Dok većina evropskih zemalja nudi vozačima godišnju vinjetu za 100 do150 evra, koja omogućava korišćenje cele mreže svih postojećih auto.puteva, u Srbiji je situacija za građane znatno drugačija. I značajno skuplja.
Godišnja pretplata za relaciju od Beograda do Niša, na primer, iznosi skoro 4.000 evra ili 468.000 dinara, jer se prema pravilniku Puteva Srbije utvrđuje tako što se cena drumarine, koja je od 4. jula povećana na 1.170 dinara, pomnoži sa 400. I ta cena važi isključivo za tu jednu deonicu.
Za korišćenje drugih auto-puteva, ka Subotici, Čačku, Šidu ili nekom drugom mestu, vozači moraju kupiti dodatne pretplate ili putarinu platiti na naplatnoj rampi. Ne postoji univerzalna vinjeta koja bi važila za celu mrežu auto-puteva, kao što je standard u Evropskoj uniji.
U Srbiji se plaća i na mostu i na ćupriji
Ali, ni to nije sve, jer građani Srbije te iste puteve već finansiraju kroz poreze. Većina auto-puteva je izgrađena ili se gradi novcem iz državnog budžeta i stranih kredita, koje vraća država, tačnije svi poreski obveznici. Primera radi, Moravski koridor se gradi višemilionskim zajmovima, za čiju je otplatu garantovala država. Na stranu što je na startu ugovoreno da će koštati 900 miliona evra, a do sada je, iako radovi nisu ni blizu kraja, kako je u više navrata pisao Radar, iz budžeta za njegovo finansiranje isplaćeno skoro duplo više javnog novca.
U poređenju sa ostatkom Evrope, cena vožnje auto-putevima u Srbiji je među najvišima, pa je uvođenje godišnje vinjete i reforma modela naplate prvi korak ka pravednijem sistemu, u kojem građani ne bi duplo finansirali ono što je njihovim novcem već izgrađeno
Zbog toga se s pravom postavlja pitanje da li građani Srbije plaćaju svoje auto-puteve dvaput? Prvi put kroz poreze i otplatu javnog duga, a drugi put kad plaćaju putarinu ili ekstremno skupe godišnje pretplate za korišćenje pojedinih deonica. Drugim rečima, ne važi izreka – ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji. U Srbiji se plaća i na mostu, i na ćupriji. Zbog toga je u poređenju sa ostatkom Evrope, cena vožnje auto-putevima u Srbiji je među najvišima, a u pogledu transparentnosti i fleksibilnosti, među najnepovoljnijima.
Uvođenje godišnje vinjete za celu mrežu postojećih auto-puteva i reforma modela naplate bio bi prvi korak ka pravednijem sistemu, u kojem građani ne bi duplo finansirali ono što već poseduju.
Uporedne cene putarina u regionu i EU
Za razliku od Srbije, zemlje u regionu i Evropskoj uniji imaju znatno drugačiji pristup naplati korišćenja auto-puteva. U Mađarskoj godišnja elektronska vinjeta za putnička vozila iznosi oko 149 evra i omogućava neograničeno korišćenje cele mreže auto-puteva tokom godine.
Srbija je jedna od retkih zemalja koja ne nudi ni vinjetu, ni jedinstvenu godišnju kartu za sve auto-puteve, već se ona naplaćuje za svaku deonicu posebno. I to po cenama koja višestruko premašuju ne samo evropski prosek, već i putarine u zemljama regiona
U Sloveniji, vozači plaćaju 117,5 evra godišnje za vinjetu koja, takođe, pokriva sve auto-puteve u zemlji. U Austriji godišnja pretplata košta 104 evra, a u Češkoj 92 evra. U jednoj od najbogatijih zemalja sveta, Švajcarskoj, sistem je još povoljniji, jer vinjeta košta samo 42 evra, a važi čak 14 meseci. U Nemačkoj, pak, vozači putničkih automobila uopšte ne plaćaju putarinu, jer je za njih vožnja auto-putevima besplatna i plaća se samo za teretna vozila.
U zemljama regionu situacija je mešovita. Hrvatska, kao i Srbija, koristi naplatne rampe i nema vinjetu. Putarina se plaća po kilometru i značajno je skuplja u letnjim mesecima zbog sezonskog saobraćaja. Godišnje putarina može da košta i nekoliko stotina evra, ali je i dalje znatno niža nego u Srbiji.
Bosna i Hercegovina koristi sličan sistem rampi, ali je mreža auto-puteva znatno manja, pa su ukupni troškovi vozača proporcionalno niži.
U tom kontekstu, Srbija je jedina zemlja u regionu koja ne nudi ni vinjetu, ni jedinstvenu godišnju kartu za sve auto-puteve, već se ona naplaćuje za svaku deonicu posebno. I to po cenama koja višestruko premašuju evropski prosek.
