Agresivni rat protiv Ukrajine koji je pokrenuo ruski predsednik Vladimir Putin uveliko je u trećoj godini trajanja, pa se sve učestalije postavljaju pitanja da li su bilo kakav mir ili bilo kakva pobeda mogući.
Mnogo, naravno, zavisi od toga kako se definišu pomenuti pojmovi. Putinov eksplicitno proklamovani cilj jeste nestanak Ukrajine kao nezavisne države i njeno stavljanje pod rusku kontrolu. Pa ipak, nakon dve i po godine masivne mobilizacije vojnih resursa i ljudstva, Rusija i dalje kontroliše tek oko 18 odsto ukrajinske teritorije, od čega je najveći deo prigrabila još 2014. Sameravana naspram Putinovih ratnih ciljeva, invazija se zasad ispostavlja kao težak neuspeh.
Da li bi to moglo da se promeni? Da bi ruska pobeda bila iole moguća, Zapad bi morao da Ukrajini obustavi sve oblike pomoći, kako finansijske tako i vojne, a ukrajinski narod bi morao da izgubi volju da se opire. Bez ispunjenja jednog od ovih uslova, a verovatno oba, ostvarenje Putinovih ratnih ciljeva čini se nedostižnim.
Nema nikakvih znakova da na ukrajinskoj strani voljni element slabi. Mada u anketama izvestan broj učesnika kaže da bi prihvatili neke teritorijalne ustupke, ako je to cena koju bi trebalo platiti za okončanje rata, ti gubici bi bili daleko od toga da bi Ukrajinu izbrisali s mape.
Ukrajinska vojska ima slabe izglede da povrati teritorije koje je Rusija okupirala. Možda bi negde i mogla da ponovi uspeh kurske operacije, ali sve preko toga biće veoma teško
Mnoge milijarde dolara koje se iz Evrope, Sjedinjenih Država i drugih delova sveta upućuju Ukrajini od presudne su važnosti, te se stoga ozbiljno nameću pitanja da li će se ta podrška nastaviti i u slučaju da se bivši američki predsednik Donald Tramp vrati u Belu kuću. Ali mora se imati na umu da čak i velike sume koje pristižu iz Evropske unije i dalje u proseku predstavljaju jedva malo više od 0,3 odsto bruto nacionalnog dohotka zemalja članica. Kako nema nagoveštaja da politička volja Evropljana slabi, tu podršku će u slučaju potrebe možda biti moguće i povećati.
Osim toga, proizvodnja artiljerijske municije u Evropi raste, a projekcije govore da bi iduće godine mogla da dostigne dva miliona komada. Na drugoj strani, Rusija se, ima se utisak, muči da poveća proizvodnju, te u sve većoj meri zavisi od isporuka iz Severne Koreje.
Ovo je deo šireg obrasca. Ruskim oružanim snagama još od prvih sedmica rata ne polazi za rukom da izvedu ijednu ofanzivnu operaciju većih razmera. Nije da to nisu pokušavale – ovog leta su se primakle nadomak Harkova – ali ta nastojanja stalno iznova doživljavaju neuspeh. Najveći deo ruskih proboja otpada na razaranje manjih gradova.
Niko ne negira da se i ukrajinska vojska suočava s izazovima. Pre dve godine jeste uspela da potisne Rusiju iz okoline Hersona i Harkova, ali je onda njena toliko najavljena kontraofanziva na leto 2023. doživela spektakularan neuspeh. Pa ipak, neočekivana avgustovska kontraofanziva u ruskom Kurskom regionu pokazala je nove i impresivne sposobnosti ukrajinskih snaga, istovremeno podsećajući svet na tvrdokornu rešenost i adaptibilnost njihovih pripadnika.
Kako stvari trenutno stoje, međutim, ukrajinska vojska ima slabe izglede da povrati teritorije koje je Rusija okupirala. Možda bi i mogla da negde drugde duž linija fronta ponovi uspeh kurske operacije, što bi onda moglo da ima značajne političke implikacije, ali sve preko toga – ostvarivanje održivih rezultata – biće veoma teško.
Sve dok Putin i njegovo najbliže okruženje dele uverenje da su u stanju da do kraja istroše volju Ukrajinaca i njihovih zapadnih pomagača, rat će se nastaviti. Ali kada im postane jasno da se to neće dogoditi, i da je Rusija na strmoglavoj silaznoj putanji, stvari će se promeniti. To se verovatno neće desiti ove godine, ali nije nemoguće da se desi sledeće. Onda bi možda moglo početi da se razmišlja o nekoj vrsti privremenog aranžmana kojim bi sukobi bili okončani, ali koji nijednoj strani ne bi dao priliku da proglasi „pobedu“.
Putin se isuviše poistovetio sa svojom imperijalnom opsesijom da bi bio u stanju da prihvati istinsko uspostavljanje mira
Do trajnog mira će, međutim, biti teže doći. Ne verujem da je on moguć dok ne budu ispunjena dva uslova. Prvo, Putin bi morao da izgubi vlast. On gvozdenom pesnicom održava kontrolu nad Kremljom i čitavim ruskim društvom, i isuviše se poistovetio sa svojom imperijalnom opsesijom da bi bio u stanju da prihvati istinsko uspostavljanje mira. Drugo, budućnost Ukrajine mora biti osigurana njenim prijemom u EU i snažnim bezbednosnim garancijama zapadnih zemalja.
Tek tada će, i jedino tada, mir postati moguć. Takav ishod predstavljao bi pobedu ne samo za Ukrajinu, nego i za Rusiju. Oslobođena autodestruktivnih imperijalnih ambicija, Rusija bi konačno mogla da otpočne rad na prerastanju u normalnu, prosperitetnu državu 21. veka.
autor je bio švedski premijer od 1991. do 1994. i ministar spoljnih poslova od 2006. do 2011.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
