Pre izvesnog vremena krenem u obližnji market da kupim nešto za klopu. Kad tamo, ministar trgovine s kamerama!!! Zbrišem smesta, da me slučajajno kamera ne uhvati – s njim u kadru. Roknula bih se momentalno. Srećom, postoji isti market u Masarikovoj. Vrata ne rade, piše na cedulji. Odem na drugi ulaz, s kontrastrane, iz Ulice kralja Milana. Staklena vrata koja se otvaraju na senzor – ne reaguju. Udaljim se, pa opet priđem, pa mrdnem levo-desno, a vrata ništa. Mašem zaposlenima da mi otvore – sležu ramenima. Ne vredi čekati…
Treća sreća, razmišljam. I odlazim na ulaz iz Resavske. Jedna strana pokretnog stepeništa radi – ona kojom se silazi. Druga, kojom se penje s punim cegerima, stoji u mestu. Pokvarila se. Ljudi gunđaju. Setite se ovog kad na izborima budete glasali – razmišljam da im kažem – al’ ne bi pomoglo! Jedno pojeftinjenje i eto radosti… On je najbolji.
A, u marketu, kilometarski red. Jedna kasa radi. Odlučim da odem sprat iznad – do druge radnje – da tu pazarim. Da su vrata iz Masarikove radila, u tu radnju ušla bih pravo. Ne bih kružila beogradskim bermudskim trouglom – Masarikova, Kralja Milana, Resavska – dok se ministar uslikava i priča bajke – dvadeset metara dalje.
Evo, direktnog prenosa… Dobar dan, evo me ovde u Idei-Merkator, gde li je…? London, jel’ tako?, proverava prvo kod saradnika – da li je izgovorio tačnu lokaciju. Naš vrli ministar trgovine, koji od treme sve zaboravi i padne u trans čim progovori. Gledamo akciju najbolja cena u gradu. Akcija koja pokriva 87 proizvoda, kaže on. Dva više – 89, ispravlja ga poslovođa, na čemu mu ministar zahvaljuje. Jer, ta dva artikla od posebnog su značaja za sve nas koji pazarimo. To su plastične i papirne kese u koje se roba pakuje. Nemamo novca da ih kupujemo svakodnevno, pa namirnice nosimo u rukama i prepunim cegerima iz kojih nam usput ispadaju. Ministar se „otvorio“ i pojeftinio ono što bi trebalo da bude besplatno. Nekad je bilo tako. Sad debelo razmisliš da li da kesu kupiš ili da kupljeno trpaš gde god stigneš, pa i u džepove – po cenu da ti se nešto mekano razmljecka dok stigneš do kuće…
Pročitajte ona sitna slovca na artiklima
E, hvala vam, ministre trgovine, za ova dva artikla koje vam je poslovođa napomenuo. Mada sam u dilemi da li da nekom takvom đuvegliji poput vas persiram ili ne… Kako da vam-ti se obraćam? Nebitno. Vam-ti, dam-ti, al` sve što vi-ti izgovorite pamti se. Plamti!!! Gore društvene mreže od vaših izjava kad počnete da vatrirate…
Zanemarivši moje komentare, ministar nastavlja verbalnu tiradu… Pogledajte mleko, 87 dinara, uzvikuje! To je najjeftinije mleko u Evropi. Evo, reci ti, šta ti misliš, obrati se jednom od dvojice svojih pratilaca, koji su tu da klimaju glavom na ono što ministar kaže. Pokaza rukom dotični proizvod, pomazi ga nežno i reče nešto – što ne umem da prepričam. Neka leva marka, mleko koje nikad nisam videla. Rok trajanja – pri kraju. Ali, ako se zezneš pa datum ne gledaš i kupiš ga, nemoj da ga baciš. Napravićeš kiselo. Šta fali? Bilo je jeftino. Razumem ja sve potrošače. I ja sam jedna od njih. Ali, ne kupujem ono što mi ministar preporuči. Jer, pojeftinjuje samo ono što je najnezdravije, prepuno konzervansa i raznih otrova… Nešto od čega možeš da calneš… Zašto ne pojeftini organska hrana, već samo artikli sa dodacima E102, 110… pa nadalje… do 1505 i 1520? Pročitajte ona sitna slovca na tim artiklima… Nisu džaba napisana…
U odbranu parizera stala je i tadašnja premijerka, rekavši da smo u detinjstvu svi jeli parizer, viršle, paštete, sem ako neki nisu odrasli na pohovanim džambolajama!!! Bila sam primorana da prevrtim Gugl i da pročitam recept za to jelo. Mama mi to nikad nije pravila
Kako možete sve to da zaboravite kad odete na izbore? Kako možete da opet, i opet, i opet, glasate za njega? I da kažete – on nam pomaže!!! Pomaže vam da što pre pocrkate. Ne mislim na ovog podrepaša, ministra trgovine, koji to radi po službenoj dužnosti, već na predsednika koji mu to diktira.
Nastavljam prenos… Ministar se obraća humusu, nešto u stilu: evo, ja te ne volim, voli te moja žena, ona te kupuje i zato pojeftinjuješ. Dragi humusiću, samo 89 dinara koštaš, najjeftiniji si u gradu, a promet ti je naglo skočio. Jesi li to osetio?, pita ministar kutiju humusa koja ćuti kao zalivena. Karikiram, da mi bude lakše, jer – osećam se kao debil, dok ovo slušam. Od mleka, pelena, sira, pa do humusa, ponudili smo za svakog ponešto, nastavlja on da ređa proizvode. Hvala vam, ministre. Ne pijem to mleko, ne jedem taj sir, ne koristim pelene – hvala ti Бože, a humus pravim sama, Ili kupujem onaj koji ne reklamirate. Nije na vašoj akciji – bez aditiva i konzervansa je.
Tog nekog prošlog dana o kojem vam pričam, u tom marketu, ministar trgovine dotakao se i predsednikovog parizera, rekavši – prošli put smo pomenuli parizer, mislim, naravno, ko ne voli parizer, svi volimo parizer, ali ovaj put jedemo sladoled, život je krenuo u još boljem smeru… Znači li to da je predsednik lagao kad nam je parizerom mazao oči o dobrom standardu!? Ministar je izjavio – da je sladoled znak višeg standarda od parizera!? Kome da verujem? Jer, predsednik se toliko trudio u toj parizer-kampanji… Čak je i pred kamerama jeo sa ministrom finansija, koji se pokazao velikim. Pojo je i njegovo. Uzo i pojo!!! Želudac mu parizer bolje vari, pa se žrtvovao. A, nakon završenog im obroka, koji smo svojim očima gledali na teveu – jer je performans izveden da očara masu – veliki ministar izjavljuje… Predsednik je pojo sve. Uzo i od mog. Na prigovore da je uzo samo griz, veliki ministar nas je ubedio da nismo dobro videli. Kao u onom vicu kad žena zatekne muža s ljubavnicom, pa joj muž kaže – zar više veruješ svojim očima nego meni – i sve prođe bezbolno. S velikom razlikom – ovo nije vic, već goli život. Sve je više onih koji veruju – svojim očima… Zato, veliki ministre, ne pravite od nas debile. Nije uzo i nije pojo – videli smo. Uzo je samo griz za slikanje pred kamerom. U snimku, po običaju, nedostaju dva minuta. Ko je za ta dva minuta pojo parizer? Vi ili onaj treći koji je s vama izvodio parizer-performans? Pitajte ta dva minuta, oni to znaju… Mi s minutima ne baratamo…
Predsednikove palačinke… Mmmm… u slavnom tiganju
U odbranu parizera stala je i tadašnja premijerka, rekavši da smo u detinjstvu svi jeli parizer, viršle, paštete, sem ako neki nisu odrasli na pohovanim džambolajama!!! Bila sam primorana da prevrtim Gugl i da pročitam recept za to jelo. Mama mi to nikad nije pravila. Džambolaje postoje, ali ne pohovane. Ili Gugl ne može da prepozna reči naše tadašnje premijerke. U svakom slučaju, nebitno, je. Od pohovanih džambolaja, dođosmo do mnogo bitnijeg – do prženih jaja. I ponovo, našeg vickastog ministra trgovine.
Probala sam da nađem ta vaša jaja po 11 dinara. Nije bilo šanse. Kupila sam ih po 60, od domaćih koka, hranjenih kukuruzom, a ne konzervansom i hormonima – kakva prodajete u marketima. Ispržila sam za doručak tačno dva. Izdržala sam do podne, dalje nije bilo šanse. Zamantalo mi se od gladi
Nastavak prenosa… Dozvolite, jaje 11 dinara!!! Pazite, 11 dinara… obrok od 22 dinara dva jaja… Pa, mislim, to je obrok koji čoveka može da drži ceo dan sitim – rekao je ministar u svom izlaganju. Potom je demonstrirao prženje dva jajeta u metalnom tiganju koji je mirisao na nedavno pečene predsednikove palačinke… Mmmm… u tom slavnom tiganju, u kojem je ministar pravio kajganu od dva jajeta, uđanila sam i nekoliko parčića prženog lososa. Zašto je pravio kajganu, a ne jaja na oko? Pa, nije bilo mesta u tiganju da ih lepo oblikuje, kako dolikuje kad ih reklamira. Između povelikih komada ove skupe ribe, koja nije na popustu, jaja su se gurala. Žumanca su pukla i pomešala su se s belancetom, pa je na taj način, spontano, nastala kajgana.
Ministre, ministre, ništa ne može da nam promakne… Kao što nije promaklo ni vaše gostovanje na teveu, kad ste rekli: pazite, jedan evro košta deset jaja, pazite… ja ne znam koliko su u Cirihu, tamo na Ženevskom jezeru, ne znam koliko su tamo jaja… Ne znate vi ništa. Ni da se vrednost evra ne meri brojem vaših jaja. Ni da Cirih ne može biti pored Ženevskog jezera… Ali, to je već viša matematika, za jednog ministra trgovine… u ovakvoj državi.
Ne kupujem ono što mi ministar preporuči. Jer, pojeftinjuje samo ono što je najnezdravije, prepuno konzervansa i raznih otrova… Nešto od čega možeš da calneš… Zašto ne pojeftini organska hrana, već samo artikli sa dodacima E102, 110… pa nadalje… do 1505 i 1520? Pročitajte ona sitna slovca na tim artiklima… Nisu džaba napisana…
Da ne bude zabune… Probala sam da nađem ta vaša jaja po 11 dinara. Nije bilo šanse. Kupila sam ih po 60, od domaćih koka, hranjenih kukuruzom, a ne konzervansom i hormonima – kakva prodajete u marketima. Ispržila sam za doručak tačno dva. Izdržala sam do podne, dalje nije bilo šanse. Zamantalo mi se od gladi. Nosite se i vi i vaša dva jajeta, pomislila sam. Otvorila sam frižider i najela se kao čovek. Neću da budem budala, da mi vi kažete – koliko mi je dovoljno za ceo dan…
Primorani smo na poniženja. Ali, ništa nije večno. Ni onaj parizer koji je neko za slikanje uzo, a neko ga umesto njega van kamera pojo ili bacio. Nije večno ni ono jeftino mleko. Ni onaj jeftin humus, koji reklamirate preko strine, babe, žene… Sve ima vek trajanja. I džambolaja. I jaja. I vaša politika. I vi, koji danas vladate. Proverite svoj vek trajanja. Pri kraju je…
