Piše: Olivera Drinić-Gvozdenović, novinar Media centar JAT*
Tom Sojer je kažnjen za nestašluk farbanjem ograde. Dosetio se i krečenje predstavio drugoj deci kao privlačnu igru. Mahao je četkom, tako ubedljivo glumeći da uživa, da su druga deca ispraznila sve džepove da plate, da bar jednom zamahnu četkom po ogradi.
Sa sociološkog stanovišta Tom Sojer je postigao da drugi urade posao umesto njega, a da veruju da je to bila njihova odluka. Psihološki, u grupi je uspostavljena klima zadovoljstva, zahvaljujući, između ostalog, i magnetizmu „lidera“. Pošto većina obično ne rezonuje, već imitira, mamac je i sa marketinškog aspekta bio pun pogodak – reklama je jedino uspešna ako vam pođe „voda na usta“, dok gledate ili po sećanju.
Politikološki, Tom ima rešenje šta da se radi kada je grupa besposlena. Vođa je preduzimljiv i sa ekonomskog aspekta – svima je naplaćivao korišćenje iste četke i zaradio čitavo bogatstvo. U sprezi sa pomenutom finansijskom moći, njegova „državnička“ perspektiva je izvesna:
– Tom će postati predsednik, ako ga u međuvremenu ne obese – komentarisala je ponosno njegova tetka Poli.
Koliki procenat ljudi se može zavesti „četkom“?
Po oceni neuropsihijatra Zorana Đurića, koautora knjige Psihodrama i sociodrama, većina je bez čvršćeg identiteta. Većina pomisli: mora da je ovo nešto lepo, čim oni tako uživaju – i ja ću da probam. Manji deo populacije sa izgrađenim identitetom rezonuje: ja volim ovu zabavu i hoću da se pridružim. Ili, ja to neću.
Setite se, dok je manjina govorila: čekaj, ne možeš se tući sa svima, čekaj, dovešćeš do raspada zemlje, čekaj, deca nam odlaze, čekaj… Većina je bila spremna na sve, samo da „zamlatara“ četkom. A četka je bila imaginarna – nebeski narod…
Iz istraživanja o vrednosnim orijentacijama iz Helsinške povelje može se zaključiti da „sličan sličnom teži“, komentariše Đurić. To je latinska izreka koja dobro ilustruje izbor po narcističkom modelu. Rigidan bira rigidnog. Ako je zreo, bira realističnog, umerenog, zrelog vođu. Ako je lud, bira ludog
Prema ispitivanju javnog mnjenja u Srbiji od 1990. do 1995. godine, iz Helsinške povelje, oko 35 odsto stanovništva izražava izuzetno autoritarne sklonosti, konzervativizam i tendenciju ka jednakosti. Oko 25 odsto pokazuje hedonističku orijentaciju i nevezanost za bilo koju ideologiju. Ako su zadovoljni, glasaju samo za vlast. Oko 25 odsto pokazuje prodemokratsku orijentaciju. Preostalih 20 odsto predstavlja „tabula rasa“ na kojoj radio i TV propaganda ispisuje stavove kakve zaželi.
Manipulatori svešću računaju i na postojanje kolektivne nostalgije za autoritetom, po cenu ograničenja pojedinačnih sloboda. Ima mnogo primera koji ilustruju paralelno sužavanje svesti, pa su pojedinci u grupi spremni na ponašanja i postupke kojima samostalno nikada ne bi pribegli.
Relativno mali broj ljudi ponaša se u skladu sa onim što hoće, kaže Đurić, objašnjavajući da većina beži u sigurnost fuzije mase i bogolikog vođe, jer regresira na stanje malog deteta, koje još nije izgradilo svoje Ja. Ono postoji u sjedinjenju s majčinim nesagledivim telom (velikom grupom) koje govori kroz usta vođe.
Vođa otac ili vođa majka
— Kada je grupa bespomoćna i izgubljena, nered proizvodi svest o potrebi za ocem, za redom. Kako odrasti bez oca? Izgleda da smo svog vođu zaista u nesvesnom doživljavali kao ženu, majku, koja se u odnosu sa svojom decom negde izgubila. Bio nam je potreban red. Samo otac može da donese taj red. Kao da velika politička i ratna previranja doživljavamo kao delo „otkačenog“ materinskog principa. Krmača proždire svoj okot ukoliko je otac u tome ne spreči. I epilog se dogodio analogno Frojdovom tumačenju: sinovi su se pobunili protiv oca i izbacili ga iz društva.
Suština je u ideji da se naše reakcije mogu stvoriti i usmeriti u određenom pravcu. Stručnjaci za marketing ističu da je prosečnom mozgu potrebno sedam puta ponoviti istu reklamnu misao da bi se izazvala težnja za posedovanjem stvari.
Političku kulturu nadahnutu Pavlovljevim eksperimentima o predviđenim ponašanjima opisuje časopis Privredne komore SAD iz 1956. godine:
„Dve partije će svoje kandidate i njihove programe predstavljati uz pomoć metoda koje su razvijani u oblasti trgovine, radi uspešnije prodaje. Ovim metodama se na naučni način odlučuje na koja će se osećanja pozivati, šta će se ponavljati… Njihove pristalice neće više nositi zastave na ulicama, već će dobrovoljci zvoniti na vrata kuća i slati telefonske pozive…, na radiju će se ponavljati slogani dobro promišljene učestanosti. Na plakatima će se do iznemoglosti ponavljati izrazi proverene delotvornosti, kandidati moraju da poseduju zvonak glas i dobru dikciju, ali potrebno je i da izgledaju iskreno na televiziji.“
Kako sagledati veličinu problema manipulacije kad su daljinski upravljači medijima konstanta, oni samo prelaze iz ruke u ruku, pa građanima ostaje iluzija da na izborima biraju?
Od vlasti ka građanima
Po oceni Jovice Trkulje, profesora političkih sistema na Pravnom fakultetu u Beogradu, još uvek nemamo institucionalne pretpostavke za slobodne izbore, najpre ekonomsku nezavisnost birača:
— To znači da vaš politički angažman neće imati ekonomske sankcije, da ostanete bez posla ili obrnuto, da ostanete direktor iako loše poslujete. Tradicionalno, Srbin se ne usuđuje da kaže svoje mišljenje. On ima mišljenje, ali se „ne slaže s njim“. To je dresirana bespomoćnost, praćena strahom od vlasti.
Drugo, nedostaju institucionalne pretpostavke koje omogućuju međudejstvo između vlasti i građana. Sada impulsi idu samo u jednom smeru – od vlasti ka građanima. Vlast je ovde izvan okvira prava i institucija, bez kontrole javnosti.
Treće, izborni zakoni su insuficijentni. Na parlamentarnim izborima 1990. SPS je zahvaljujući većinskom sistemu dobio 45 odsto glasova i čak 77 odsto mandata u Narodnoj skupštini. Narod je, razume se, dobio jednoumlje.
Mi vrlo često biramo između jednog, kao u biblijskoj legendi. Naime, kad je Bog iz Adamovog rebra stvorio ženu, rekao mu je: „Evo ti, Adame, Eva i izaberi sebi ženu.“
U protekloj deceniji mi smo birali između vozača i suvozača, koji su vozili u istom smeru. Na izborima 2000. godine izvršena je samo rokada.
Sada je važeći posredan, proporcionalni sistem, koji favorizuje partije. Mi ćemo glasati za liste, a ko će ući u parlament odlučiće partije.
Četvrto, postojanje demokratske javnosti podrazumeva slobodne, nedirigovane medije, više izvora informisanja, različite pristupe…
— Nažalost, daljinski upravljači medijima su konstanta u Srbiji. Oni samo prelaze iz jedne u drugu ruku. Ako nemate autonomnu demokratsku javnost, onda nemate ni mogućnost da se probijete do svog sopstvenog stava — kaže Trkulja.
Iz istraživanja o vrednosnim orijentacijama iz Helsinške povelje može se zaključiti da „sličan sličnom teži“, komentariše Đurić. To je latinska izreka koja dobro ilustruje izbor po narcističkom modelu. Rigidan bira rigidnog. Ako je zreo, bira realističnog, umerenog, zrelog vođu. Ako je lud, bira ludog.
Manipulatori svešću računaju i na postojanje kolektivne nostalgije za autoritetom, po cenu ograničenja pojedinačnih sloboda. Ima mnogo primera koji ilustruju paralelno sužavanje svesti, pa su pojedinci u grupi spremni na ponašanja i postupke kojima samostalno nikada ne bi pribegli
Ako bira nekog ko se služi apsolutnim, po pravilu neostvarljivim stavovima, bez sredine, ili je sve dobro ili je loše, to je zato što nema zrelost i hrabrost da istrpi bol i patnju koju donosi integrisana slika stvarnosti.
Ako smo iz stanja lošeg osećanja sebe izgradili kompenzirajuću ideju veličine da bismo ublažili sopstveni jad i bedu, ako smo to uradili jednom i stvorili ideju o nebeskom narodu, mi ćemo i sada uraditi ono što je u skladu sa stanjem duha.
Ako se osećamo jadno i bedno, glasaćemo za onog ko će nam uravnotežiti osećanje jada i nemoći – ko bolje obećava, tj. ko bolje laže.
To je, napominje Đurić, protivteg osećanju osujećenosti, nedovoljnosti, manje vrednosti. Na primer, ko puno priča o svojoj seksualnoj moći i uspesima, ili je impotentan ili je u strahu od impotencije; u svakom slučaju oseća se nedovoljno sposobnim, bez obzira da li to odgovara realnom stanju.
*Tekst preminule sociološkinje Olivere Drinić-Gvozdenović, koji je napisala pre 20 godina, dostavio nam je njen brat Goran Drinić uz dozvolu za objavljivanje
