Pre četiri godine, američki režiser Danijel Goldhaber snimio je film Kako dići naftovod u vazduh, akcionu dramu o grupi radikalizovanih klinaca koji, zaključivši da su mirne metode suprotstavljanja naftnim kompanijama i uništavanju životne sredine nedelotvorne, odlučuju da se okrenu oružanoj borbi, u sklopu koje planiraju i na kraju, s neizbežno tragičnim posledicama, kreću u diverzantsku akciju iz naslova.
Pre nekoliko dana, prekaljeni režiseri nameštenih izbora, Viktor Orban i Aleksandar Vučić – možda i u saradnji s (avaj, nepotpisanim) ruskim scenaristima; uopšte nije isključeno – predstavili su svoj dosad najeksplozivniji zajednički uradak, čiji bi naslov mogao da glasi, recimo, „Kako ne dići gasovod u vazduh (i ostati na vlasti)“, a žanrovski bi mogao da se odredi kao nešto između slepstika i farse.
U izbornim jedinicama gde je Fides jači za osvajanje poslaničkog mandata potrebno je daleko manje glasova nego u Budimpešti i drugim urbanim centrima sa značajnim udelom mlađe i pretežno antiorbanovski nastrojene populacije
Na dan kada je dobar deo sveta slavio Uskrs, čije obeležavanje u mnogim zemljama uključuje i dečju igru lova na uskršnja jaja koja su odrasli sakrili u vrtu ili nekom šumarku, autorski tim Orban-Vučić je za ulov na koji će srpske vojne, policijske i bezbednosne službe nadomak Kanjiže naići, umesto jajolikih čokoladica u staniolu, odabrao dva ranca puna eksploziva, detonatorskih kapisli, štapina i drugog pribora potrebnog za „izvršenje diverzije“. Sve to je Nepoznat Netko, krajnje nemarno ali dovoljno sugestivno, ostavio nedaleko od gasovoda kojim se ruski gas preko Balkana doprema u Mađarsku, i sasvim slučajno na nedelju dana pred odsudne parlamentarne izbore 12. aprila. Na kojima, prvi put posle 16 godina kontinuirane vladavine njegovog Fidesa, postoje realni izgledi da doskora nedodirljivi premijer konačno bude poražen.
To je, dakle, trebalo da bude ta operacija pod lažnom zastavom na koju su mađarska opozicija, domaći i strani analitičari i posmatrači nedeljama unazad upozoravali kao poslednju, očajničku meru kojoj bi u predvečerje glasanja Orban mogao da pribegne, ne bi li u poslednji čas preokrenuo raspoloženje građana i po peti put uzastopno – ukupno šesti – pobedio na izborima. Inscenirati pokušaj napada na infrastrukturni objekat od vitalnog značaja, najbolje na teritoriji Srbije, valjda kako bi delovalo uverljivije (radikalnija alternativa o kojoj se takođe spekulisalo predviđala je inscenaciju neuspelog „atentata“ na Orbana). Potom Ukrajinu – u Budimpešti odranije proglašenu za „direktnu pretnju“ i najvećeg dušmanina Mađarske – optužiti da stoji iza toga. I na kraju, zahvaljujući patriotskoj mobilizaciji građanstva oko Viktora Spasitelja, oteti pobedu iz ralja poraza.
I tako i bi, bar u inicijalnoj fazi plana. Na stranu to što se direktor srpske Vojnobezbednosne agencije odmah potrudio da predupredi pokušaje da se odgovornost za tobožnji pokušaj diverzije svali na Ukrajince, umesto toga sugerišući kako ovo ima nekakve veze s migrantima. Koji bi valjda fingiranim napadom na gasovod u svrhu Orbanove izborne pobede hteli da mu uzvrate za svu pažnju i ljubav koju prema njima i njihovim prethodnicima iskazuje od 2015. naovamo.
S druge strane granice nisu pokazali taj stepen tankoćutnosti. Mađarska vlada samo je nastavila ono što i inače radi: da insinuira i kreira moralnu paniku – uzdržavajući se ipak od direktne optužbe da je Kijev taj koji je planirao diverziju – ne bi li pažnju birača skrenula s nepovoljne socio-ekonomske situacije, sistemske korupcije i sveopšteg zaostajanja zemlje. I pre formalnog početka izborne kampanje Orban i ekipa se na planu komunikacije s javnošću zapravo ničim drugim nisu ni bavili do uveravanjem sunarodnika kako će ih zla Ukrajina, zla Evropska unija i zla opozicija, predvođena bivšim Fidesovim insajderom Peterom Mađarom, ovako ili onako satrti prevare li se da glasaju za listu koju predvodi lider partije Tisa.
Ovdašnjem čitaocu, sviklom na svakodnevna izlivanja kanalizacije iz režimskih brloga, nije potrebno dodatno dočaravati na kakve gadosti je spreman Vučićev uzor, mentor i pokrovitelj: ista je to škola, samo se stil donekle razlikuje. „Od pada komunizma i uvođenja slobodnih izbora u Mađarskoj nismo svedočili kampanji u većoj meri ispunjenoj lažima, prljavim trikovima i raspirivanjem straha“, konstatovao je u Gardijanu Peter Kreko, direktor budimpeštanskog Instituta za politički kapital.
I u tako nezdravoj atmosferi nezavisne ankete Tisi svejedno daju dvocifrenu prednost – i do 15 odsto – u odnosu na Fides; u onima režimskih agencija za ispitivanje javnog mnenja u prednosti je, naravno, Orbanova stranka. Čak i u izuzetno nefer izbornim uslovima koji snažno favorizuju vladajuću partiju, takva prednost je, ukazuje Kreko, teško nadoknadiva. A opet, gajila je udružena opozicija i 2022. velike nade da može do pobede, pa se sve završilo još jednim debaklom.
Od povratka na vlast 2010. naovamo, Orban i Fides sproveli su veliki broj promena izbornog sistema, među kojima u ključne spadaju one kojima je regulisan broj i veličina izbornih jedinica. Od ukupno 199 poslanika njih 93 bira se po proporcionalnom sistemu, s partijskih lista, a 106 po većinskom, po jedan iz svake od isto toliko izbornih jedinica. To predstavlja ogroman problem za opoziciju, jer se broj birača od jedne do druge jedinice drastično razlikuje: u onim gde je Fides jači (u unutrašnjosti i ruralnim delovima zemlje, kao i onde gde postoji koncentracija penzionera i drugih starijih birača) za osvajanje poslaničkog mandata potrebno je daleko manje glasova nego u Budimpešti i drugim urbanim centrima sa značajnim udelom mlađe i pretežno antiorbanovski nastrojene populacije. Pošto ovo dovodi do izrazite disproporcije između broja dobijenih glasova i broja osvojenih mandata u korist Fidesa, Tisi je, prema procenama, potrebno da osvoji minimum šest odsto glasova više od vladajuće partije kako bi mogla da računa na parlamentarnu većinu. A ni ona joj ništa ne bi garantovala, pošto je Fides postavio mnoštvo formalnopravnih prepreka koje će eventualnoj novoj vlasti ruke od početka držati vezanim na leđima.
Drugu veliku teškoću s kojom se opozicija suočava predstavlja to što je Fides još odavno pravo glasa dao i sunarodnicima iz dijaspore, od kojih najurednije glasaju oni iz Mađarskoj susednih zemalja, koje Orbanova administracija raznim oblicima izdašne finansijske pomoći i privilegijama faktički stalno iznova potkupljuje kako bi glasali za nju – a kojima je pritom i najlakše da to čine, putem pošte. Nasuprot tome, u proseku kudikamo mlađa i opoziciono nastrojena mađarska emigracija u udaljenijim delovima Evrope i sveta tu mogućnost ima samo ukoliko se baš potrudi i potegne do ambasada ili konzulata svoje zemlje kako bi u njima glasali.
Tu je i još jedan Fidesov izum: 2021. legalizovani „glasački turizam“ koji Mađarima daje pravo da na izbore izađu bilo gde unutar zemlje, nezavisno od mesta boravišta, još jedan vid izbornog inženjeringa koji režimu omogućava da pristalice na dan izbora prebacuje tamo gde su najpotrebniji. „Orban poznaje svoje birače“, kaže za Politiko Kim Lejn Šepele, profesorka na Univerzitetu Prinston. „Fides je vrlo dobar u sprovođenju internih anketa i raspolaže veoma detaljnim bazama podataka. Zapravo je nezakonito prikupljati mnoštvo ličnih podataka o biračima, ali Fides to radi već decenijama, pa je u prilici da birače seli u distrikte u kojima se plaši poraza.“
„Glasački turizam“ Mađarima daje pravo da na izbore izađu bilo gde unutar zemlje, nezavisno od mesta boravišta, što režimu omogućava da pristalice na dan izbora šalje tamo gde su najpotrebniji
Ovome, naravno, treba dodati uobičajeni, i ovde predobro poznati repertoar drugih prevarantskih mera za obezbeđivanje glasova, od podele besplatnih životnih namirnica – kad su u pitanju oni najsiromašniji dovoljan je i džak krompira – i vezanog glasanja (ili „bugarskog voza“), pa nadalje. Ali ni sve pobrojano, izgleda, ovog puta nije dovoljno, pa je, povrh sveopšte antiukrajinske i antievropske histerije koju mesecima unazad raspiruju kontrolisani mediji – u Mađarskoj na takve otpada između 80 i 90 odsto njih – zatrebala još i mala pomoć srpskog prijatelja, te nekoliko kilograma eksploziva ostavljenog na zgodnom mestu da ga pronađe ko treba.
Posle toga, ostalo je još da svoje obavi Džej Di Vens. Američki potpredsednik u utorak je, kao što je odavno i bilo najavljeno, stigao u Budimpeštu kako bi i na taj način podržao mađarskog autokratu. Mutikašu Vensa, dabome, gotovo bez izuzetka, mrzi čitava Evropa; šta vam to govori o Orbanu?
