Pre samo godinu dana, predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali hvalili su se da je Srbija najbrže rastuća ekonomija u Evropi, a sada kaska za Crnom Gorom, Albanijom, Severnom Makedonijom i Bosnom i Hercegovinom. Svetska banka projekciju realnog rasta srpskog BDP-a za 2025. smanjila je na 2,8 a MMF na 2,4 odsto. Vlada i Narodna banka Srbije su ga korigovale na 2,5 i 2,75 odsto. Korak dalje otišao je Bečki institut za međunarodne ekonomske studije, koji Srbiji prognozira rast od samo dva odsto, najniži od svih zemalja Zapadnog Balkana.
„Prvi razlog za to je što je Srbija i u prvom polugođu rasla sporije od njih“, objašnjava za Radar Branimir Jovanović, ekspert tog Instituta za Zapadni Balkan. „Drugi razlog je da do kraja 2025, a verovatno ni u prvoj polovini 2026. neće biti otklonjeni uzroci koji su doprineli da Srbija raste sporije. Tu pre svega mislim na globalnu ekonomsku i političku neizvesnost, zbog čega je smanjen priliv stranih investicija u sve zemlje. Srbiju je to najviše pogodilo jer se previše oslanjala na njih, a one su za prvih šest meseci bile upola manje nego prošle godine u isto vreme. Zajedno sa njima, pale su i ukupne investicije, a posledica je i niža stopa rasta BDP-a. Nažalost, situacija u svetu se neće brzo stabilizovati, jer Tramp svaki dan pravi nove probleme. Niko ne želi da rizikuje i ulaže veliki novac u ambijentu u kome sve zavisi od toga na koju će nogu Tramp ustati. Uz spoljnu neizvesnost, na usporavanje, u nešto manjoj meri, utiču i unutrašnje političke prilike, za koje očekujem da će se stabilizovati u drugoj polovini 2026. godine.“
Prošle godine, dok je Srbija po većini indikatora bila slična Crnoj Gori, a bolja od Albanije, Severne Makedonije i BiH, tvrdili ste da dosadašnjim tempom neće stići BDP po stanovniku EU ni za 100 godina. Šta kažete sada?
Još uvek su po visini plata, penzija i BDP-u po stanovniku Crna Gora i Srbija ispred Severne Makedonije i Albanije, dok su na dnu BiH i Kosovo. Problem je što Srbija već godinama ne napreduje, već stagnira i ako se nešto uskoro ne promeni još dugo neće dostići standard EU. Pri tome u odnosu na EU mnogo više od ekonomije zaostaju zdravstvo, vladavina prava, pa čak i infrastruktura. U tim sektorima Srbija ne može sadašnjim tempom da stigne EU ni za više od 100 godina. A u obrazovanju i zaštiti životne sredine, ako se ovako nastavi, neće je stići nikada, jer umesto da iz godine u godinu smanjuje zaostatak, taj jaz je sve dublji, jer tu ne samo što ne napreduje, već nazaduje.
Tvrdnja da su strane investicije smanjene zbog studenata ne drži vodu, jer su pale i u Severnoj Makedoniji i BiH, a tamo nema nikakvih protesta. One očito padaju iz nekih drugih razloga, zbog globalne neizvesnosti, carinskih ratova, raznih sankcija…
Kažete da po infrastrukturi Srbija neće stići EU ni za 100 godina, a predsednik Vučić se hvali da je napravio više auto-puteva nego sve prethodne vlasti?
Srbija ima najbolje auto-puteve u regionu i stići će prosečan broj kilometara po stanovniku u EU za nešto više od 20 godina. Ali, infrastrukturu ne čine samo auto-putevi. Ako uporedite dužinu pruga po stanovniku, Srbija je na oko 60 odsto proseka EU i taj zaostatak je sve veći, jer druge zemlje više investiraju u železničku infrastrukturu. Isto važi i za energetiku i za aerodrome, jer se u tu infrastrukturu skoro ništa ne ulaže, pa ni tu nema nikakvog napretka.
Za razliku od vas, predsednik, ministar finansija i drugi zvaničnici za usporavanje rasta krive učesnike protesta. Ako biste morali da rangirate krivce, ko je tome više doprineo?
To pitanje ne bi trebalo politizovati, jer je problem suštinski mnogo dublji nego što vlast pokušava da ga predstavi. U svakoj zemlji za unutrašnju političku krizu najveću odgovornost snosi onaj ko raspolaže svim polugama vlasti, a to svakako nisu studenti. Politička kriza utiče i na sport, umetnost, obrazovanje, pa i na privredu, ali nije glavni uzrok usporavanja rasta. Ako bih morao da kvantifikujem, rekao bih da ona utiče sa 20, a spoljni faktori sa 80 odsto. Glavni razlog usporavanja su strane investicije. Sve ostale komponente rasta – lična i javna potrošnja i izvoz – solidne su. Tvrdnja da su strane investicije smanjene zbog studenata ne drži vodu, jer su one pale i u Severnoj Makedoniji za 60 i u BiH za 40 odsto, a tamo nikakvih protesta nije bilo. Očito je da one padaju iz nekih drugih razloga, zbog globalne neizvesnosti, carinskih ratova, raznih sankcija…
Ako za probleme nisu krivi samo „blokaderi zgubidani“, kako ih Vučić naziva, da li je manji priliv stranih investicija nova realnost na koju će Srbija morati da se navikne i da pronađe druge „motore“ rasta?
Strani investitori žele stabilnost i predvidivost, a za Trampa je neizvesnost „najbolja reč koja postoji u engleskom rečniku“. Pošto će on biti predsednik SAD još tri godine, Srbija mora da menja model rasta, koji se previše bazirao na stranim investicijama, jer nikada više neće biti priliva po tom osnovu od pet milijardi evra godišnje, kao 2024. Stanje u svetu se promenilo i Srbija neće moći da na duži rok računa na stope rasta veće od dva-tri odsto ako ne promeni model rasta i razvoja. Taj novi model mora biti zasnovan na domaćim resursima, novim industrijskim politikama, inovacijama, podršci domaćim kompanijama…
Ako je srpski BDP lane bio 83 milijarde evra, može li uz realni rast za dva odsto ove i 3,5 i četiri odsto naredne dve godine, već u 2027. premašiti 100 milijardi? Da li to znači da vlast računa na mnogo veću inflaciju ili može i nekim drugim trikom da to postigne?
Naša je procena da će srpski BDP ove godine realno porasti za dva, a nominalno za 6,5 odsto, zbog inflacije od 4,5 procenata. Sasvim je moguće da će u 2027. premašiti 100 milijardi evra, ali će tome više doprineti inflacija od četiri, nego realni rast od oko tri odsto godišnje. Zato ni građani neće živeti mnogo bolje nego danas. Trik je u tome što vlast stalno u prvi plan ističe nominalni BDP, nominalne plate i penzije, da bi sakrila kolika je njihova stvarna kupovna moć. Sve to, i BDP, i plate, vlast pumpa preko inflacije i uz pomoć fiksnog kursa stvara iluziju da je situacija mnogo bolja nego što stvarno jeste. Sve je to svojevrstan balon i ako se previše pumpa na kraju on mora da pukne. Nije, dakle, laž da će BDP dostići 100 milijardi evra, ali je poenta što ni tada neće realno biti mnogo veći nego ove godine. Ovo je klasičan spin, jer vlast uvek može da izvuče jedan podatak i da ga pumpa da bi zamaskirala ostale, mnogo lošije.
Može Vučić da se sastaje sa Trampovim sinom i dogovara gradnju Trampove kule na mestu Generalštaba, a zauzvrat Tramp Srbiji uvede carine više nego bilo kojoj drugoj zemlji iz okruženja. To pokazuje koliko je šizofrena situacija, i kod nas i u svetu
A da li onda može da ispuni i dva druga velika obećanja, da će se do 2027. prosečna neto plata povećati sa sadašnjih 917 na 1.400 evra, a penzija sa 432 na 650 evra?
Nema šanse. Da bi do kraja 2027. dostigle 1.400 evra, plate bi dve godine zaredom morale da rastu više od 20 odsto. A nikada do sada, ni u godini kad je inflacija bila 15 odsto, nisu nominalno povećane za više od 15 procenata. Za penzije je to teoretski moguće, jer Vlada može da promeni zakon, ali pre očekujem da će one pratiti rast plata. Pričom o zaradama i penzijama vlast me podseća na šibicare – dok se ljudi pitaju gde je kuglica, ne shvataju da kuglice i nema. Dok se ljudi raspravljaju da li će plata dostići 1.400 evra ili ne, i ne primećuju da je za istu količinu robe potrebno sve više evra, jer im inflacija „jede“ plate i penzije. Na taj način, poput vrhunskih iluzionista, vlast nastoji da im skrene pažnju sa rasta cena, u nadi da većina to neće ni primetiti.
Kad već pominjete cene, zvanično je, nakon ograničavanja trgovinskih marži inflacija u septembru smanjena na 2,9 odsto. Neki proizvodi su, ipak, još skuplji nego u Beču, gde su plate neuporedivo više. Da li je to logično i ima li racionalno ekonomsko objašnjenje?
Usporavanje inflacije u septembru je jednokratan efekat uredbe, koja ima ograničen vek trajanja. Cene su u septembru pale za 1,6 odsto, ali će već od oktobra nastaviti da rastu. Osim toga, ovaj pad od 1,6 odsto znači da ste prilikom kupovine za 1.000 dinara uštedeli 16 dinara. I nije neka ušteda, zar ne? Poseban su problem cene hrane, jer su one samo za pet odsto manje od proseka EU, dok su plate za 60 odsto manje od EU proseka. Srbija je stvarno fenomen – ima evropske cene i balkanske plate. Ovom uredbom problem nije rešen. Da bi se otklonili pravi uzroci inflacije neophodne su strukturne reforme, a ovo je samo populistička mera da bi se ublažilo nezadovoljstvo građana, kao priprema za izbore koji se očekuju 2026.
Pad inflacije za 1,6 odsto znači da ste prilikom kupovine za 1.000 dinara uštedeli 16 dinara. I nije neka ušteda, zar ne? Poseban su problem cene hrane, jer su samo za pet odsto manje od proseka EU, dok su plate za 60 odsto manje od EU proseka
Da li se uoči izbora mogu očekivati i nove populističke mere i može li se narednih godina rast BDP-a podsticati rastom domaće potrošnje, odnosno rastom plata i penzija?
Nema dileme da će vlast nastaviti sa populističkim merama, povećanjem plata i penzija, besplatnim javnim prevozom u Beogradu… Uradiće sve što može da bi „kupila“ izbore, ali je svima jasno da neće moći da ih dobije.
Zašto ste uvereni u to?
Po nedavnom istraživanju koje je u devet zemalja sproveo konzorcijum nekoliko instituta iz različitih država, uključujući i naš Institut, da su sada izbori Vučića i SNS bi podržalo 22, a studentsku listu 26 odsto građana Srbije. Ako se uključe i opozicione stranke, ta prednost je oko 10 procentnih poena i manje-više svima je jasno da vlast teško može da dobije naredne izbore. To, naravno, ne znači da neće pokušati da uradi sve da to spreči, ali ne možete sve ljude da lažete sve vreme. Uostalom, ničija nije gorela do zore. Niko ne može da vlada večno, čak ni Lukašenko, a kamoli Vučić i jasno je da se uskoro mogu očekivati promene. Vlast će pokušati da kupi još neko vreme, da koliko god je moguće završi Ekspo i eventualno dobije azil ili garancije da neće završiti u zatvoru, ali je to samo odlaganje neizbežnog.
Poput vrhunskih iluzionista, vlast nastoji da skrene pažnju sa rasta cena, u nadi da većina neće ni primetiti da im je za istu količinu robe potrebno sve više evra, jer im inflacija „jede“ plate i penzije, da su mnogi proizvodi skuplji nego u Beču
Šta se do tada može očekivati na ekonomskom planu?
To je veoma važno. Vlast može još neko vreme, na kratak rok, privredni rast pumpati potrošnjom domaćinstava, jer ona učestvuje u BDP-u sa 70 odsto i ako nju stimuliše može da podstakne i privredni rast. Problem je, međutim, što bez inovacija, tehnološkog progresa i nove proizvodnje sa visokom dodatom vrednošću, stimulisanje potrošnje može biti čak i štetno, jer će izazvati inflaciju i krizu. Takav problem pre desetak godina imala je Hrvatska, koja je dugo stagnirala i tek je u poslednje vreme, zahvaljujući i podršci iz EU fondova od oko pet milijardi evra godišnje, počela da se oporavlja. Srbija će se naći u sličnoj poziciji ako brzo ne pređe na novi model rasta.
Nedavno je ministar finansija iz Vašingtona poručio da je razgovarao sa „investitorima u naše hartije od vrednosti“. Zašto ne kaže da se sreo sa kreditorima i poveriocima?
Zato što od njihove podrške zavisi opstanak na vlasti. Ali tu mislim da je nešto drugo važno. Ovi kreditori ili investitori povremeno dolaze i kod nas u Beč, da pre nego što kupe obveznice neke od zemalja iz regiona čuju i naše mišljenje. Oni i dalje smatraju da je srpska privreda još uvek relativno dobra, ali ih brine što nema napretka, i pored toga što vlast tvrdi suprotno. Pre četiri-pet godina svi su na Srbiju gledali kao na baš dobru ekonomiju, najbolju u regionu, a sad se Crna Gora i Albanija mnogo bolje kotiraju. Ovo pričam kao neko ko Srbiji želi dobro, da se stanje u državi poboljša, da ponovo bude prva u regionu. A to se neće desiti ako se problemi i dalje budu gurali pod tepih. Bez novog modela rasta „investitori“ će vam kad-tad okrenuti leđa.
Vlast će nastaviti sa populističkim merama, uradiće sve što može da bi „kupila“ izbore, ali je svima jasno da neće moći da ih dobije. Na to ukazuju i rezultati našeg istraživanja po kome Vučića podržava 22, a studentsku listu 26 odsto građana
Dok vi upozoravate, predsednik ističe da Srbija jedina u regionu ima investicioni rejting. Je li on na čvrstim temeljima ili na staklenim nogama?
Običnim ljudima to ništa ne znači, njih zanima samo kako da prežive svaki mesec, zašto su cene u Beogradu iste kao u Beču… Srbija ima bolji investicioni rejting od suseda zbog toga što je fiskalna situacija solidna, ima manji javni dug i budžetski deficit. Ali je tu problem što i pored toga Srbija za otplatu kamata sada izdvaja oko dve milijarde evra godišnje, duplo više nego pre nekoliko godina. Bez suštinskih promena taj trošak nastaviće da raste i ugrožava dalji rast i razvoj.
Stvari se dodatno komplikuju i zbog sankcija NIS-u, a nema ni dugoročni aranžman za isporuke ruskog gasa. Može li to dodatno ukočiti privredu i pokrenuti novi rast cena?
Više od toga plašim se da bi vlast mogla da iskoristi ovo da generiše novu krizu i skrene pažnju sa domaćih problema, studentskih protesta i nezadovoljstva građana. Ako je, kao što tvrdi, prijatelj sa Putinom, zašto Vučić već nije rešio problem NIS-a? To može tehnički lako da se reši, samo da ruska strana proda Srbiji deo akcija. Zato mi se čini da vlast trenutno i ne želi da nađe rešenje da bi to iskoristila za političke svrhe.
Ako ste posle pregovora Brisela i Vašingtona o carinama izjavili da je EU time pokazala da je „ekonomski div, ali politički patuljak“, šta biste onda rekli za Srbiju?
Bez ikakvog omalovažavanja, Srbija je i ekonomski i politički patuljak, kao i sve druge zemlje u širem regionu. Što pre se to shvati, to bolje, jer je to preduslov da stvari počnu da se menjaju nabolje. Ovako, može Vučić da se sastaje sa Trampovim sinom i sa njim dogovara gradnju Trampove kule na mestu Generalštaba, a zauzvrat Tramp Srbiji uvede carine više nego bilo kojoj drugoj zemlji iz okruženja. To pokazuje koliko je šizofrena situacija, i kod nas i u svetu, ali i da svi mi iz regiona moramo da shvatimo da nismo centar sveta, da se ne vrti sve oko nas i da moramo da zasučemo rukave i krenemo u ozbiljne, fundamentalne reforme ako želimo da idemo napred. I da budemo svesni da ni kad uradimo sve što je potrebno nećemo postati ekonomski i politički divovi, ali ćemo bar imati bolji život. Trebalo bi da se ugledamo na Sloveniju, koja jeste takođe mala, ali je uspela svojim građanima da omogući pristojan život. Niko nam sa strane neće pomoći u tome, ni Rusi, ni Amerikanci, ni EU. Mogu nam pružiti ruku, ali ne mogu umesto nas da reše naše probleme.
Ako je, kao što tvrdi, prijatelj sa Putinom, zašto Vučić već nije rešio problem NIS-a? To može tehnički lako da se reši, samo da ruska strana proda Srbiji deo akcija. Zato mi se čini da vlast i ne želi da nađe rešenje da bi to iskoristila za političke svrhe
Pre nekoliko meseci rekli ste da Srbija „nikada neće ući u EU“ i da je „nedostatak ljubavi obostran“. Šta kažete sada, nakon Rezolucije Evropskog parlamenta, u kome se iznosi dosta zamerki vlastima u Srbiji?
Postoji šansa da Srbija jednog dana postane deo EU. Prvi uslov za to je da se promeni vlast i verujem da će se to desiti već 2026. Drugi je da nova vlast bude iskreno tome posvećena i da ispuni sve uslove za članstvo. Često na pitanja prijatelja iz Beča – zašto na studentskim protestima nema zastava EU – odgovaram da oni percipiraju da Brisel podržava Vučića, ali zaista nije do kraja jasno kako će se nova vlast ponašati prema EU. Ako bude postojala želja kod domaćih političara, ta vrata mogu lako da se otvore. Samo moraćete prvi da zakucate na ta vrata, jer EU sada ne mari previše za Srbiju, što je i normalno, jer ima previše svojih problema – carine SAD, rast ekstremne desnice, Francuska nema vladu, Nemačka je u recesiji…
Verujete li da ovdašnjoj vlasti najviše smeta poslednja tačka Rezolucije o Ekspu, jer je to za nju najvažniji projekat?
Svakako, tu nemam nikakvu dilemu. Verujem, takođe, da će vlast gledati da maksimalno izgura taj projekat, tako da ni posle promene vlasti Ekspo neće moći da se otkaže. Kakve će biti posledice, drugo je pitanje. Zato je sada bitno samo da se ti troškovi koliko-toliko drže pod kontrolom i da se spreče korupcija i rasipanje javnog novca.
