Mogla je ova razglednica iz Šibenika biti napisana i ranije, kada se odigrala, ali su utisci ipak morali da se slože. Deceniju nakon smrti, ili gde su danas još uvek koncertno aktivni takoreći njegovi vršnjaci, Dilan, Makartni, Džeger, kako protiču godine, Arsen Dedić nedostaje više od drugih velikih regionalnih zvezda bivše Jugoslavije. Jer zapravo, iako je svih ovih godina bio u drugom planu i zvaničnom zaboravu dveju država koje bi morale polagati pravo obeležavanja i slave njegovog umetničkog nasleđa, Arsenova zaostavština je značajnija od svega što je u popularnoj muzici sledilo potom. Sada i retroaktivno, Dedića možemo posmatrati kao neizostavnog iz velike četvorke, koju su kao zvezde u kontinuitetu svojih karijera sačinjavali on, Oliver Dragojević, Đorđe Balašević i poslednji preostali Zdravko Čolić.
Sve to je vodilo njegov rodni grad, spomenuti Šibenik, da ovog leta premijerno i konačno ustanovi tribute manifestaciju Arsen – čovjek kao ja zahvaljujući, kako to jedino i biva, ličnom afinitetu i samopregalaštvu troje entuzijasta: Joška Lokasa, Ane Radišić, Mislava Donaja. Naizgled sličan ali kudikamo masovniji, više karnevalski, već neko vreme u Veloj Luci na Korčuli postoji uzoran Trag u beskraju posvećen Oliveru Dragojeviću. Arsenov nulti ili prvi, kako vam drago, predodređen čuvenim šibenskim tvrđavama Svetog Mihovila i Barone, gde se i odigravao, bio je drugačiji – kamerni, kakav Dedić jedino i zaslužuje. Naravno u tzv. ozračju Arsenovog specifičnog i nezaboravnog vokala, nezahvalno je cover up-om oponašati njegovu autentičnu i neponovljivu pojavu šarmantnog cinika i autoironinčnog kozera.
Videlo se to i neku noć na obeležavanju stogodišnjice Radio Beograda, iako je lepo slušati Arsena u simfonijskoj i big bend orkestraciji. Ipak, Hrvatska ima tu malu privilegiju proisteklu iz tradicije muzičko-televizijskog formata HRT-a A strana da dva lid glazbena producenta, Nikša Bratoš i Ante Gelo, s podrškom nacionalnog servisa s Prisavlja, mogu da donesu ovakve dve manifestacije. Tako je Hrvatska ponovo otkrila svoj – Dedićev legacy, tamo gde je propustila u Milanovićevom premijerskom mandatu da Pleso nazove njegovim imenom, a aerodrom Zagreb učini ako ne pandanom Francu Listu u Pešti i Šopenu u Varšavi, onda makar Lenonu u Liverpulu i Luju Armstrongu u Nju Orleansu. Do ovog leta njegovim imenom bila je naimenovana samo bivša sala bioskopa u Šibeniku. Mirogoj u Zagrebu nažalost još uvek nema putokaz za hodočasnike do njegovog groba. Kako je u srazu svog skladateljskog opusa za kino i TV, oličenog u verovatno najznačajnijoj ne samo filmskoj već i klasičnoj muzici, pa dakle da navedemo kao referencu samo glazbu filma Gospoda Glembajevi, propušten da bude uvršten u JAZU ili SANU, priča je o tzv. gatekeeperima i izdaji među prijateljima.
Zaboravljeni Arsen
Ako nam npr. Matija Bećković išta za života još stoji dužan u svetlu svoje autobiografije, čini se da je upravo taj odgovor kako je i zašto Dedić propušten. Spram svetiteljstva Arsenija Dedića, srpsko društvo bi moralo da ustanovi tropar dostojan Tesli, jednak Matavulju i Desnici, umesto slepog uličnog sokaka u Mirijevu. I nepravde, ukinute počasti tzv. koncertnog hola u ustanovi kulture Parobrod od strane prethodnog zna se koga, ali i sadašnjeg menadžmenta naprednjačke vlasti opštine Stari grad. Uprkos deset održanih koncerata i dve LP pod tzv. Arsenovom etiketom, na kojima su nastupali Gabi Novak, Korenlije Kovač, Bisera Veletanlić, Saša Lokner, Vasil Hadžimanov, Matija Dedić…
Arsen Dedić je rođen 1938. u tzv. Varoši, težačkom kvartu Šibenika, u neposrednom komšiluku Srpske pravoslavne crkve i Dalmatinske eparhije, zapravo kraju grada gde svaka druga kuća nosi spomen-ploču partizanima izginulim na Neretvi i Sutjesci. Štaviše, u njegovoj ne predugačkoj Ulici Nikole Tesle od osnovne škole na Mimincu do gimnazije Antuna Vrančića, rođeni su i Mišo Kovač, Vice Vukov i Ivo Patiera, što je opšte mesto. Zanimljivo je bilo u podnevnoj hibernaciji ovog događaja i letnje žege visoke zvezde, prošetati tuda, kao po arhaičnoj Dalmaciji kakva je nekad bila. Šibenik je u odnosu na, što trajektnim turistima, što digitalnim nomadima hipertrofirani Split, odnosno citybreak prenapučeni Zadar, sačuvao lokalnu autentičnost i spokoj, gde su njegovi simboli rečene tvrđave Mihovil i Barone kao primeri uspešnog povlačenja EU fondova, naravno i katedrala Svetog Jakova i Dražen Petrović koji će po ugledu na Bjelogrlićevog Tomu, ove jeseni dobiti svoj trendovski biopik.
Arsen je naravno neodvojiv od Šibenika jer od Kuće pokraj mora i Moderato cantabile 1964. na početku njegove što festivalske što stvaralačke karijere, uvek i stalno se vraćao tu. Njegov zanat – tihi obrt bio je predodređen orkestrom limene glazbe gde je svirao s ocem i bratom Milutinom i studijama flaute na Muzičkoj akademiji u Zagrebu, u podstanarskom stažu internata s klasičarima u Jurišićevoj i domaćinstva Boška Petrovića iz Zagrebačkog jazz kvarteta. Ali kako će svih godina kasnije do danas o njemu svedočiti Igor Mandić i Petar Luković, Zlatko Gall i Miljenko Jergović, što pod uticajem đenoveške pop škole Serđa Endriga i Đina Paolija čija je Sapore di sale zapravo Arsenova obrada Sa okusom mora…što sopstvene svojeglavosti, Dedić je ponikao u povijesti zabavne muzike, kada napusti polje šansonjerske konvencionalnosti, mimo estrade stvoriće sopstveni žanr uporediv s Bobom Dilanom, Lenardom Koenom, Žakom Brelom i Žilberom Bekoom. Sa Aznavurom i Bulatom Okudžavom, kome je bio lični prijatelj, čije stogodišnjice rođenja ove godine takođe diskretno obeležavamo.
I Dalmatinac i Jugosloven, i Hrvat i Srbin – jedinstven
Arsenije Dedić bio je i Vlaj i pravoslavac, Dalmatinac i Jugosloven, Hrvat i Srbin, Šibenčanin i Zagrepčanin, ali jedinstven i neuporediv. Imao je svoje pandane i takmace, partnere i saputnike, ne samo u Gabi Novak, već i u Zdenku Runjiću, Bojanu Adamiču, braći Kalođera i Miljenku Prohaski, Momi Kaporu i Radetu Šerbedžiji. Poslednji je čini mi se jedini nedostajao u line up-u muzičara koji su ovde interpretirali Dedićev opus, od Zorana Predina i Amire Medunjanin do Džibonija i Mie Dimšić, i na koncu sina Matije Dedića za klavirom.
Ono što je dobra stvar, čini se da je rat uprkos svemu završen, zahvaljujući pre svega i na opšte zadovoljstvo, radnoj migraciji klinaca iz Srbije koji bukvalno održavaju hrvatski turizam kao najvažniju ekonomsku granu. U tom postfestum kontekstu Beograd kao da mu ipak nikad nije oprostio, Zagrebu kao da nije bilo dovoljna onovremena Arsenova simbolička participacija u band aid projektu Moja Hrvatska. Ili kako bi on rekao:
Tko stoji iza mene/U ovom strašnom vremenu/Iza jednih je nacija a iza drugih žene/Jer snaga je u plemenu/Tko stoji iza mene/U ovim dobrim danima/Danima za šovene/Iza jednih je mafija, kad najgore je samima/Iza njih njihovi, iza naših naši/To u istom času raduje i plaši/Drže se jarani, drže se zemljaci/Opet su u igri osobeni znaci/A ko stoji iza mene/I ko će takvom pomoći/Kad se okrenem, nikog osim duge sjene/ Na cesti poslije ponoći
Kako je rečeno i na početku, sve što je sledilo od Ministarstva straha i Ratnih profitera, do Života kao krede i Poslednjeg tanga u Đevrskama, mimo bezbrojnih drugih ziher hitova, nije samo puka pesnička antologija, već naša dokumentarna istorija i muzička antropologija na južnoslovenskim jezicima naroda i narodnosti u ovom milenijumu.
Sledeće godine, nemojte, jer ne biste smeli, propustiti Arsen – čovek kao ja 2.0 u Šibeniku.
