U ovom milenijumu, po svoj prilici, nije bilo domaćeg filma na koji se više čekalo i od kojeg se mnogo očekivalo nego što je to slučaj s filmom Lordana Zafranovića Zlatni rez ’42: Djeca Kozare. Film je postao unekoliko famozan još tokom nastajanja, i glas o njemu širio se uprkos svim zastojima i problemima. U fokusu je od 2023. kada je otpočelo njegovo snimanje i konačno je svoje premijerno izvođenje doživeo na ovogodišnjem Festu, koji je i otvorio. Ono što je bila neopravdana bojazan od susreta s ovim filmom jeste njegova dužina. Četiri sata i devet minuta nije diskvalifikativ po sebi. Istina, potrebno je ogromno umeće da bi se vodile duge forme a da pritom film ostane koherentan i smislen. Sada, kada je film viđen, može se reći da dugo trajanje nije Zafranovićevom filmu ništa naudilo niti mu oduzelo, mada bi, po subjektivnoj proceni, bilo delova filma koji bi mogli da budu nešto kraći. Uostalom, ne treba smetnuti s uma da je rad nekolicine velikih svetskih reditelja bio upravo vezan za neuobičajeno duge, višesatne filmove koje su permanentno pravili Žak Rivet, Hans Jirgen Ziberberg, Lav Dijaz…
Zlatni rez ’42: Djeca Kozare jeste hronika dešavanja u koncentracionom logoru Jasenovac u leto 1942, mada film pokriva deo do partizanskog oslobođenja Zagreba, 8. maja 1945. godine. Nekoliko paralelnih tokova čini jezgro Zafranovićevog filma. Najpre, tu je majka s troje dece od koje je odvajaju da bi je poslali na prinudni rad u nemački logor Ravensbrik. Deca završavaju u Jasenovcu. Potom pratimo grupu od osmorice ustaških egzekutora od kojih u prvom planu izbijaju likovi Maksa Luburića (Rene Bitorajac) i Bobinca (Leon Lučev), a tu su i brojne pojedinačne sudbine utkane u kolektivnu tragediju. Zafranovićev film je zapravo serija od 14 slika s epilogom. Može se reći da je reč o svojevrsnoj vizuelnoj simfoniji kojoj osobit pečat daje Goran Volarević kao direktor fotografije. Njegova vizuelna rešenja su za pamćenje i on je jedan od ključnih ljudi koji je verno otpratio sve Zafranovićeve ideje i uobličio ih u adekvatnu sliku pakla i užasa.
Osnovni postupak kojim se Zafranović rukovodi je brutalizacija. Permanentno klanje žrtava veoma je mučno za gledanje, ali Zafranović kao da preforsiravanjem želi da dočara realnu sliku dešavanja u tom logorskom paklu. Otud te hororične slike treba multiplikovati i tek onda kada ih je veoma mnogo i kada one oku ne dopuštaju predah od užasa, Zafranović smatra da je postigao cilj, i da je njegova slika logorskog ustrojstva zadobila adekvatan tretman i sasvim verno predstavljala logorsku realnost. Pritom, ono što je daleko najvažnije: Zlatni rez je iznenađujuće moderan film. Ni traga ma kakvoj anahronosti ni pukoj propagandističnosti. To je film forme u najboljem smislu te reči i on poseduje iznenađujuće organsko jedinstvo. Uostalom, Lordan Zafranović je potekao iz filmskog modernizma i ostao mu veran i kad su modernistički filmski zasadi polako jenjavali pred drugačijim filmskim potrebama. Otud, u Zlatnom rezu toliko artificijelnosti, toliko dodataka osnovnom narativnom toku – pozorišnih i muzičkih scena, igara, koje samo pojačavaju ironijsku svrhu i diljem filma deluju kao groteska. Teatralizaciji smrti pripada u ovako jednom bolesnom logorskom poretku veoma važno mesto. Zafranovićevi krvnici rade istovremeno dve stvari: ubijaju, ali i posmatraju sebe dok ubijaju. Dive se sebi i već se smeštaju u jedan poredak istorije koji su sebi namenili. Tako Maks Luburić sebe projektuje kao istorijsku gromadu u rangu poglavnika Pavelića, Gebelsa i Hitlera. Ako postoji film novijeg doba u kojem je primenjiva teorija Hane Arent o banalnosti zla, onda je to svakako ovaj film. Naravno, mora se naglasiti, banalnost iz ugla počinitelja. To znači da je mimo svakog istorijskog i ideološkog smisla i rezona, ubijanje u Zlatnom rezu postalo samo sebi svrha i ono se sprovodi rutinski, mehanički, bez oklevanja i zastoja. Ovako zamišljenu strukturu filma maestralno nadopunjuje upotreba arhivskog dokumentarnog materijala. Ti arhivski snimci dodatno doprinose osećanju užasa.
Ako postoji film novijeg doba u kojem je primenjiva teorija Hane Arent o banalnosti zla, onda je to svakako ovaj film. Naravno, mora se naglasiti, banalnost iz ugla počinitelja
Zlatni rez jeste film velikog maestra, ali je svakako i rezultat ogromnog timskog rada. Tu je najpre izvanredna ekipa glumaca koju predvodi Rene Bitorajac, ali su veliki udeo u filmu imali i Irfan Mensur, Leon Lučev, Anica Dobra i Aleksej Bjelogrlić. Čudesna je mala, nezaboravna uloga Mikija Manojlovića kao starca Vukašina koji spokojan pred kamom savetuje svoje dželate da „samo rade svoj posao“. Ogroman doprinos filmu dao je i scenograf Milenko Jeremić čija su se kreativna rešenja vanredno ukrstila sa Zafranovićevom slikom koncentracionog logora, kao i muzika Željka Joksimovića. A svakako bismo bili nepravedni ukoliko ne bismo pomenuli izvorni scenario Arsena Diklića koji je Zafranović tako znalački nadogradio.
Autor je zamislio svoj film kao žestoku osudu mržnje s ma koje pozicije ona dolazila: verske, etničke, ideološke. Imao je dovoljno hrabrosti da se suoči s razmerama ove mržnje, ogromnom cenom u broju ljudskih žrtava koju je ona naplatila, ogromnom patnjom koju je izazvala, kao i nepoverenjem među narodima. Zlatni rez ’42: Djeca Kozare je hrabar film ne samo za regionalno poimanje lične stvaralačke hrabrosti, već i šire. Filmovi ovakvog zamaha, ovako kritički prema istoriji, duboko etični i humani, deficit su u evropskim recentnim produkcijama. Takođe, njegov film je i borba protiv zaborava, posvećen svima na koje je pao jasenovački usud.
