Ona je i danas suverena na sceni. U svom Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra u predstavi Garderober, moćnom nadigravanju između Mikija Manojlovića i Voje Brajovića, koja je rasprodata čim se pojavi mesečni repertoar. Kada joj kažem da je najstarija aktivna glumica, odmah me ispravlja i kaže kako njena koleginica s klase Kaća Dorić još uvek igra u Sarajevu. A dva meseca je starija od Branke!
S jedne strane veliko zadovoljstvo da ju je u 89. godini Paolo Mađeli pozvao da igra u Garderoberu, s druge neskrivena radost na promociji monografije koju je sama ispisala (uz pomoć novinarke Tatjane Nježić) pod nazivom Sidro i pesak.
Bila je to po svemu posebna i veoma emotivna svečanost u JDP-u gde je prikazana ova izuzetno zanimljiva knjiga. Branka ju je zaslužila kao dobitnica nagrade za životno delo Statueta Joakim Vujić, za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji. Izdavač monografije je Knjaževsko-srpski teatar iz Kragujevca, a Branka ne propušta da pomene značajnu ulogu i zahvalnost Voji Lučiću koji stoji iza ovog izuzetnog izdavačkog poduhvata.
I odmah na početku razgovora objašnjava njen naslov Sidro i pesak za koji je inspiraciju našla dok je radila predstavu Ivana Vanje Alača Otočka terca:
„Sidro predstavlja ono što čoveka drži, daje mu sigurnost i oslonac kada naiđu životne bure i oluje. To je nešto što bi svako trebalo da ima u sebi. Pesak predstavlja život koji brzo prolazi i curi kroz prste, poput peska u peščanom satu. Podseća nas da je život ograničen i da ne smemo živeti kao da smo večni i svemoćni. Rečju, to je divan susret nečeg što je prolazno i nečeg što je sigurno. Taj naslov, i Blistavo i strašno, kako se zovu knjige mog supruga Bekima Fehmiua, sjajno se dopunjuju. Kako je Bekim živeo, kako je mislio, kako je radio, kako se ponašao, kako je i otišao s ovoga sveta – sve je to bilo njegovo biće. Kad govorim o njemu kao kolegi, ili o čoveku, znam da je sve što je uradio u životu bilo u potpunom skladu s njegovom ličnošću.
Posebna dragocenost ove knjige su vaši tekstovi, s malim izuzetkom gde drugi pišu o vama, cela je u prvom licu. Kao da ste mnogo toga imali davno napisano i sačuvano?
U vremenu kada je pozorišni list Ludus uređivao Feliks Pašić, jednom prilikom sam poželela nešto da napišem. Povod je bila praizvedba komada Putujuće pozorište Šopalović, htela sam da napišem kako je nastala ta predstava, kako je bilo kada nam je došao autor komada Ljuba Simović… Feliks je rekao da pišem, a ja sam imala veliku tremu. Tako je počelo. Posle sam pisala o Balkanskom špijunu, o Budilniku Vladimira Bulatovića Viba… I kada je došla na red ova knjiga, krenula sam da se prisećam i listam svoje dnevnike. Dovoljno je bilo da nađem neku rečenicu koju sam davno zapisala, i ona bi mi otvorila sećanje. Sećanja na ljude, na događaje, koja su mi pristizala bolje nego što sam mogla i zamisliti. Ponegde bih se poslužila raznim dokumentima, kao, recimo, kad sam pisala tekst o Pini Bauš koja je obeležila jedan od Bitefa. Bilo mi je dragoceno što sam pogledala izvanredan film koji je o njoj snimio Vim Venders.
Sidro predstavlja ono što čoveka drži, daje mu oslonac kada naiđu životne bure. Pesak predstavlja život koji brzo prolazi i curi kroz prste. Divan susret nečeg što je prolazno i nečeg što je sigurno
U knjizi govorite o svojim ulogama, o prijateljima, kolegama, o svom suprugu i kolegi Bekimu Fehmiuu, o svojim sinovima Uliksu i Hedonu…
U jednom trenutku sam, pred kraj knjige, pričala sa svojom unukom Nikom. Pitala me je šta sam sve bila, a ja joj odgovorila da sam bila ćerka, supruga, rame za plakanje, ljubavnica, službenica, bolničarka, baka… i ko zna šta ću još biti. Knjigu sam završila i kada je već bila odštampana, postala sam i prabaka.
Žao vam je što u knjizi nije zabeležena i premijera Garderobera?
Do korone, imala sam sedam predstava u raznim pozorištima. Posle korone, igrala sam samo jednu predstavu u Madlenijanumu. Moja garderoba u JDP-u je broj 211 na drugom spratu. Delila sam je s Radom Đuričin. I od korone donedavno stalno se spremam da odem do te svoje garderobe da pokupim neke lične stvari koje tu stoje, jer nemam više predstava. I nikako to da uradim. A onda se javi upravnica Tamara Vučković i pita da li bih htela da igram u Garderoberu. Tako me, eto, ponovo u garderobi 211, a iskreno žalim što priča o toj predstavi nije došla na vreme. S radošću bih pisala i o njoj.
Sa Radom Đuričin ste bili dobra prijateljica.
Bile smo jako bliske, dok jednog trenutka nismo počele svaka da gleda na svoju stranu. Kao kad se razilaze levičari i desničari. I prolazilo je vreme, dok se ja nisam pozvala na Borhesa, na koga se inače često pozivam. On je rekao: Kad bih ponovo živeo, ne bih život shvatao toliko ozbiljno. Svedok sam mnogih promena. Rođena u Kraljevini Jugoslaviji, doživela Drugi svetski rat, Kraljevina postaje i Socijalistička Republika Jugoslavija, živela u nekom vremenu mira i napretka. Posle će sve to da se urušava, a sećajući se svega što je bilo, ponekad nisam mogla da verujem koliko se laži govori o tom vremenu. To mi daje pravo da mnoge te faze raznih tranzicija nazovem smešnima, da ne bi bile žalosne.
Važite za tolerantnu osobu punu razumevanja. Da li je to i rezultat svega kroz šta ste prolazili, vašeg porekla i životnog izbora?
Tu sam toleranciju dobila u nasleđe. Takva je bila i moja baka po majci, učiteljica Jefimija. Njen muž, deda Jevstatije, bio je pravoslavni sveštenik. Oni su svojih pet kćeri pripremali da završe visoke škole, a ne da se dobro udaju. Ne treba zaboraviti da je kralj Aleksandar I Karađorđević bio pobornik ujedinjenja i zajedničkog života u Kraljevini Jugoslaviji. Tako je bilo normalno da moj deda, po ocu, veleposednik šuma u Gorskom Kotaru, čisti Hrvat po imenu Fran, dođe kolima u Novu Varoš, da sa svojim sinom prosi moju mamu Radmilu. U Novoj Varoši je bilo dosta muslimana, i moja porodica je držala jako dobre odnose s njima.
Kada ste došli u Beograd na studije, znam da ni vi, ni mnogi iz vaše generacije, niste znali ko je kog porekla ni koje vere.
Time se niko od nas nije bavio. Ni kada se u mom životu pojavio Bekim, treći igrač, treća vera, treći mitovi, treća vrsta hrane… Za mene je on bio samo on, mladić koga sam upoznala na Akademiji, skoro šest godina smo bili samo drugari. I sve što nas je vezivalo tih godina, bilo je kao neko predosećanje budućnosti za ono što će se u jednom momentu desiti među nama. Sve je među nama bilo normalno, bez ikakvih predrasuda.
Ako je tada bilo lako biti normalan, bilo je to veoma teško u vremenu užasa devedesetih i prebrojavanja krvnih zrnaca. Vi ste i tada bili normalni?
Neke svoje koleginice izdvajam kao veliku četvorku. To su Mira Stupica, Marija Crnobori, Mira Banjac i Renata Ulmanski. Svaka na svoj način, posedovale su, poseduju poseban senzibilitet, pamet, smisao za humor… Marija Crnobori je govorila da svaka nevolja koja u životu naiđe je kao tornado, cunami, i to mora da prođe. Posle dođe lepo vreme. Ja sam to razumela da tako, nekako, treba shvatati sve što se dešava u životu. I kada mi se čini da je nešto nemoguće, desi se, promeni se. Sećam se, 1987. gostujemo sa Putujućim pozorištem Šopalović u Berlinu, a Berlinski zid izgleda kao da će trajati još sto godina. A ubrzo je pao. Za mene je tokom celog života postojao samo jedan tektonski, životni poremećaj, a on bi nastao ako se izgubi ljubav. Ljubav je bila najjači temelj u Bekimovoj i mojoj građevini koja se zove zajednički život. A tri muke smo imali tih užasnih devedesetih – srpsku, hrvatsku i albansku muku. Sve je to trebalo preživeti, da prođe kroz tebe a da se ne urušiš. Ni ti, ni tvoja deca.
Živela sam u doba mira i napretka. Posle će sve to da se urušava, a sećajući se svega što je bilo ponekad nisam mogla da verujem koliko se laži govori o tom vremenu
Na izvestan način, proživljavali ste to i dok ste igrali u antologijskoj predstavi Rođeni u YU Dina Mustafića i Boža Koprivice. Šta je vama danas najlepša uspomena iz tog vremena kada ste, kao i svi ostali akteri, govorili vlastitu ispovest?
Sve. Dino i Božo, pa Branko Cvejić koji je kao upravnik podržao. Tada sam upoznala i Igora Vuka Torbicu, divnog reditelja, koji je zajedno s još nekolicinom studenata Alise Stojanović bio uključen u proces stvaranja ove predstave. Zadatak je bio da svako od nas, glumaca, napiše to što će da govori. I počela sam svega da se prisećam. Ali, u jednom trenutku sam htela da izađem iz predstave. Šta ja tu da pričam, a od svih njih sam starija dvadesetak godina, svi su oni rođenu u YU, a ja jedina u Kraljevini Jugoslaviji. Moj otac je rođen 1901. kada je još postojala Austrougarska monarhija, a kada je rođena moja majka 1908. Nova Varoš još nije bila oslobođena od Turaka, pa je ona tako rođena u Osmanskom carstvu. Carstva se raspala, oni se zavoleše.
Ipak ste odlučili da igrate?
Da, odlučila sam da ostanem u tom brodu. Ljudi koji ne znaju, ne veruju da su sve tekstove napisali glumci koji su ih i izgovarali. Osim pesama koje smo pevali, a koje je tokom poslednjeg rata jedna strana slala drugoj. To nisu tekstovi, to su bile užasne poruke mržnje koje su slali jedni drugima. Rat se uveliko završio kada sam čula nešto slično da se peva na stadionu tokom neke fudbalske utakmice. Sretnem posle toga Dušana Makavejeva i pričamo, ja mu se na neki način žalim, kažem kako je strašno što se to opet čuje, pitam ga kako je to uopšte moguće. A on mi odgovori: Tako strašne tekstove šalješ onome ko zna tvoj jezik. Onome tvome. A meni je ostalo strašno sećanje da je taj tvoj mogao biti tvoj sused, tvoj prijatelj, tvoj brat, koji će te razumeti i odgovoriti na najstrašniji način.
Božo i Dino su vam tražili da u svom završnom tekstu te predstave govorite o Bekimu.
Jesu, i ja sam se tome opirala, jer nemam pravo da njega donosim na scenu. Ipak sam jedne noći napisala. Možda i zato što mi je Dino stavio bubu u uho da završim sa nekom albanskom reči. Bekimov brat koji je bio profesor na arhitektonskom fakultetu u Prištini, pričao mi je kako se nikada nijednom njegovom kolegi Srbinu nije desilo da mu makar iz štosa kaže na albanskom dobar dan. Sećajući se toga, odlučila sam da izgovorim nekoliko rečenica na albanskom. I dok sam ih izgovarala, u sali je bila mrtva tišina.
Posle ste sa tom predstavom gostovali širom nekadašnje Jugoslavije.
I svuda je bila sjajno primljena. Sećam se, Predrag Matvejević je gledao predstavu u Zagrebu, i rekao kako je ona lekovita, potrebna. Uzbudljivo je bilo i u Ljubljani, gde nam publika, kao i u Zagrebu, nije dala da odemo sa scene.
Vratimo se vašoj slavnoj porodici Karamatijević iz Nove Varoši. Vaš deda Jevstatije je Karamatijević, njegovi sinovi Vuk i Pivo Karamatijević su bili učesnici partizanskog pokreta. Pivo je bio i znameniti slikar koji se školovao kod Bete Vukanović.
Vuk i Pivo su bili moji ujaci. U ranoj mladosti zaraženi levim idejama, u borbi za socijalnu jednakost i pravdu. I obojica su bili u partizanima, kao i njihove sestre Kasija i Natalija. Nažalost, obe su poginule. Pivo je predavao crtanje, i desilo se da su u gimnaziji, gde je bio zaposlen pred početak Drugog svetskog rata, đaci stupili u štrajk. On je podržao đake, pa su ga po kazni poslali u drugo mesto.
Jeste li i vi podržali studente?
Moj deda je uvek govorio da treba da se družimo sa mladima. Zapamtila sam to.
