Na isti način na koji niko nije bio odgovoran za 57 stradalih u majskim poplavama 2014. godine, ta strahota izgleda nije bila dovoljno upozorenje i imperativ da se moraju unapređivati sistemi upozoravanja i sprečavanja poplava. Tako danas ona ista vlast koja je građane Obrenovca pozvala da ostanu u kućama dok se prema njima valjao biblijski poplavni talas, gradi u poplavama srušene mostove bez konsultacija sa hidrogeolozima, i gradi puteve rušeći merne stanice Republičkog hidrometeorološkog zavoda, potvrđujući još jednom svoj osnovni metod kriminalne nekompetencije.
Izvori Radara ukazuju da su tokom prošle godine na taj način izbačene iz stroja najmanje dve merne stanice RHMZ. To su merna stanica Miločaj na Zapadnoj Moravi u blizini Kraljeva, gde traje regulacija toka ove reke u sklopu izgradnje Moravskog koridora, odnosno Gradina u kanjonu Moravice, na nedavno rekonstruisanom putu između Ivanjice i Arilja.
„Kolega koji je godinama slao podatke sa stanice Miločaj, pozvao je jednog jutra centralu u Beogradu i javio da je u okviru ograđenog terena merne stanice zatekao bagere…“, kaže sagovornik iz RHMZ koji je insistirao na anonimnosti. Prema njegovim rečima, stanica koja je na tom mestu postojala od sredine osamdesetih godina je srušena, zbog radova na regulaciji korita reke zbog izgradnje Moravskog koridora.
Stubovi na mostu preko Zapadne Morave uži su 10 centimetara nego što je neophodno i njegova nosivost nije dovoljna da bi obe trake bile puštene u saobraćaj
„Samo nekoliko kilometara uzvodno od mesta na kome je srušena merna stanica izgrađen je most na putu od Mrčajevaca ka Mršincima, za čiju izgradnju nisu konsultovani ni Zavod ni Srbijavode, što je nezapamćen slučaj.“
Poslovne i političke veze
Podsetimo, reč je o mostu preko Zapadne Morave koji je srušen u junu 2023, a manje od četiri meseca kasnije otvorio ga je, u novembru iste godine, bivši ministar građevine Goran Vesić. Most je po ceni od 725 miliona dinara izgradila kompanija Lotex Group, čiji je nekadašnji vlasnik bio Vladimir Popović, brat bliske saradnice Gorana Vesića – Tanje Popović, članice gradskog veća Beograda, i funkcionerke Srpske napredne stranke.
„Taj most je izgrađen sa dve kolovozne trake, ali je i danas samo jedna u funkciji i saobraćaj se odvija naizmenično, pa se postavlja pitanje zbog čega? Prema kredibilnim informacijama, stubovi na tom mostu uži su 10 centimetara nego što je neophodno i njegova nosivost nije dovoljna da bi obe trake bile puštene u saobraćaj.“
Obišli smo lokaciju u Miločaju, nije mogla da pronađe ni ostatke srušene merne stanice, umesto nje tu su bile samo građevinske mašine angažovane na uređenju korita Zapadne Morave. Kada je reč o drugoj stanici RHMZ na reci Moravici, sagovornik Radara ističe da je ona takođe onesposobljena radovima obezbeđenja puta Ivanjica-Arilje:
„Mi smo se šalili među sobom, ali oni su izgleda bukvalno shvatili tu tehniku koja se naziva „nabačaj kamena“ te su ga izgleda zaista nabacivali na kosinu bez betonske grede koja bi ga zadržavala i sprečavala da se obruši u korito reke. Moravica na tom mestu ima dve velike krivine koje ubrzavaju tok i možete zamisliti šta se događa kada vi na takvom mestu ređate kamen na kosinu puta. Po mom iskustvu od nekoliko decenija, moglo bi se reći da ćemo tu imati problema, posebno u proleće kada se otope snegovi. Pri tome, oni tako sređuju samo jednu – levu obalu reke, a desnu ne diraju, a na njoj su naselja, njive.“
Poplave i druge opasnosti
Moravica je, ističe sagovornik, nepredvidiva reka, a ceo ivanjički kraj je veoma problematičan kad je u pitanju zaštita od bujičnih poplava.
„Tamo imate mnogo snega, kada dođe proleće puno je kiša, a Ivanjica je u kotlini. Ako se obruši to kamenje napraviće čep i akumulaciju koja će se u jednom trenutku izliti, a onda neka nam je bog u pomoći.“
Kamen koji su putari nabacivali prvo je delimično zatrpao kućicu u kojoj se nalazi stanica, a potom su ga sklonili odatle i rasporedili, ali su kamenom prekinuli crevo kojim se meri nivo vode u reci, tvrdi sagovornik Radara:
„Sada je ta veoma važna merna stanica van funkcije. Iznad Ivanjice vi imate dve reke koje stvaraju Moravicu, nama je bitno da imamo satne podatke sa svake od te tri stanice i onda možete da znate progresiju i da li ćete imati poplavu. Mi nećemo imati podatke, a onda će kad zazvone sirene za uzbunu policija tražiti podatke koje više nemamo. Postoji neko neformalno obećanje da će stanica biti obnovljena kada se završi put, a s obzirom na to kako se saniranje puta radi veliko je pitanje kada će se to desiti i da li će možda završetak radova na putu napraviti neke probleme sa poplavama. Pošto je reč o velikoj strmini, nameće se pitanje kako su oni uopšte postavljali taj kamen, odnosno da li je uopšte korišćen bager ili je kamen zaista obrušavan odozgo, sa puta, što je zdravom logikom nezamislivo.“
U tom kraju imate mnogo snega, kada dođe proleće puno je kiša, a Ivanjica je u kotlini. Ako se obruši to kamenje, napraviće čep i akumulaciju koja će se u jednom trenutku izliti, a onda neka nam je bog u pomoći, upozoravaju stručnjaci
Sagovornik Radara ističe da je u pitanju veliki rizik, jer je prethodno bilo neophodno izraditi takozvanu ležeću gredu koja mora da drži kamenje, ali da ovakav pristup ne treba da čudi jer se prema njegovom mišljenju Srbija brani od poplava po principu „neće valjda“. U tom kontekstu on posebno ističe primer Savskog nasipa u Beogradu, gde se dozvoljava da se po nasipu kreću teški kamioni ili da se nasip buši zbog dovoda gradskog vodovoda u nelegalne vikendice.
„Samo nasipanje kamena obezbeđuje se armiranim betonom, koji predstavlja temelj na steni na koji se potom postavlja kamen. Imamo i takozvane gravitacione zidove gde se pravi kontrolisana kosina pod tačno određenim uzusima. Prosto nasipanje kamena je divljaštvo, varvarizam u struci“, govori za Radar Borislav Vukićević, nekadašnji direktor Zavoda za hidrogeologiju i inženjersku geologiju, u okviru Geozavoda. „Kada se rade takvi zahvati, neophodno je da postoje projekat, njegova revizija i nadzor, jer je svaka takva kosina zapravo građevinski projekat.“
Vukićević ističe da tri najvažnija zavoda čiji je osnivač država, Hidrometeorološki, Seizmološki i Geološki, moraju da budu direktno uključeni u svakom kapitalnom projektu:
„Nažalost, te institucije su praktično kastrirane i služe samo kao dekor. Kada se radi bilo koje prostorno planiranje, moraju se koristiti podaci RHMZ, a hidrogeološki i inženjerski radovi obavljaju se upravo na osnovu njihovih ulaznih podataka, kako bi se znalo da li planirani objekat može da stoji na nekom mestu ili ne.“
Bauk privatizacije
Godine 2004. bilo je zahteva da se Geozavod privatizuje, ističe naš sagovornik uz naglasak da je on odbio da u tome učestvuje:
„To su institucije od privredno-strateškog značaja. Ne postoji nijedna ozbiljna država bez takvih institucija, inače se zemlja pretvara u koloniju. Naime, takvi nacionalni zavodi, pored projekata istraživanja, vrše i monitoring eksploatacije prirodnih dobara. Da je to rađeno ne bismo došli u ovu situaciju kakvu imamo sa naftnim poljima na severu zemlje ili nalazištima bakra i zlata u Boru sa Kinezima.“
Vukićević, inače takođe nekadašnji direktor Geološkog instituta Srbije, ističe da RHMZ kao referentni državni zavod ima razvijenu osmatračku mrežu mernih stanica koje mogu da najave potencijalne akutne opasnosti, ali i da je svrha ovakvih institucija da planiraju strateške projekte:
„Kada je sedamdesetih godina bilo reči o proširenju puta kroz Grdeličku klisuru, Geozavod je dao mišljenje da tuda ne može da prođe put zbog klizišta koje se nedavno i otvorilo. Predlog je bio da se ide preko Vučja i odatle uđe u Vladičin Han. Bilo bi zanimljivo proveriti koliko nas je do sada koštalo saniranje tog klizišta, i napraviti procenu koliko bi nas još moglo koštati, nadam se ne i u ljudskim životima. Kada je tuda građen železnički kolosek, pruga je sa razlogom postavljena uz samu reku, upravo zato da se ne bi aktiviralo klizište. Nažalost, mi danas imamo situaciju da Geozavod proizvodi samo osnovne geološke karte i služi kao dekor. Te institucije postoje na papiru, ali ne služe ničemu.“
Sagovornici Radara ističu prezir koji naprednjačka vlast neprestano demonstrira prema nauci i struci, između ostalog i kroz činjenicu da u Vladi Srbije poslednjih godina nema nijednog inženjera. Taj hibris neznanja i samopouzdanja kao da zahteva neki novi nemezis koji će, nažalost, u boljem slučaju novcem iz budžeta platiti građani Srbije, a u gorem – ponovo svojim životima.
