U paralelnom univerzumu sudbina je brže nego obično mešala karte. Ova partija tablića je predugo trajala, a vino je vremenom postalo kiselo i bilo je pitanje vremena kad će se u etru pojaviti drozofile sa svojim urokljivim crvenim očima. Nekada student sa desetkama koji je sve ove godine uspešno brojao karte i bio dobar u algebri nije bio siguran da li je tačno upisao tablu svaki put kad je talon bio prazan i da li su svi kečevi prošli. Pod bremenom godina i teških obaveza, svestan da je faktor sreće puno puta bio na njegovoj strani, toliko da bi brinuo čak i da je mačka, zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu, prepoznao je da u ovoj čudnoj partiji žandar može da bude jači od kralja. Uzdajući se u rimsko pravo i poznavanje latinskog od strane onog koji odlučuje (ne nuntim necare), bez obzira što je u pitanju loša vest, nadao se da neće ubiti glasnika jer može da bude koristan.
Traženje kostura
Ne nekom brdu bez broja, ljudi bez imena koji više vide i bolje čuju od drugih, besomučno su prevrtali fioke i ormare, tražeći kostura ili makar neki papir za plašenje. U najgorem slučaju bilo šta za trgovinu.
Svesni da nemaju ponudu koja ne može da se odbije, niti konjsku glavu, ponudili su nešto reda radi. Kao kad odneseš najmanji ratluk babi i kažeš „tek da nije bez ništa“. Makar tako ovi moji sa sela. I svi razumeju. Već je bilo kasno, sunca nije bilo i počinjala je „tmuša“, te se ova priča završila sa „laku noć“, a talon je ostao prazan. Tabla. Mala dvojka i naše karte, bez brojanja. Talon je prazan i čekao se žandar karo ili „Kavalir“ u tarotu. Kažu da to provereno znači novi početak i novu energiju.
Za to vreme, u stvarnosti, u nekoj od gledanijih televizija, u ozbiljnim razgovorima, neki koji više volu ovu zemlju od nas samih, dali su do sada najlepše ime mojoj bivšoj firmi i iskren da budem ljubomoran sam što to meni nije palo na pamet. Ministarstvo sile. Kao Hogvorst i Ministarstvo magije samo što je ovo Ministarstvo sile.
Ministarstvo sile je moglo da dobije dobrog savetnika. Jednostavno nije se dalo. I odmah se videlo da je sve trebalo mnogo ranije da se desi i prosto je neverovatno da se neko nije setio da na nekom od prestižnih fakulteta otvori smer za Ministarstvo sile i da ta diploma ometla sve akademije, i vojne i milicijske a da bude i za nijansu bolja od Federalnog istražnog biroa. Nadam se da će neki veliki tržni centar zamišljen u budućnosti, pored frizerskih salona, žena fudbalera i prodavnica vina imati i neki ozbiljan fakultet ili da se makar postdiplomske ministarske studije premeste iz nekog starog tržnog centra u taj novi i lepši.
Ministarstvo sile je moglo da dobije dobrog savetnika. Jednostavno nije se dalo. I odmah se videlo da je sve trebalo mnogo ranije da se desi i prosto je neverovatno da se neko nije setio da na nekom od prestižnih fakulteta otvori smer za Ministarstvo sile i da ta diploma ometla sve akademije
Ja sam u službi samo malo zakačio ono vreme pre vladavine naroda (demos – narod i kratos – vlast) i još tada sam shvatio da se nekad „kratos“ stvarno odrekne od tebe, a nekad u stvari napreduješ i većina oko tebe ne shvata da si smenjen. Unapređuješ proces proizvodnje.
A to sam video svojim očima kad sam „radEo“ na krvnim deliktima u Nišu. Nešto se nisu mnogo sekirali što nas nema dovoljno i što se mnogo šta promenilo a sistematizacija radnih mesta ostala ista kao što je bila pre 20 godina. Evo sad, s ovog aspekta, pa retko koga su mogli da sahrane a da krvni delikti ne izađu na lice mesta. Naprasne smrti, zadesne smrti, atipična samoubistva, ubistva, eksplozivne naprave… ma jedva postizali. I nije mi nešto lep posao bio. A, da… zvali su krvne i kad se pronađe neki skelet, nema veze koliko je star. Naravno da se to pogodi u sred nekog posla. Koleginica i ja dežurni i zovu nas iz dežurne službe da nas obraduju da je pronađen skelet u nekom selu pored Niša i da odemo da izvršimo uviđaj. Kostur je pronađen prilikom kopanja temelja za kuću.
Nadam se da će neki veliki tržni centar zamišljen u budućnosti, pored frizerskih salona, žena fudbalera i prodavnica vina imati i neki ozbiljan fakultet ili da se makar postdiplomske ministarske studije premeste iz nekog starog tržnog centra u taj novi i lepši
Dolazimo na lice mesta a domaćin lepo složio kostur u dve velike, luksuzne kese , kao na primer kad vas sad pitaju u nekom velikom marketu da l’ ‘oćete veliku kesu, onu skupu. Nije se štedelo na kesama, sve lepo složeno i na vrhu jedne kese stoji lobanja. Krim tehničar je lepo islikao kese, od domaćina smo obavešteni i da je u međuvremenu bio pop i sve okadio i rekao da je sve u redu i da mogu da nastave da rade. Ja sam obavestio, u to vreme istražnog sudiju, pomenuo sam mu da je pop činodejstvao i da je rekao da je sve kako treba, a da ćemo mi da transportujemo kostur do sudske medicine ili do kapele, gde treba. Zakitismo domaćina jednim pozivom da dođe sutradan do kancelarije da sastavimo belešku i toliko. Koleginica sede napred, ja vozim, krim tehničar pozadi a kostur u gepek. Jedino nam bilo krivo što nas pop nije sačekao da okadi i nas i auto, valja se.
Kad te po kazni premeste na krve delikte
U celom tom ludilu pojavljuje se jedan kolega koji nije imao tapiju na mesto i nije se uklapao u te neke nove sistematizacije. Neki bi na primer pomislio da su kolegu sa privrednog kriminala, diplomiranog ekonomistu, po kazni prebacili na krvne delikte. Uvek ima onih pametnijih te nam objasniše da je čovek prepoznat, a to se lepše kaže „zauzet je stav“ da je premešten da bi unapredio rad krvnih delikata. Poučeni iskustvom da postoji ta neka tapija za pamet a da ne postoji tapija na mesto i kad nam je već predočeno da će čovek da unapredi proces proizvodnje, kao danas se sećam da smo se obradovali.
Prvih mesec dana niko nije ni dirao kolegu niti ga je zvao na neke teške i mučne uviđaje. Ne da smo ga izbegavali, nego je čovek više od 20 godina bio na privrednom kriminalu pa dok se privikne. I to kolega nekako pogrešno shvati dobrotu bližnjih i krene da priča da je na krvnim deliktima super baš, i da se ništa ne radi, da pijemo kafe po kafićima, i da bi, da je znao, sam tražio da pređe, i da se spasio privrede… A onda na prvom uviđaju na kojem je bio, morali smo narodski da kažem da ga „zapajamo“ jer pada u nesvest kad vidi krv. Na kraju nam priznao priznao da se uvek plašio vađenja krvi. Posle uviđaja smo vodili čoveka u Hitnu pomoć. I reč jednu nismo mogli da kažemo, jer je čovek poslat da unapredi.
Pošto je jedva pretekao vatreno krštenje, zaključili smo da, dok se ne navikne, neko dežura zajedno sa kolegom. Izbor je pao na koleginicu, koja je veći inspektor od 99 posto inspektora koje sam upoznao i čast mi je što sam radio sa njom. I tako jednog dana izašli na uviđaj. Vešanje. Klasično. Ništa sumnjivo. Čovek u poodmaklim godina prekratio muke i sebi i svojima i obesio se. Ono što je bitno, sa lica mesta mora da se izuzme omča kojom se čovek obesio i zajedno sa lešom da se dostavi sudskoj medicini, da bi se odbukcijom potvrdilo kako je smrt nastupila i da bi se povrede na vratu uporedile sa omčom. E sad, nakon što je krim tehničar fotografisao lice mesta, treba da se preseče omča i skine leš. Na licu mesta koleginica, krim tehničar, kolega koji treba da unapredi i neko od rodbine pokojnika. Rodbina u žalosti, plače i niko nije kadar da drži leš dok se preseca omča. Narodna policija je to u potpunosti razumela. Krim tehničar samo što je došao s bolovanja, bio ukočen i ne sme da diže ništa teško, tako mu rek’o doktor.
Kolega koji je prepoznat kao neko ko treba da unapredi rad krvnih delikata nikad nije bio u takvoj situaciji, mnogo mu je teško kad neko plače i prvi put mu je da vidi vešanje. Odlazi iza kuće da povrati (povratak Džedaja) a posle toga da popije tabletu za pritisak. Koleginica odlaže torbicu koja se slaže sa čizmama, skida kaput koji se slaže i sa čizmama i sa torbicom, podiže obešenog dedu dok krim tehničar preseca konopac, i spušta leš na šatorsko krilo. Za to vreme rodbina plače, jedan se drži za leđa a jedan povraća iza kuće.
Kolega jedva pretek’o ali tako je kako je, čovek nije imao tapiju na mesto a opet, svi su sigurni da može da unapredi. I u vezi tog premeštaja sve po zakonu, možda malo čudno i na štetu svima ali valjda po zakonu.
Šefu je i suza imala dva promila
A jednom je šef došao sa nekog veselja, uparađen i u košulji. Bio je pod uticajem vatrene vode i suza mu je imala dva promila. Trebao je da ide na sastanak i da drži govor, da se obrati, a bio je usamljen u svojoj kancelariji sa sve drozofilama koje su ga pratile. Kolega i ja nismo bili u košuljama nego onako. Što bi se reklo, videlo se da smo u treningu, pa smo bili u onim majicama bez kragnice koje je šef zvao benkice.
Tako u tim majicama, urbani, kolega i ja smo bili knjiški primer dobrih policajaca. To se uči na prvoj godini iz kriminalističke taktike – znate ono, dobar policajac i loš policajac. U trenutku dok pričamo sa gospođom koja je privedena zajedno sa ekipom razbojnika jer je bila jatak a da nije ni znala, ulazi šef sa očima zakrvavljenim kao ronilac na dah, i sa peskom u glasu kao da peva na Ušću, razdere se tražeći neki izveštaj i odlazi da se obrati.
Neki odgovori su uvek prosti. Neki biraju da ih je sramota a drugi biraju da izvedu nešto karakterno. Neki biraju Ministarstvo sile, čuvaju kosture u ormaru i konjsku glavu za plašenje
Kolega i ja, urbani i dobri, u majicama „benkicama“ dok završavamo razgovor sa gospođom koja je shvatila da ide kod tužioca prepoznajemo „stokholmski sindrom“. Gospođa nas pita da li ćemo kasnije nas dvojica da budemo tu. Mi i onako po ceo dan na posle, malo zbunjeni, pitamo kad posle. Drhtavim glasom i gledajući u pod kaže: „Kada dođe onaj čovek u košulji.“
I tako. Traži se novi „kavalir“. Čeka ga mnogo toga. Kao u Sivom domu, kad Ratković pri odlasku iz doma recituje upravniku pesmu „Rastanak drugu upravniku doma… da ih skrenu sa lošega puta, da izvedu nešto karakterno, da promene što je propanulo, da obnove što se urušilo, da uteše što je neutešno…“
Razumite i one koji nisu dorasli i kojima je „pripalo teško“. Oni koji su držali do sebe i usklađivali boje sa dušom, a ne sa potrebama, ostaće uvek isti i uvek svoji. A kad osuđujete setite se Malog princa kad mu na nekoj od planeta pijanac objašnjava da pije zato što ga je sramota. S obzirom da je Mali princ uvek puno pitao i čekao odgovor, pitao je pijanca zbog čega ga je sramota. Ovaj mu je odgovorio da ga je sramota zato što pije.
Neki odgovori su uvek prosti. Neki biraju da ih je sramota, a drugi biraju da „izvedu nešto karakterno“. Neki biraju Ministarstvo sile, čuvaju kosture u ormaru i konjsku glavu za plašenje.
I da… Nemojte se plašiti čoveka u košulji… Samo je usamljen… I plaši se vađenja krvi.
