Pišu: Ognjen Radonjić, Vladimir Obradović
Sistemska korupcija osnovni je uzrok novosadske tragedije, jer je za posledicu imala inferiorni položaj Srbije u odnosu na kineskog izvođača, ignorisanje nedopustivih rizika po bezbednost ljudi i imovine i brojnih tehničkih propusta, ali i njihovo prikrivanje od javnosti u izvedbi resornog ministarstva pod vođstvom Zorane Mihajlović. To pokazuje još jedan dokument, do kog je došla Anketna komisija, a do sada nije javno objavljen.
U elektronskoj prepisci između predstavnika Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, na čijem je čelu bila Zorana Mihajlović i v. d. direktora Infrastrukture železnice Srbije iz jula 2020, pregovara se o tome kako da se projekat rekonstrukcije deonice pruge Novi Sad – Kelebija uklopi u unapred dogovorenu cenu, o proviziji koju naplaćuje izvođač, kineski konzorcijum CRIC-CCCC i kako država teško može da izađe na kraj u pregovorima sa kineskim partnerom, koji je značajno potcenio troškove rekonstrukcije mostova, pa sami tim verovatno i rizike po bezbednost ljudi. Nekoliko godina kasnije, Infrastruktura železnice je u izveštaju od 6. marta 2025. na 135 strana konstatovala brojne nepravilnosti u izvođenju radova i na deonici od Beograda do Novog Sada, s tim što je deo pruge od Beograda do Stare Pazove rekonstruisao isti kineski izvođač. Za neke nepravilnosti doslovno piše da ih je „potrebno hitno ukloniti, jer ugrožavaju živote putnika“.
Šesnaest ljudi je ubijeno i jedna osoba je teško povređena ispod nadstrešnice koja je trebalo da ih štiti. Ta slika, ljudi koji mirno čekaju voz, a iznad njih se urušava ono što je trebalo da bude bezbedna, moderna železnička stanica, najbolje pokazuje koliko je opasno kada se koruptivno upravlja javnim projektima. Ta nesreća nije samo tehnički propust ili nesrećan slučaj. Ona je posledica odluka koje su donete mnogo ranije, za stolovima, u kancelarijama, u pregovorima i mejlovima koje javnost nikada ne vidi.
Dogovori iza kulisa
Jedan od tih mejlova, od 9. jula 2020, za mandata Zorane Mihajlović i tačno dve godine nakon što je ona potpisala Komercijalni ugovor za deonicu Novi Sad – Kelebija, razmenjen između predstavnika finansijera, resornog ministarstva, konkretno državnog sekretara Imrea Kerna i Anite Dimoski, projekt-menadžerke rekonstrukcije i modernizacije mađarsko‑srpske železnice i investitora, odnosno v. d. direktora Infrastrukture železnice Nebojše Šurlana, otvara nam retku mogućnost da zavirimo iza kulisa.
Iz prepiske proizlazi da je Imreu Kernu, Aniti Dimoski i Nebojši Šurlanu glavna briga kako da se uklope u unapred dogovorenu cifru, jer „faktor Kinezi“ podrazumeva da se oni u procenjenu vrednost radova ugrađuju dodatnih 15 odsto
U njemu se ne raspravlja o tome kako da projekat rekonstrukcije te pruge bude što bezbedniji, ekonomičniji i korisniji za građane, već kako da se uklopi u unapred zadatu cifru i kako da se izbori sa izvođačima sa kojima je vrlo teško „izaći na kraj“. Između redova se vidi da se o milijardama državnog novca ne odlučuje u skladu sa javnim interesom, već logikom pogodbi, provizija i političkog prestiža. Zato ovo elektronsko pismo ne govori samo o štelovanju cena, ugroženoj bezbednosti i jednoj nadstrešnici, već i o korumpiranom sistemu u kojem je takva tragedija postala moguća.
Da bismo razumeli šta je pošlo naopako, moramo prvo da znamo kako bi jedan ovakav projekat trebalo da izgleda kada se radi kako bi trebalo. Po proceduri, država najpre utvrdi šta joj je zaista potrebno, to jest koliko vozova će saobraćati, kojom brzinom, koliko putnika i tereta očekuje, kakvi su tereni kroz koje pruga prolazi… Tek na osnovu tih potreba projektuju se mostovi, nadstrešnice, peroni, instalacije i sve ostalo što čini jednu bezbednu i funkcionalnu železnicu. Kada se taj projekat završi, inženjeri izračunaju koliko sve to košta, a ekonomisti i finansijski stručnjaci tek tada traže način da obezbede novac, bilo iz budžeta, bilo iz kredita ili partnerstva.
Potpuno izvrnuti obrazac ponašanja srpske države
To je zapravo vrlo slično onome što svako od nas radi kada gradi ili renovira kuću. Ne počinjemo od pitanja koliki najveći kredit možemo da podignemo, nego najpre razmišljamo koliko nam soba treba, na kakvom placu gradimo, kakav krov želimo, da li nam treba garaža itd. Nakon toga na scenu stupaju majstori i projektanti, prave se nacrti i proračuni, pa se onda traži banka i računa koliki kredit možemo realno da otplaćujemo. Ako bismo uradili obrnuto, uzeli najveći mogući kredit, a da ni sami ne znamo šta tačno gradimo, svaki razuman bankar bi nas odbio, jer ne bi znao gde će na kraju taj novac da završi. Isto tako bi trebalo da se ponaša i država – da ne traži što veći kredit, već da najpre zna šta tačno gradi, koliko to košta i zašto je to u interesu građana.
Kada je normalno da se uzima kredit pre nego što postoji ozbiljan projekat, da se naknadno pegla dokumentacija kako bi se uklopila u već dogovorenu cenu i proviziju, onda više nije pitanje da li će se, već kada i gde će se nesreća dogoditi
Umesto da se projekat pruge od Novog Sada do Kelebije radi na ovaj, proceduralno strogo uređen način, jedan mejl iz samog vrha administracije otkriva u potpunosti izvrnut obrazac. U njemu se otvoreno govori o tome da je problem u mostovima, da su cene njihovih rekonstrukcija značajno potcenjene i da će razgovori sa kineskim partnerima biti veoma teški. Umesto da se polazi od pitanja šta je najbezbednije i najracionalnije rešenje za državu, glavna briga predstavnika države je kako da se uklopi u unapred dogovorenu cifru, uz dodatni „faktor Kinezi“, koji podrazumeva da se izvođač ugrađuje, odnosno ima dodatnih 15 odsto na procenjenu vrednost radova.
Dakle, Imre Kern, tadašnji državni sekretar resorne ministarke Zorane Mihajlović, otvoreno konstatuje da je cena projektovanja koju je isporučio CIP u skladu sa prethodno ugovorenom i da cena potkrepljuje Studiju opravdanosti i Idejni projekat, odnosno da je projekat rađen da se uklopi sa prethodno ugovorenim iznosom. U praksi, to znači da projekat služi da opravda cenu, umesto da cena proizlazi iz projekta.
Suprotno pravilima struke i Zakonu o planiranju i izgradnji
Ovakvo upravljanje infrastrukturnim projektom ne samo da je u suprotnosti sa pravilima struke, već i sa Zakonom o planiranju i izgradnji, jer Studija opravdanosti služi kao osnova za donošenje investicione odluke, a ne da podrži prethodno ugovorenu cenu. Uostalom, u članu 114. tog zakona jasno se navodi da se „Studijom opravdanosti određuje naročito prostorna, ekološka, društvena, finansijska, tržišna i ekonomska opravdanost investicije za izabrano rešenje, razrađeno idejnim projektom, na osnovu koje se donosi odluka o opravdanosti ulaganja, za projekte u čijem finansiranju učestvuju korisnici javnih sredstava, bez obzira na to da li je investitor korisnik javnih sredstava“ i da ona sadrži i idejni projekat. Članom 115. se, pak, precizira da „izradu prethodne studije opravdanosti i studije opravdanosti može obavljati privredno društvo, odnosno drugo pravno lice koje je upisano u odgovarajući registar za obavljanje delatnosti projektovanja i inženjeringa i koje ispunjava uslove u pogledu stručnog kadra“.
Umesto da najpre utvrdi šta joj je zaista potrebno, da na osnovu toga projektuje mostove, nadstrešnice, perone, instalacije i sve ostalo što čini jednu bezbednu i funkcionalnu železnicu, državi je najvažnije bilo kako da od partnera iz Kine obezbedi najveći mogući kredit
Posebno je uznemirujuće priznanje da su troškovi rekonstrukcije mostova značajno potcenjeni i da izvođač neće da pregovara o tim cenama. Umesto da predstavnici države nastupaju odlučno, kao finansijer i investitor koji štite javni interes, oni se u tom mejlu predstavljaju kao strana koja nekako mora da izađe na kraj sa kineskim konzorcijumom, što ukazuje na izrazito potčinjenu poziciju naručioca posla. To nije samo tehnički detalj, već poruka da država pristaje na uslove koji joj ne idu u prilog, i to svesna da ključni delovi infrastrukture, mostovi, nadstrešnice, konstrukcije, možda nisu adekvatno vrednovani, a samim tim ni dovoljno kvalitetno planirani i izvedeni.
Kada se javni projekat ovako postavi naopačke, da se sve podređuje prethodno ugovorenoj cifri i marži izvođača, a ne bezbednosti, posledice ne ostaju samo na papiru. Kada mostovi, nadstrešnice i druge konstrukcije budu planirani kroz prizmu koliko ćemo da potrošimo i koliko ćemo se ugraditi, umesto koliko moraju da budu bezbedni, pre ili kasnije to se prelije u realan rizik po živote ljudi. Urušavanje nadstrešnice u Novom Sadu samo je najtragičniji izraz tog rizika. Konstrukcija koja je trebalo da štiti, u jednom trenutku postaje pretnja, jer je negde u lancu odluka neko pristao da ne poštuje standarde u materijalu, nadzoru, projektu ili rokovima. Tako se „kineski faktor“ 15 odsto i preplaćeni kilometri pruge i tone betona pretvaraju u krike i zaglušujuću tišinu pod teretom ruševine.
Sistem briše granice između administrativne greške i krivičnog dela
Opasnost ovakvog sistema nije samo u tome što se novac troši neracionalno, što je ujedno i paravan za isisavanje javnih sredstava radi lične dobiti, već i u tome što se briše granica između administrativne greške i krivičnog dela. Kada je normalno da se uzima kredit pre nego što postoji ozbiljan projekat, da se naknadno pegla dokumentacija kako bi se uklopila u već dogovorenu cenu i proviziju i da se unapred prihvata podređen položaj u pregovorima, onda više nije pitanje da li će se nesreća dogoditi, već kada i gde.
Posebno je uznemirujuće priznanje da su troškovi rekonstrukcije mostova značajno potcenjeni i da kineski izvođač neće da pregovara o tim cenama, što ukazuje na izrazito potčinjenu poziciju naručioca posla, države Srbije, kao finansijera i investitora
U takvom okruženju pojedinačni inženjeri, nadzornici i radnici, čak i da žele da rade po pravilima struke, često su pritisnuti da zažmure kako bi se ispoštovao rok ili političko obećanje. A svaki takav pritisak u betonu, čeliku i konstrukciji ostavlja mikropukotinu koja čeka svoj trenutak da preraste u katastrofu.
U ovakvoj priči pitanje odgovornosti ne počinje tek onog dana kada se nadstrešnica srušila, već onog trenutka kada su predstavnici države pristali da interese građana podrede svojim koruptivnim interesima. Njihov posao nije da unapred ugovaraju cene i proviziju za Kineze ili pokušaju da izađu na kraj sa kineskim izvođačem, već da jasno postave uslove u kojima je podrazumevano da projekat mora da bude bezbedan, ekonomski opravdan i transparentan, a svako odstupanje od toga ima posledice.
Kad država postane servis stranih kompanija i koruptivnih interesa
Kada se, međutim, iz mejlova vidi da se pregovara sa unapred ugovorenom cenom i provizijom i da se projekat prilagođava kreditu, a ne obrnuto, tada je jasno da je javni interes potisnut u drugi plan. U tom trenutku, država prestaje da se ponaša kao odgovoran investitor i postaje servis stranih kompanija, domaćih posrednika i koruptivnih interesa.
Kada mostovi, nadstrešnice i druge konstrukcije budu planirani kroz prizmu koliko će država da potroši i koliko će se neko od izvođača u sve to ugraditi, umesto koliko moraju da budu bezbedni, pre ili kasnije to se prelije u realan rizik po živote ljudi
Zato je važno da ovu priču ne posmatramo samo kao tehnički problem jednog infrastrukturnog projekta, već kao ogledalo sistema u kojem živimo. Ako prihvatimo da je normalno da se milijarde evra troše na osnovu mejlova u kojima se računa „kineski faktor“ 15 odsto, a da niko ne polaže račune za posledice, pristali smo na državu u kojoj se tragedije podrazumevaju.
Suprotno tome, zahtev za istinom o tome ko je odobrio ovakav model finansiranja, ko je potpisao ovakve ugovore, ko je ignorisao upozorenja o bezbednosnim rizicima i ko je posle nesreće odgovarao, nije samo pitanje prošlosti, već način da sprečimo buduće nadstrešnice da se ruše. Tek kada oni koji odlučuju shvate da iza svake njihove cifre i provizije stoje konkretni životi, moći ćemo da kažemo da su projekti poput pruge Novi Sad – Kelebija zaista rađeni u interesu ljudi, a ne u interesu pljačke javnih sredstava.
Za kraj, ovaj slučaj nas tera da postavimo nekoliko jednostavnih, ali teških pitanja. Ako je za običnog građanina nezamislivo da digne ogroman kredit a da ne zna ni kakvu kuću gradi, zašto je to dozvoljeno državi kada gradi prugu, most ili stanicu? Ako banka strogo proverava svaki dinar koji nam pozajmi, zašto poverioci i institucije ne traže istu vrstu odgovornosti od onih koji u naše ime potpisuju kreditne aranžmane u milijardama dolara? I najzad, kako je moguće da posle rušenja nadstrešnice u kojoj je poginulo šesnaest ljudi i jedna osoba je teško povređena ne vidimo jasnu liniju odgovornosti – od inženjera i nadzora na gradilištu, preko potpisnika ugovora, do političkih funkcionera koji su takav model odlučivanja stvorili i održavali?
Zahtev za istinom o tome ko je odobrio ovakav model finansiranja, ko je potpisao ovakve ugovore, ko je ignorisao upozorenja o bezbednosnim rizicima i ko je posle nesreće odgovarao, nije samo pitanje prošlosti, već način da sprečimo buduće nadstrešnice da se ruše
Onog trenutka kada počnemo da pitamo ko, kada i zašto odlučuje u naše ime, i kada odbijemo da ćutimo pred ovakvim tragedijama, napravili smo prvi korak ka državi u kojoj se pruge i nadstrešnice grade da bi pomogle ljudima u svakodnevnom životu, a ne državi u kojoj svima nama nad glavom visi mač zarad ličnog bogaćenja ljudi na vlasti i povezanog biznisa.
