Ne tako davno još se i mogla voditi sholastička rasprava o tome koje je od dva najvažnija fudbalska samoregulatorna tela na planeti podložnije korupciji – Svetska fudbalska federacija (FIFA) ili Evropska fudbalska federacija (UEFA): ima li ikoga ko nešto zna o aktuelnom ustrojstvu svetskog fudbala a da mu pomen dvojice bivših čelnika ovih tela, Sepa Blatera i Mišela Platinija, ne izazove gađenje? U skorije vreme su, međutim, sve dileme po tom pitanju otklonjene, svakako ne samo zato što je Evropa mala a svet veliki, pa su i mogućnosti za mešetarenja veće. Recite o UEFA šta god hoćete, ali ona barem – ako ni zbog čega drugog, a ono usled objektivnih geografskih, klimatskih i, konačno, geopolitičkih ograničenja – organizaciju najvažnijeg takmičenja pod vlastitom jurisdikcijom nikad neće moći da poveri nekom Kataru ili (o, užasa!) Saudijskoj Arabiji; pa još u novembru-decembru, kad mu vreme nije.
Prednosti Evrope
Želi se reći kako je nekome ko na fudbal ne može a da ne gleda šire od granica koje određuju krečom (ili čime već) izvučene linije po travi – nekome dovoljno starom da je, paralelno s redovnim odlascima na utakmice svake druge nedelje, još s televizijskom serijom Više od igre usvojio fudbalski etos sadržan u naslovu tog legendarnog ostvarenja Televizije Beograd s autorskim potpisom Slobodana Stojanovića i Zdravka Šotre – u današnje vreme lakše i lepše da uživa prateći evropsko nego svetsko prvenstvo. Ne, dakle, zato što je (karikirano sročeno) predsednik UEFA Aleksander Čeferin simpatičniji i pošteniji od predsednika FIFA Đanija Infantina: potreban je apsolutni minimum da bi neko – bilo ko – bio simpatičniji i pošteniji od tog ljigavca s mesijanskim ispadima. Nego prosto zato što je u evropskim okvirima, usled istorijskih i drugih okolnosti, smanjena mogućnost da u organizaciji jednog tako velikog i popularnog sportskog događaja nešto fundamentalno bude pogrešno. U čemu FIFA, na kraju krajeva, ima mnogo dužu praksu: prvo svetsko prvenstvo održano je 1930, a već drugo, četiri godine kasnije, u fašističkoj Italiji. Nasuprot tome, prvo evropsko organizovano je tek 1960, pa najveću (i barem tog aspekta što se tiče, jedinu) moralnu mrlju na istorijatu kontinentalnih šampionata predstavlja organizovanje završnog turnira 1964. u frankističkoj Španiji (tada još, i sve do 1976, sa samo četiri učesnika).
Recite o UEFA šta god hoćete, ali ona barem organizaciju najvažnijeg takmičenja pod vlastitom jurisdikcijom nikad neće moći da poveri nekom Kataru ili Saudijskoj Arabiji
Sve je, nasuprot tome, u osnovnoj postavci 17. Evropskog prvenstva, koje se od 14. juna do 14. jula održava u Nemačkoj, na svom mestu: izbor domaćina, standardni letnji termin, od 2016. nepromenjen sistem takmičenja sa 24 reprezentacije, izvanredna sportska infrastruktura, publika koja razume fudbal (nasuprot onoj koja je, kao u Kataru, tu dovedena kako bi tribine bile punije). Nema migranata stradalih prilikom izgradnje stadiona čije smrti treba sakriti/negirati; nema ograničenja za otvoreno iskazivanje seksualne orijentacije (ako već neko misli da su fudbalski stadioni pravo mesto za to); nema odredbi kojima se propisuje gde se izvan stadiona pivo sme, a gde ne sme piti; ni – barem se tome možemo nadati – bilo kakvih drugih kontroverzi koje nemaju veze s fudbalom.
Strah od huligana
Izuzev u malo verovatnom slučaju nekog izrazito živopisnog ukrštanja u drugoj fazi (zamislimo – zabave radi i nezavisno od kostura takmičenja – eliminacione duele Hrvatske i Srbije, ili Srbije i Švajcarske), i tribalnu će politiku, makar u njenim najgorim manifestacijama, biti moguće ostaviti po strani, a fokus zadržati na onome najbitnijem: na samoj igri. Ono, pak, što će igri dati pomenutu dodatnu vrednost – učiniti da ona ostane ta stvar koja je više od igre – ovog puta bi ponovo moglo biti nešto s pozitivnom konotacijom. Kao, recimo, izvanredni timski duh i na kraju katarzični trijumf italijanske reprezentacije na prošlom šampionatu, zbog pandemije – koja je, lako je setiti se, posebno teško pogodila upravo Italiju – održanom 2021, s jednogodišnjim zakašnjenjem u odnosu na uobičajeni/planirani termin.
Mada je, u generalno sumornoj evropskoj klimi, uvek moguće zamisliti i neki alternativni, mračniji scenario. Britanski Gardijan je tako na tri dana pred početak šampionata pod oznakom „ekskluzivno“ objavio da se i do 500 huligana iz Srbije sprema za desant na Gelzenkirhen, u kome će se 16. juna u okviru Grupe C sastati Srbija i Engleska. Nemačka policija, navodi se, ne raspolaže konkretnim obaveštajnim podacima, ali je uverena da će se srpski huligani, rešeni da izazovu nasilje, sigurno pojaviti u Nemačkoj, pa je zato na stalnoj vezi s kolegama iz Velike Britanije i Srbije. Kvalitet te koordinacije, međutim, nije podjednak u svim pravcima: dok saradnju nemačke i britanske policije opisuju kao „briljantnu“, za onu sa srpskom policijom nemački izvori navode da „nije išla tako glatko“ i „nije tako dobra kao s Englezima“, mada je u celini „ipak OK“. Zašto nas to ne iznenađuje?
Tehnološka lopta
No hajde da, dok još možemo, ostanemo pri pretpostavci da su veći izgledi da ovo prvenstvo bude obeleženo nekim pozitivnim narativom. Niko, jasno, ne može unapred znati kakav bi to narativ mogao biti, i šta će sve stati između utakmice kojom će prvenstvo biti otvoreno u Minhenu, gde će se sastati Nemačka i Škotska, i velikog finala na Olimpijskom stadionu u Berlinu. Još manje smisla ima baviti se procenama ko bi se mogao probiti do finala i u njemu trijumfovati; ionako je previše onih koji se bave zaludnim gledanjem u kristalnu kuglu. Ili u zvaničnu loptu šampionata, Adidasovu Fussballlibe (da, sa tri uzastopna slova l: Nemci ne mogu bez jezičkih kovanica), s ugrađenom naprednom tehnologijom koja treba da pomogne ne samo sudijama, nego i igračima i trenerima za timsko uigravanje i poboljšanje individualnih paramentara, te analitičarima i medijima za brže sakupljanje i podrobniju analizu statističkih podataka. Kako tačno? To ćete nekog drugog morati da pitate.
Izuzev u malo verovatnom slučaju nekog izrazito živopisnog ukrštanja u drugoj fazi, i tribalnu će politiku, makar u njenim najgorim manifestacijama, biti moguće ostaviti po strani
Što se pak tiče onih koji će tu loptu šutirati – i u koje se ugradnja čipova zasad ne planira – može se konstatovati da s prvenstva ne izostaje nijedna od selekcija koje tradicionalno spadaju u najjače, ili se barem na osnovu prošlih dostignuća po inerciji takvima proglašavaju. U manje-više punom sastavu je, uz poneki izuzetak, i stalni drugi ešelon evropskog fudbala, iz koga uvek neko neočekivano odskoči; a ni za koga se ni od preostalih reprezentacija ne može reći da je tu samo da popuni broj učesnika. Prvo, zato što tako nešto nije lepo reći ni za koga, čak ni za Srbiju koja se – uprkos tome što je imala jednu od najlakših kvalifikacionih grupa koje se daju zamisliti – na jedvite jade plasirala na završni turnir. Drugo, zato što nikad ne znate zbog koga/čega biste mogli da ispadnete totalna (ne samo fudbalska) neznalica. Jeste da od toga ništa ne boli, ali opet…
Dramski momenat
Gruzija, na primer, u Nemačkoj debituje na velikim takmičenjima, i u grupi je u kojoj objektivno nema šta drugo da očekuje osim tri (po mogućstvu časna) poraza. Ali kome ne bi bilo drago da vidi kako jedna takva reprezentacija otkida bod nekom od favorizovanih protivnika? Fudbal je – ni to nikad ne treba gubiti iz vida – s psihološkog, a moglo bi se reći i dramskog stanovišta okrutniji od svih kolektivnih sportova, jer se samo u njemu toliko često dešava da pobedu ne odnese po svemu prikazanom bolji rival.
Debitant je u neku ruku i Srbija, koja će u Nemačkoj – posle neverovatno duge serije neuspeha u pokušajima da se na završni turnir plasira – na jednom evropskom šampionatu prvi put nastupiti pod tim imenom. Ali većim presedanom se čini to što naši fudbaleri (kako god da se država koju reprezentuju u datom trenutku zvala) nikad na jedno veliko takmičenje nisu ispraćeni s manje nerealnih očekivanja i kvazipatriotske galame. Ovog puta su ta očekivanja svedena na minimum, što bi trebalo da garantuje barem to da će i (neizbežno?) razočaranje biti manje; uspehom bi se, s druge strane, mogao smatrati već i prolazak u drugu fazu – u kom slučaju treba očekivati kratkotrajni nalet euforije kakve sada nema. Ali niko ko voli fudbal ne bi sebi trebalo da dozvoli da mu/joj uživanje u mečevima Evropskog prvenstva zavisi od toga kako će proći naš nacionalni tim. Neke reprezentacije će, kao što uvek biva, igrati lepše i boriti se više od drugih i stoga zaslužiti da se i za njih navija – kao što se, uostalom, masovno navija za strane klubove. Rashladite piće, zavalite se i uživajte: s obzirom na to gde inače živimo, zaslužujemo to i više od drugih.
