U atmosferi u kojoj je predsednik Republike najavio da će sve okrivljene pomilovati, a autor upravo usvojenog seta izmena pravosudnih zakona otvoreno rekao da ih je napisao „zato što su krenuli s hapšenjem ministara iz SNS-a“, pravo je čudo da se prvo ročište u predmetu „Generalštab“ održalo bez opstrukcija. Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) još uvek nije rasformirano, postupajući tužilac Vojislav Isailović nije uhapšen zbog napada na državni poredak (za sada je ostalo na tome što ga je Vučić nazvao kriminalcem, a Selaković obećao „za njega ćemo tek imati štošta da prikažemo“), ministar kulture ovoga puta nije imao „pametnija posla“, a nije ni odlučio da se pozove na imunitet. Što ne znači nužno da će presudu zaista dočekati, pošto je Sud ukazao da i Vlada može da iskoristi to pravo, bez obzira na Selakovićevu želju da na suđenju „raskrinka i rasturi celu tu priču“. A verovatno jeste pravi trenutak da i Đuro Macut preuzme odgovornost za neku nepopularnu odluku.
Umesto sabotaže postupka, odbrana se opredelila da glumi bespomoćnost jer optužni predlog smatra besmislenim političkim pamfletom. Dodatni nespokoj im uliva „1700 tekstova“ koji su se negativno bavili slučajem (umesto da ističu pozitivne aspekte falsifikovanja isprava, zloupotrebe službenog položaja i ugrožavanja kulturne baštine) i tako narušili izglede da će suđenje „ljudima od ugleda i bez mrlje na karijeri“ biti pravično. A kao krunski dokaz u prilog uverenja da pravda neće biti ostvariva, istakli su „perfomans dokonih besposličara“ ispred suda – skup na koji su pozvali studenti a koji je advokat Vladimir Đukanović nazvao nečim neviđenim od 1945-46 i Ozne. Kakvu tačno zaštitu od okupljanja građana očekuju, advokati nisu precizirali, ali možemo da potvrdimo da sudska straža zaista nije pucala u okupljene iza transparenta „svi smo mi svedoci“.
Ipak, kada razgrnemo kuknjavu, već je prvo ročište ukazalo na pravu nejednakost između učesnika u postupku. Odluka Državnog pravobranilaštva da se ne uključi u postupak na poziv Suda kako bi zastupala državu, uz obrazloženje (kome su se advokati veoma obradovali) da ne znaju „kolika je šteta naneta“, predstavlja uznemiravajuć signal da će se od svih državnih organa očekivati da ne brane javni već interes optuženih.
Tužilačku rekonstrukciju radnji koji su prethodile protivzakonitom ukidanju zaštite sa kompleksa Generalštaba i konkretnu ulogu okrivljenih Nikole Selakovića, Slavice Jelače, Gorana Vasića i Aleksandra Ivanovića, Radar je već predstavio u tekstu „Pritisci, ucene i naredbe“ i ovde neće biti ponavljana. Ono što nam je početak suđenja otkrio jeste strategija odbrane okrivljenih.
Pre svega podelu u dva tima. Na jednoj strani Selaković, Jelača i Vasić, koje zastupa ukupno petoro advokata (ministra svih petoro, drugo dvoje „samo“ četvoro od njih). Ne samo što su njihovi advokati iznosili zajedničku odbranu ne ulazeći u individualnu (ne)odgovornost svojih klijenata, već je iz izjašnjavanja o krivici jasno i da su se zajedno pripremali – sve troje su ponovili istu frazu da su „jezički i gramatički“ razumeli šta im se stavlja na teret, ali im, avaj, izmiče šta su to tačno zgrešili. Ivanović je pak angažovao druga dva branioca koji nameravaju da pokažu da on konkretno nije prekršio zakon, da je bio samo konsultovan pre formalne procedure ukidanja zaštite i da nikakav umišljaj nije postojao sa njegove strane. Takav jaz se reflektovao čak i fizički u vidu sedenja na optuženičkoj klupi pola metra dalje od zbijene grupice prvih troje optuženih, iako Selaković jeste komunicirao sa Ivanovićem tokom suđenja.
Odbrana ministrovog tima zasniva se na četiri stuba. Pre svega, da krivičnog dela ni nema, zato što tužilaštvo nije dokazalo da je šteta kulturnoj baštini uopšte naneta. Što je pojašnjeno u rasponu od banalne opaske da je tužilac zasigurno načinio lapsus govoreći o zgradama Generalštaba, jer „nema tu zgrada, samo ruševine koje su srušili NATO zlikovci“, do veoma perfidnog argumenta da to što je Generalštab i dalje upisan u Centralnom registru kulturnih dobara, a jeste isključivo zahvaljujući zaposlenima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika koji su odolevali pritiscima čak i nakon usvajanja leks specijalisa koji im je naložio da ga izbrišu – jeste zapravo dokaz da šteta baštini nije pričinjena. Drugi stub se zasniva upravo na leks specijalisu koji je dvostruko iskorišćen. Osnovni cilj da se prvobitna odluka o utvrđivanju Generalštaba za spomenik proglasi ništavnom bio je jasan još kad je usvojen, ali se tek sada razjasnila njegova odredba po kojoj su punovažni svi doneti akti koji se odnose na „projekat revitalizacije“ (čitaj: rušenja Generalštaba). Odbrana ju je iskoristila da tvrdi kako takva punovažnost znači da je potpuno nebitno da li je procedura poštovana ili nije kada su se donosile sporne odluke koje su predmet opužnice. Treći stub predstavlja najavljena diskreditacija „potpuno ostrašćenih svedoka“ (to što je Vreme objavilo intervju sa jednim od njih, konzervatorom Nenadom Lajbenšpergerom, čak je nazvano „bolesnim“) uz najavu da će pokazati kako „imaju putera na glavi“.
Dok je Selaković ustupio svoje advokate Vasiću i Jelači, Ivanović je odlučio da sam odabere svoje branioce i strategiju odbrane. I za svaki slučaj, na optuženičkoj klupi seo malo dalje od ostalih okrivljenih
A poslednji pravac odbrane je svakako najzabavniji. Igor Isailović, inače advokat Siniše Malog, u sudnici je krenuo da izbacuje navode o ekonomskoj šteti koju je država pretrpela povlačenjem firme Džareda Kušnera iz projekta izgradnje hotela na mestu Generalštaba. A šteta, izgleda, samo nastavlja da raste. Naime, Vučić je 4. decembra rekao da je reč o investiciji od preko 515 miliona evra, da bi 16. decembra, dan nakon otkazivanja projekta, izjavio da smo „izgubili investiciju vrednu najmanje 750 miliona evra“. U izlaganju Isailovića, izgubljena investicija je narasla na 800 miliona, što nameće pitanje da li se Kušner zaista povukao zbog TOK-a (odluka se poklopila sa podizanjem optužnice) ili zato što nije mogao da isprati fantomski rast predviđenih troškova.
Međutim Isailović se nije tu zaustavio već je izneo i podatak koji do sada nismo imali prilike da čujemo: realizacija Kušnerovog projekta bi obezbedila od 22 do 42 hiljade radnih mesta. Poređenja radi, EPS, najveći državni poslodavac, zapošljava 19.200 ljudi, dok Delez kao najveći privatni poslodavac u Srbiji sa preko 520 prodavnica, zapošljava 12.400 radnika. Čak ni prva tri najveća privatna poslodavca u zemlji zajedno nisu ni blizu dometa koji je Isailović pripisao gradnji nesuđene Trampove kule u Beogradu koja bi, ispada, mogla da uposlili čak 13 posto nezaposlenih sa biroa rada. Tako da tužilaštvo čeka veliki izazov kako da se suzdrži od postavljanja pitanja zašto se aktuelna vlast u prethodnih 13 godina nije sama setila da podigne par hotela i tako reši problem nezaposlenosti u državi zasvagda.
Mada, donekle će mu pomoći to što možda neće imati sa kime da priča. Jer čak i da se imunitet ne uspostavi naknadno, a pomilovanje odloži za nakon presude, advokati ministrovog tima najavili su da njihovi klijenti neće odgovarati na bilo kakva pitanja TOK-a jer „nemaju poverenje“. I verovatno priznaju samo sud Selakovićeve partije.
