Klečanje, izraz poniznosti Bogu, ili „čin pasivne agresije“ – budući sproveden u javnom prostoru, izveo je Radivoje P. Stojković, direktor novosadske Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, i to na dan kad su njegovi đaci ušli u blokadu, pridružujući se sve masovnijoj pobuni. „Jovini“ gimnazijalci imali su poseban razlog da dignu glas, tražeći da se opozove saopštenje škole od 29. novembra, kojim se „osuđuje nezakonito i nemoralno političko delovanje nastavnog osoblja”, u vezi sa navodnom prisilom učenika da odaju počast postradalim na tamošnjoj Železničkoj stanici. Zahtevali su i da se povuče javno izvinjenje premijeru Milošu Vučeviću, čiji je sin, a đak gimnazije, tobože nateran da se priključi protestima.
Tog jutra, u ponedeljak, Stojković je prvo klečao u dvorištu škole, da bi svoj „bizarni akt“, po oceni teologa Vukašina Milićevića, produžio pred ulazom gimnazije. Performans je trajao četiri sata, bez da se direktor ikom obratio, osim pojedinim profesorima, kasnije pristiglom svešteniku, i drvetu pred kojim je pao na kolena.
Ustavši najzad, svoju ekscentričnost je objasnio za N1: „Ja sam za mir.“ Sledećeg dana, ulaz u školu bio je zaključan, valjda da bi članovi Kriznog tima odlučili o daljim postupcima.
Fanatičan gest Stojkovića može se posmatrati na više načina. Kao „farsa i samoproklamovanje“. Kao „kontradikcija u odnosu na ranije tvrdnje da se počast ne odaje na ulici“. Kao „šou-program pobožnosti“. Ili kao još jednu od opstrukcija rastuće pobune, maštovitiju od gaženja demonstranata, njihove ucene, nazivanja „stranim plaćenicima“…
