Novi album slovenačkog kolektiva Lajbah vrlo intrigantnog naziva MUSICK već u tom predznaku ukazuje na jednu novu provokaciju, koju ovaj po svemu intrigantan bend donosi. Naime, svega nekoliko nedelja ostalo je do vinil, CD i digitalnog izdanja albuma (izdavač Mute), a već je jasno da će MUSICK biti i izrazito pop i izrazito Lajbah! Šta to zapravo znači i da li već možemo da govorimo o najpolitičnijem albumu ovog sastava do sada, pitali smo Ivana Janija Novaka, njegovog osnivača i člana.
„Nije album političniji, nego je stvarnost postala političnija“, odgovara on u razgovoru za naš list. „Mi smo se oduvek bavili odnosom između moći, ideologije i kulture, ali danas su ti odnosi vidljiviji, direktniji i sveprisutni. U tom smislu svaki novi materijal nužno ulazi dublje u tu stvarnost, jer je ona sama postala intenzivnija i kontradiktornija. Ako se čini da je album političniji, to je možda zato što se i granica između politike, tehnologije i svakodnevnog života gotovo potpuno izbrisala. Lajbah ne pokušava da bude politički angažovan u klasičnom, afirmativnom smislu, nego pre svega reflektuje mehanizme koji oblikuju našu percepciju stvarnosti. A ti su mehanizmi danas neizbežno politički.“
MUSICK govori zapravo o prezasićenju i o „mučnini od muzike“ u trenutku kada se svakodnevno na internet postavlja preko 100.000 novih pesama, a sve veći broj njih nastaje uz pomoć veštačke inteligencije, te sve postaje digitalni otpad. Kao i mnogo toga u savremenom životu, i samo slušanje muzike danas nas tera da preispitamo stvarnost. „Stvarnost je onakva kakva jeste: kontradiktorna, fragmentirana i teško uhvatljiva. Pitanje je da li je uopšte ’iskrivljena’ ili je samo sada vidimo jasnije. U tom smislu, ono što se čini kao deformacija možda je samo razotkrivanje strukture. Danas živimo u sistemu u kojem se stvarnost stalno filtrira, uređuje i reinterpretira kroz medije, tehnologiju i algoritme. Iskrivljenje je već ugrađeno u sam način na koji stvarnost percipiramo. Zato mi ne prikazujemo iskrivljenu sliku stvarnosti – nego stvarnost koja je iskrivljena po definiciji.“
Situacija u Srbiji stvorila je uslove za očišćenje i podmlađivanje društva – za humanije odnose i formiranje suverenije generacije koja će pre ili kasnije preuzeti odgovornost u svoje ruke, što je pozitivno
Ali veštačka inteligencija u mnogim sferama preuzima naše živote. Ima je svuda, upotreba je sve raširenija. Koliko ona zapravo loše utiče na muziku? I naravno, mislim da i dalje ima dobrih aspekata koje AI donosi kad je muzička produkcija u pitanju. Ili ne?
„AI je sam po sebi samo alat koji reflektuje logiku sistema u kojem nastaje. Problem nije u tehnologiji, nego u načinu na koji se koristi – i u interesima koji stoje iza nje. U muzici to znači da AI može dodatno ubrzati proizvodnju i standardizaciju zvuka. Već danas imamo ogroman broj pesama koje su tehnički besprekorno generisane, ali često bez stvarne potrebe ili unutrašnje nužnosti. U tom smislu AI ne kvari muziku, nego pojačava postojeće tendencije: hiperprodukciju, ponavljanje i optimizaciju za algoritamsku vidljivost. Istovremeno, AI može biti i koristan kao alat za eksperiment i redefiniciju forme. Pitanje zato nije šta AI radi muzici, nego šta mu dopuštamo da radi – i zašto.“
S obzirom na to da je veštačka inteligencija sastav novim numerama, na pitanje kako su oni zapravo prikazali tu stvarnost koju kreira veštačka inteligencija, Novak odgovara: „Veštačka inteligencija je samo deo priče na novom albumu. Ali ona zapravo vrlo precizno reflektuje stvarnost kakva danas postoji. Ta stvarnost je deformisana, izobličena i dovedena do granice prepoznavanja. AI reflektuje stvarnost tako što uči iz nje – ali ne iz njene dubine, nego iz njenih površinskih obrazaca. Ne razume svet, nego prepoznaje i ponavlja njegove forme: stilove, klišee, strukture, refrene u muzici. U tom smislu ne stvara ništa ’novo’, nego reorganizuje već postojeće elemente u beskonačne varijacije. I upravo tu postaje zanimljivo, jer i sama savremena stvarnost funkcioniše na sličan način. Već je sastavljena od ponavljanja, citata i reprodukcije. AI to samo ubrzava i čini vidljivijim. Kada ’rekreira’ stvarnost, AI zapravo proizvodi njenu kompresovanu verziju – svet bez trenja, bez greške i bez unutrašnje nužnosti. To je stvarnost optimizovana za prepoznatljivost i potrošnju. To nije novost, nego ogledalo sistema u kojem već živimo.“
Jasno je već iz naslova da nisu štedeli komentare, kada je AI u pitanju, jer namerne greške koje nekako prođu neopaženo vidljive su i u naslovu albuma i u nazivu singlova, kao što je Allgorithym. Već to otvara pitanja da li živimo, nenadano, u potpuno pogrešnom vremenu, da li tehnologija demantuje napredak čoveka? „Ne postoji ’pogrešno vreme’, nego samo vreme koje postaje sve očiglednije u svojim kontradikcijama. Ono što danas doživljavamo kao grešku zapravo je razotkrivanje sistema koji je oduvek tako funkcionisao. Tehnologija ne demantuje napredak čoveka, nego ga radikalizuje. Ona ubrzava procese, pojačava tendencije i čini ih vidljivijim. Ako u tome vidimo regresiju, to je možda zato što smo napredak predugo poistovećivali s linearnim poboljšanjem. U tom smislu, MUSICK ne govori o pogrešnom vremenu, nego o vremenu koje je izgubilo iluziju da je ispravno.
Specifičnost Lajbaha po svemu nameće pitanje koliko dugo su radili na novom albumu i kako je uopšte izgledao proces rada, odnosno razvoj ovako specifičnog sadržaja. Novak kaže da je rad trajao otprilike godinu dana i da je sve bilo završeno prošlog septembra. „Početne ideje su se pojavile prilično rano, ali razrada koncepta, pisanje materijala, uključivanje saradnika i usavršavanje produkcije trajali su znatno duže. Kao i obično kod Lajbaha, proces rada retko počinje od ’praznog prostora’; album se razvijao postepeno, kroz duži vremenski period, a ne prema strogo linearnom planu. Neke ideje i skice nastajale su još pre nekoliko godina, dok su druge nastale neposredno pred završetak. Materijal se akumulira, transformiše i reorganizuje kroz različite faze – od prvih konceptualnih impulsa do konačne produkcije. Razvoj se odvijao paralelno s promenama u stvarnosti koju album reflektuje. U tom smislu album nije rezultat jednog zatvorenog perioda rada, nego kondenzacija različitih vremena i pristupa. Kako se menjao kontekst, tako se menjao i materijal. Zato MUSICK nije samo zbir pesama, nego pre svega dokument jednog procesa.“
Video za novi album režira norveški dokumentarista Morten Travik, koji je 2016. godine snimio film Dan oslobođenja, o gostovanju Lajbaha u Severnoj Koreji. Ne možemo a da se s našim sagovornikom ne setimo tog događaja…
„Taj nastup danas vidimo kao specifičan kulturno-politički eksperiment, ali i kao vrlo duhovit susret dva sistema razumevanja stvarnosti. Nismo tamo otišli da ’provociramo’, nego da testiramo granice komunikacije unutar jednog zatvorenog konteksta. Iz današnje perspektive, to iskustvo deluje gotovo paradoksalno: s jedne strane strogo kontrolisano okruženje, a s druge vrlo jasan osećaj da i takav sistem ima svoje prednosti i protivrečnosti, kao i svoje pukotine. Upravo u tim pukotinama nastaje prostor za umetnost i komunikaciju. Film koji je nastao iz tog događaja dodatno pokazuje da je stvarnost uvek kompleksnija od svojih političkih interpretacija. Za nas to nije bio egzotičan izlet, nego još jedna situacija u kojoj smo pokušali da razumemo kako funkcionišu ideologija, simboli i rituali – samo u jednom drugačijem, intenzivnijem obliku“, kaže Novak i na pitanje koja je to goruća tačka gde bi Lajbah svojim nastupom dao doprinos danas dodaje: „Teheran smo propustili, Kijev nas nije hteo, Kabul je još uvek neprohodno zatvoren – ostao nam je još samo Beograd. U redu, i Vašington.“
I baš tu, nameće se pitanje delotvornosti muzike na dušu danas, u vremenima razaranja, ratova, loših politika, jačanja desnice… „Zavisi od toga od kakvog je materijala duša. Muzika je oduvek bila delotvorna za dušu – ali ne nužno na način na koji bismo želeli. Ona može da umiri, ali i da mobilizuje; da leči, ali i da manipuliše. U tom smislu muzika nikada nije nevina. U vremenima razaranja, ratova i političkih radikalizacija, muzika često postaje deo istog sistema koji proizvodi te procese: može da služi kao sredstvo propagande, identifikacije ili kolektivne mobilizacije. Ali istovremeno može da otvori prostor za distancu, refleksiju i razumevanje. Njena ’delotvornost’ zato nije u tome da promeni svet, nego da promeni način na koji ga doživljavamo. A ponekad je i to dovoljno.“
Čini se da je upravo ovo vreme, vreme radikalizacije događaja u svetu, razvoja pogubnih politika i agresivne tehnologije, veliki test za opstanak i čoveka i umetnosti same.
„Umetnost se još i dalje uklapa u svet, ali se oblik njenog uklapanja menja. Ona ne opstaje uprkos uslovima, nego kroz njih. Svako vreme postavlja svoje okvire, ograničenja i mogućnosti, a umetnost se tim okvirima prilagođava, koristi ih ili ih subvertira. Današnja situacija možda jeste test, ali testova je i ranije bilo. Podsetimo se Prvog i Drugog svetskog rata, koncentracionih logora, atomskih razaranja gradova… Umetnost je oduvek nastajala u krizama, konfliktima i promenama. Razlika je u tome što su današnji procesi brži, difuzniji i tehnološki posredovani. Ako nešto nestaje, to nije umetnost sama, nego određena, konzervativna predstava o njoj. U tom smislu umetnost neće nestati – samo će promeniti svoje oblike, medije i načine postojanja. I možda se više neće zvati ’umetnost’. Što nije nužno loše.“
Umetnost je oduvek nastajala u krizama, konfliktima i promenama. Razlika je u tome što su današnji procesi brži, difuzniji i tehnološki posredovani. Ako nešto nestaje, to nije umetnost sama, nego konzervativna predstava o njoj
S obzirom na to da ni na ovoj turneji nećemo gledati Lajbah kod nas, ne možemo za kraj a da ne pitamo Ivana Janija Novaka kako im izgleda Beograd danas.
„Pomno pratimo šta se u Srbiji trenutno događa i sve to je duboko zabrinjavajuće. Ali u kontekstu aktuelnih svetskih zbivanja – fizičkih i ekonomskih ratova i razaranja, ekoloških i civilizacijskih katastrofa, kao i devalvacije osnovnih ljudskih odnosa – dešavanja u Srbiji i u široj regiji, nažalost, deluju pomalo romantično i relativno nedužno, čak i egzotično, i u tom smislu manje presudno. Znamo da iz perspektive same Srbije to ne izgleda tako, ali u globalnoj perspektivi Srbija trenutno nije najveći problem. Čak je ta situacija u zemlji, u izvesnom smislu, stvorila uslove za očišćenje i podmlađivanje društva – za humanije odnose i formiranje suverenije generacije koja će pre ili kasnije preuzeti odgovornost u svoje ruke, što je – barem u tom pogledu – pozitivno.“
