Izuzetno zasićena diplomatska nedelja za evropske lidere, koja je sadržala konsultacije šefova vlada i država članica Evropske unije na neformalnom nivou 12. februara, čemu je prethodio sastanak ministara odbrane u sklopu Saveta za spoljne poslove EU 11. februara, kulminirala je održavanjem godišnje Minhenske konferencije o bezbednosti tokom proteklog vikenda, koja je demonstrirala da se Stari kontinent konačno pomirio sa mišlju da se na Sjedinjene Države ne može uvek i u svemu osloniti, te da je, hteli oni to ili ne, nastala nova era. Na sva tri događaja diskutovano je o budućnosti funkcionisanja EU – to jest o modelima odlučivanja unutar nje i daljeg širenja njenih granica; o bezbednosnim pretnjama sa kojima se kontinent suočava – dakle o Rusiji i Ukrajini; na kraju o mestu Evrope u svetu – što podrazumeva trasiranje postepenog razvoda sa Amerikom i uspostavljanje fer odnosa sa blokovima i važnim činiocima nezapadnog sveta.
Godinu dana ranije, u februaru 2025. godine, evropski učesnici Minhenske konferencije o bezbednosti bili su sasvim nepripremljeni za to da će izbor Donalda Trampa za predsednika SAD tako brzo dovesti do sloma sistema transatlantskih odnosa. Tom prilikom, izlaganje potpredsednika SAD, Džej Di Vensa, postalo je glavna vest. U svom govoru, on se obrušio na Evropu lavinom ideologizovanih kritika na koje nije moglo biti odgovoreno kompromisom ili pronalaženjem konkretnih rešenja. Rov koji je tada iskopan između Amerike i Evrope je paradigmatski, ne može se ispraviti baždarenjem carinskih stopa ili povećanjem procenata BDP-a koji se izdvajaju za pitanja odbrane i bezbednosti. Bivši nemački zvaničnik i diplomata, Kristof Hojsgen, koji je tada završio rad kao šef konferencije, nazvao je ono što su predstavnici SAD priredili Evropljanima u Minhenu „evropskom noćnom morom“.
Kada premotamo film godinu dana unapred, misao da se nalazimo u periodu dekonstrukcije poslehladnoratovskog svetskog poretka, koji uzgred nikada nije bio ni izgrađen do kraja, predstavlja opšte mesto u razmišljanjima zapadnih eksperata i političara. U tom smislu se verovatno malo ko od upućenih iznenadio pročitavši naziv godišnjeg izveštaja Minhenske konferencije: Under Destruction ( „U procesu sloma“ ili „destrukcije“). Ključna teza izveštaja svodi se na to da SAD, glavni konstruktor postojećeg poretka, nastupaju u ulozi vodeće sile koja doprinosi njegovom razaranju. Ne reformisanju, već upravo radikalnoj razgradnji. Autori izveštaja naposletku konstatuju da je epoha kada se Evropa mogla oslanjati na SAD kao bezuslovnog garanta sopstvene bezbednosti sada deo prošlosti.
Ključna teza izveštaja minhenske konferencije svodi se na to da SAD, glavni konstruktor postojećeg poretka, nastupa u ulozi vodeće sile koja doprinosi njegovom razaranju
Do pomenutog zaključka nisu došli isključivo specijalisti u oblasti geopolitike. Prema podacima Minhenskog indeksa bezbednosti, koji je predstavljen u izveštaju, među državama G7 primetno je smanjenje poverenja u SAD kao saveznika. I to, kako je navedeno u istraživanju, posebno zabrinjava ako se u obzir uzmu ruska agresivna dejstva, koja su okarakterisana kao „najznačajnija i neposredna pretnja“ evropskoj bezbednosti. Radi se kako o totalnom ratu u Ukrajini, tako i o hibridnom, tajnom ratu protiv EU.
Obično je lakše konstatovati problem nego ga rešiti. U ovom slučaju, to se prevodi kako preduzeti realne korake prema preraspodeli uloga i obaveza između Vašingtona i Brisela u korist Evrope. Reč je o maksimalno širokom krugu pitanja: od sfere tehnologije do spoljne politike. U evropskim prestonicama uveliko se razmišlja o stvaranju evropskog „nuklearnog kišobrana“, pa čak i alternativama američkom sistemu plaćanja, oličenom u karticama Vize i Mastekarda. Evropljani polako počinju da shvataju da je ono što je do juče nazivano „globalnim“ zapravo američko i da predstavlja lance zavisnosti od kojih se treba osloboditi. I laiku je jasno da je za jedan takav rastanak potrebno vreme. U suprotnom bi šok bio jednak tranziciji istočnoevropskih zemalja od komandne ka tržišnoj privredi. U tom pogledu, Trampova administracija koristi postojeću zavisnost Evrope od Amerike kao ucenjivački kapital, ali ga time polako i troši, a zavisnost smanjuje.
Dok su evropski ministri odbrane raspravljali o perspektivama jačanja samostalnosti u svojoj sferi, okrenuti ka podršci Ukrajini kao i protekle četiri godine, sa druge strane, temi odnosa sa SAD pristupili su lideri zemalja EU. Uveče, 12. februara, oni su se sastali u belgijskom zamku Alden Bizen kako bi raspravili o scenarijima povećanja konkurentnosti EU. „Ako želimo da budemo geopolitička sila, onda treba da budemo ili moćna ekonomska sila, ili moćna vojna sila. Mi smo već moćna ekonomska sila, ali treba da postanemo značajno jači“, zadala je ton diskusiji visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas. „Treba da štitimo naše kompanije od nelojalne konkurencije i ekonomskog pritiska, obezbedimo njihov normalan rad i rešimo problem visokih troškova energije“, složio se sa njom predsednik Evropskog saveta Antonio Košta, odlučivši da još jednom ne nazove naglas izvor tog pritiska.
Po ishodu ova dva sastanka, evropski lideri su se dogovorili da ubrzaju stvaranje Unije štednje i ulaganja, olakšaju pravila za registraciju poslovnih kompanija i srežu različite birokratske procedure. Prostije rečeno, osnažiće jedinstveno zajedničko tržište, kako bi bili u poziciji da efikasnije konkurišu SAD i Kini. Šefica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, dala je do znanja da će konkretni detalji biti utvrđeni do sledećeg, martovskog samita, gde treba da bude predstavljen plan „Jedna Evropa, jedno tržište“.
U člancima o samitu, evropski mediji opširno su pisali i o razilaženjima unutar EU. Na primer, između „osovine Rim–Berlin“, o čemu je razume se bilo puno šala, i svih ostalih. Ili između Berlina i Pariza. Govoreći konkretno, jedna od tačaka razilaženja bila je to koliko široko tumačiti princip „evropskog prioriteta“ u državnim nabavkama u ključnim sektorima: Francuska se zalagala za protekcionistički pristup, a Nemačka, Italija i zemlje Severne Evrope za veću otvorenost prema uplivu kapitala van EU.
U evropskim prestonicama uveliko se razmišlja o stvaranju evropskog „nuklearnog kišobrana“ Evropljani počinju da shvataju da je ono što je do juče nazivano „globalnim“ zapravo američko i da predstavlja lance zavisnosti od kojih se treba osloboditi
Na kraju, doneta je odluka da se iskoristi mehanizam ojačane saradnje, isti onaj instrument zahvaljujući kojem je u decembru prošle godine bilo omogućeno da se odobri neophodni zajam Ukrajini. I to je kardinalna promena za Evropsku uniju, čiji značaj ne treba umanjivati. Suštinski, evropski lideri su dali „zeleno svetlo“ konceptu „Evrope u više brzina“, oko koga su dugi niz godina vođene žestoke rasprave. Smisao je da se unutar Evrope po ključnim pitanjima, koja se jednostavno moraju rešiti da bi ona postala velika sila, ad hoc formira nešto nalik „koaliciji voljnih“, kao što je to bio slučaj oko podrške Ukrajini. Tim putem, neslaganje manjeg broja članica neće paralisati EU da deluje pod vođstvom Evropske komisije. Oni koji to ne žele jednostavno neće biti uključeni u proces i neće snositi troškove.
Do petka, 13. februara, sve te evropske teme i debate čekale su da budu sumirane na trodnevnoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, gde su bili prisutni i predstavnici Trampove administracije. Organizatori događaja su isticali njegov značaj kroz činjenicu da se u okviru više od 1.000 zvanica iz 120 zemalja našlo oko šezdeset šefova država i vlada, kao i oko sto ministara sa važnim portfeljem. Maksimalno obuhvatan bio je i plan tema konferencije: od osvajanja svemira, veštačke inteligencije i pristupa vodenim resursima, do problema Arktika, Irana, Palestine, Venecuele, Sirije, Sudana, Belorusije i, naravno, Ukrajine.
Misao koju je u svom govoru u Minhenu izneo nemački kancelar Fridrih Merc, postala je lajtmotiv čitavog događaja. Naime, Merc je govorio o kraju „odmora od svetske istorije“ (to jest o završetku relativno kratkog i mirnog perioda bez mnoštva ratova i potresa). U celini, njegovo izlaganje je bilo posvećeno neophodnosti očuvanja evropskog jedinstva naspram sve većih spoljnih izazova. O neophodnosti „strateške autonomije“ opširno je govorio njegov kolega, predsednik Francuske Emanuel Makron. Između ostalog, francuski lider je istakao da Evropa treba ozbiljno da se pozabavi razvojem sopstvenog programa nuklearnog odvraćanja, ulaganjem u evropske odbrambene projekte, te da demonstrira svetu da je spremna da se bori za svoje interese.
Evropski lideri su dali „zeleno svetlo“ konceptu Evrope u više brzina. Smisao je da se unutar EU po ključnim pitanjima, ad hoc formira nešto nalik „koaliciji voljnih“, kao što je to bio slučaj oko podrške Ukrajini
Ključni gost konferencije bio je državni sekretar SAD Marko Rubio. Njegovo izlaganje bilo je uglavnom koncentrisano na transatlantske odnose u pomirljivom tonu. To što je u Minhen doputovao upravo Rubio, evropski učesnici su prihvatili kao pozitivan znak. Njegov govor bio je delimično posvećen „neraskidivoj vezi između Starog i Novog sveta“, ali na konzervativan način, i već poznatim kritikama SAD upućenim Evropi po temama restriktivnih mera u borbi sa klimatskim promenama, liberalnijom migracionom politikom (čega se većina evropskih vlada postepeno odriče) i slobodnom trgovinom. U Minhenu, Rubio nije bio jedini bitan Amerikanac. Na konferenciji je učestvovao i demokrata Gavin Njusom, koji je evropskom auditoriju poručio da ne doživljava Trampa kao nešto večno, aludirajući na promenu američkog kursa ukoliko on uspe da postane predsednik.
Međutim, Evropa i Amerika su na putanji strateškog razlaza. Rubio jeste bio manje grub u svom obraćanju nego Vens, ali nije rekao ništa novo što bi moglo da približi ova dva sveta. Osim toga, iako Njusom izgleda kao holivudski princ na belom konju iz romantičnih komedija, ni njegova hipotetička pobeda na predsedničkim izborima neće značiti hepiend.
