrapan google translate prevod sinopsisa otvaranja neretko pokazujući priličan nedostatak opšte kulture
„Država (čitaj: ja, AV) vam je sve omogućila i od vas očekujemo žetvu medalja. „Uz premudri, zlata vredan savet strelcu Mikecu, kako je izvestio Informer: „Davore, ako hoćeš zlato, gađaj što više u centar!“ Što su zlobnici uporedili sa savetom legendarnog Broja Jedan iz Alana Forda: „Kaniš li pobijediti, ne smiješ izgubiti!“
Naš predsednik, kome ni mašta ni duh nikada nisu bile jače strane, verovatno nije blagonaklono gledao na ovakvu ceremoniju otvaranja. Po sopstvenom priznanju, on ne razume ni zelenkastu boju novog električnog fijat pande oko koje su se potrudili italijanski dizajneri. Poznato je da ima averziju prema tim „novim sokoćalima“, pa sasvim sigurno nije uživao u horu odrubljenih glava Marije Antoanete. On ni u Parizu nije bio deo sveta. Zatočen poput Marije Antoanete u sigurnoj „Srpskoj kući“, jeo je pitu i pio šljivovicu sa Dodikom, za šta nije morao ni da dolazi u Pariz o trošku poreskih obveznika. A u toj srpskoj kući i u tom srpskom svetu, mnogo smo jaki.
Umesto Nadalu, Zinaid Zidan olimpijsku baklju predaje Đokoviću. Naši sportisti se Senom voze mnogo većom lađom od američkih takmičara iako ih je šest puta manje. Sve Marije Antoanete imaju glavu na svom mestu i ne pevaju. Jedu kolače.
