Višenedeljne pripreme prošle subote kulminirale su vojnom paradom „Snaga jedinstva“ u Beogradu. Ministar odbrane Bratislav Gašić opisao ju je kao odraz sloge i patriotizma, kao predstavljanje visokih dometa modernizovane srpske vojske, a za brojne nezadovoljne građane Srbije reč je bila o performansu koji je trebalo da, između ostalog, zaplaši demonstrante uoči godišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu.
General-potpukovnik u penziji i bivši pomoćnik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije za Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu Blagoje Grahovac opisuje je sledećim rečima: „Žali bože svakog dinara. Vojska ima mogućnost da se na drugačije načine priprema za eventualne potrebe. Živim u Podgorici, ali stanovnik sam i Beograda i regiona, uz to sam i etnički Srbin, pa mogu da komentarišem iz više uglova. Kada je reč o Srbiji, moglo bi se doći do zaključka da je reč o kombinaciji robovlasničkog i feudalnog društva. Nekad su robovlasnici imali velike poljoprivredne posede ili industrijske komplekse. Danas je u Srbiji robovlasnik onaj koji ima partijsku poziciju u državnoj vlasti. Ti se ljudi dogovore šta je čije, a narod neka se snalazi. U tom smislu, parada je njihova i za njihove je potrebe, nije za građane Srbije i za njenu bezbednost“, kaže Grahovac za Radar.
Jedno od obrazloženja je i da su Kosovo, Albanija i Hrvatska potpisale vojni sporazum. Da li on predstavlja pretnju?
Reč je o zameni teza, jer mislim da je tačnije reći da se okolne države plaše Srbije, pa se udružuju. Naime, već petnaestak godina pišem i upozoravam da vlasti u Beogradu streme ka klerofašizaciji društva. Vlast generiše mržnju prema svima i svakome – razlog se uvek nađe – i zadaje jednu štetnu matricu, koja se preko korumpiranih robovlasnika koje sam pomenuo prenosi na moje sunarodnike, koji, hteli to ili ne, počnu da s podozrenjem gledaju preko plota. Sad je došlo vreme da se ta mržnja preliva i ka unutra, ka neistomišljenicima i političkim protivnicima. To je problem Srbije i Srba, ne vojni sporazum tri potpisnice, od koje su dve već članice NATO-a.
Rafali su briljantan tehnološki proizvod, ali su za nas gvožđurija, jer sigurno neće biti upotrebljeni. Te tri milijarde evra bilo je neuporedivo smislenije podeliti na 30.000 mladih bračnih parova i u narednih 20 godina rešiti probleme nemaštine i depopulacije
Od koga se onda Srbija brani vojnom paradom, ali i skupocenom nabavkom naoružanja?
Država koja svoju odbranu zasniva dominantno na snazi oružja suštinski je ugrožena, neodbranjena država. I u geopolitici i u teoriji, odbranjena država je ona koja prvo neguje prijateljske odnose sa susedima, a onda i pravi prirodne saveze s onima s kojima deli geografske i civilizacijske vrednosti. Za Srbiju, kao i sve na Balkanu, to su Evropa i NATO. To su činjenice. Srbija je trenutno neodbranjena država, a osećanjem ugroženosti je tada lakše manipulisati. I to nije od juče. Svedok sam mnogih vremena. Godine 1998. učestvovao sam u pregovorima s NATO timom, koji je bio spreman da s Vojskom SRJ obavlja monitoring i razoružanje albanskih militanata na Kosovu. Sporazum je napravljen i počeo je da se sprovodi, ali ga se naša strana nije pridržavala. Država je time ušla u veliki rizik, a ja sam potom kao član kolegijuma načelnika Generalštaba preuzeo lični rizik i eksplicitno pisanim putem predložio da izađemo u javnost i građanima saopštimo presek stanja. Uđemo li u rat s NATO, skupo će nas koštati, bićemo poraženi, izgubićemo teritoriju, a državna zajednica Srbije i Crne Gore će se raspasti. Moram reći, s razlogom. Nije to pitanje trenutnih režima, oni dođu i prođu, Crna Gora je dokaz tome, nego pozicioniranja same države. Danas znamo da se to sve čega sam se plašio i dogodilo. Zato sam tad predložio da javnosti kažemo da otkazujemo poslušnost, ne državi, već vlastima. Naravno, to je vlast kažnjavala…
Već 1999. ste otišli u prisilnu penziju…
Tako je, izgubio sam vojnu službu. No, da se vratimo na moguća rešenja, o kojima sam pisao u knjizi Tri cunamija ili Evropa je ranjena. Izašla je pre osam godina, a i dalje stojim pri svim navodima, bez obzira na sve felere koji se dešavaju i u Evropi i drugde u svetu. Gotovo sve evropske zemlje su članice NATO-a, i, u bezbednosnom smislu, Srbija bi rešila brojne svoje probleme kada bi postala njegov član. U geopolitičkom smislu, ona treba da nađe mehanizme da se što je više moguće približi standardima EU, ali da ne postane njen član, jer je u vreme finansijskih potresa dobro očuvati nezavisnu monetarnu politiku, što bi bilo skoro nemoguće u slučaju članstva u EU. Treći korak bio bi priznavanje nezavisnosti Kosova, ali pod vrlo jasnim uslovima i garancijama. Naposletku, treba pokrenuti novu regionalnu inicijativu jačanja jugoregije, što bi Srbija s obzirom na svoj značaj mogla da uradi. Ne govorim o obnovi Jugoslavije, to bi bilo nemoguće, nego o obnovi jugoslovenske ideje čije nasleđe, hteli to ili ne, i dalje oblikuje kako ovdašnje generacije sagledavaju istoriju i svet. S ostvarenjem te četiri tačke, Srbija bi bila odbranjena zemlja i vlastima ne bi bile potrebne nikakve vojničke parade.
Predsednik stranke „Srbija centar“ Zdravko Ponoš sugerisao je da je ona organizovana kako se ne bi pričalo o smenama u Vojsci Srbije i MUP-u i postavljanju novih, poslušnijih kadrova. Kako tumačite to obrazloženje? I ima li sličnosti s kadriranjem u sektorima sile s periodom kraja Miloševićevog režima?
Otkako postoje države, formula je ista: kada vlast uđe u razmimoilaženje s narodom, poručnici, kapetani i majori će stati na stranu naroda. Vlast je toga svesna i brani se kako zna i ume. Generali su potencijalno ranjiva mesta. Sve je to već viđeno. Devedesetih, recimo, kada sam poslat u penziju, u Vojsci je bilo otpora otpuštanju. Na nivou kolegijuma načelnika Generalštaba, mogla su se čuti pitanja zašto je neko podoban, a neko drugi nije. Nisam siguran da današnji generalski kadar u Srbiji ima hrabrosti za tako nešto. Postoji jedna maksima – dužnost svakog generala je da razume politiku, da se njome ne bavi, ali da kaže kada misli da je nešto loša ideja. Sada je situacija izokrenuta – niko od generala politiku ne razume, svi bi njome da se bave, a ćute kada treba da upozore vlast. Ipak, treba biti spokojan. Vojska je složen sistem. Majori, kapetani i poručnici razmišljaju drugačije od onih iznad njih.
Predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić je od 2018. dva puta otpuštan, više puta privođen, a u junu, uoči Vidovdanskog protesta, priveden je i optužen za pripremanje dela protiv ustavnog poretka. Da li njegova sudbina treba da uplaši druge nezadovoljne zaposlene u Vojsci?
Njegov slučaj je najbolji primer za sve što sam rekao, i o Srbiji, i o vojsci kao strukturi. Ako neko drugačije misli, odmah je proglašen za izdajnika, u najmanju ruku. Ako Antić, Srbin koji živi u Kragujevcu, gradu koji mnogo volim, predstavlja opasnost po Srbiju zato što se suprotstavljao samovolji vlasti, onda prave opasnosti u suštini i nema. Njegova hrabrost ranije bi bila generalska – ono što se usvoji, to se izvršava, ali to ne znači da ne treba reći „ne“, koliko god da košta.
Da li biste kao bivši pomoćnik načelnika Generalštaba za RV i PVO rekli „ne“ nabavci 12 francuskih aviona rafal?
Odgovoriću vam plastično. Kad su se Vučić i Makron dogovorili o njihovoj kupoprodaji, zvao me je neko s nepoznatog broja i pitao možemo li na kafu. Odgovorio sam potvrdno. Seo sam u kafić i video jednog muškarca kako ide pravo ka meni. Dakle, znao je ko sam, da li iz novina, istorije ili nekog dosijea, ne znam. Obasuo me je komplimentima, i kao pilota i kao generala, vrlo učtivo, i pitao šta mislim o sporazumu dvojice predsednika. Dve su stvariodlične, rekao sam, a jedna grđa biti ne može. Prvo, Francuska je tradicionalni prijatelj Srbije i Srba i na ovaj način će se te stare veze osnažiti, a Srbija će se približiti Evropi. To je dobro za Srbiju. Drugo, Vučić će biti u riziku od Rusa. To je dobro za državu, ali ne i za njega. I moj se sagovornik, ne znam da li je iz civilne ili vojne službe, naroguši, i pita me ima li šta gore od toga. Ima, rekao sam, a to je da je te tri milijarde evra bilo neuporedivo smislenije podeliti na 30.000 mladih bračnih parova, dati svakom po sto hiljada evra i u narednih dvadeset godina rešiti problem nemaštine, depopulacije i bele kuge. Jer, što se tiče rafala, oni jesu briljantan tehnološki proizvod, ali su za nas gvožđurija, pošto sigurno nikad neće biti upotrebljeni. To jest, ne daj bože da se nađemo u situaciji da budu upotrebljeni. Oni ako polete, Srbija će nestati. Moj sagovornik se zgrozio, i zbog mog stava i zbog moje kafe, i razišli smo se.
Učestvovao sam 1998. u pregovorima s NATO, koji je bio spreman da s Vojskom SRJ obavlja monitoring i razoružanje albanskih militanata na Kosovu. Sporazum je napravljen i počeo je da se sprovodi, ali ga se naša strana nije pridržavala
Bili ste među prvim našim vojnim pilotima koji su rukovodili MiG-om 21, koji su prethodnih nedelja nadletali Beograd. Da li biste seli u njega za potrebe parade?
Danas ne bih ni mogao. Bio sam lovac-bombarder i leteo sam na avionima galeb (G-2), supergaleb (G-4), jastreb (J-21), orao (J-22)… U MiG-u 21 sam proveo deset godina. Evo male ilustracije, gde smo bili krajem osamdesetih i početkom devedesetih, a gde smo sad. Amerikanci su tada nakon nekoliko godina istraživanja zaključili da je naš supergaleb, koji sam ja u Titogradu uveo u naoružanje, najbolji avion na svetu. U Pentagonu smo pregovarali o tome da im za četiri i nešto milijarde tadašnjih dolara isporučimo 900 letelica kako bi mogli da zanove svoje modele za obuku. Za tu količinu aviona, Jugoslavija bi morala figurativno da radi ne u tri, nego u četiri smene. Potom je trebalo da u Turskoj, članici NATO-a, napravimo fabriku aviona, trebalo je da budu G-5, koja bi bila u stanju da proizvede 3.000 letelica za potrebe članica NATO. U planu je bilo i da u Irak izvozimo avione koje bi opremali opremom za potrebe arapskih država. U maju 1990. sam boravio tamo. Pregovarali smo i s Nigerijom koja je želela da kupi 120 jugoslovenskih aviona. O svemu tome je bivši direktor ekonomskog sektora u Jugoimport SDPR-u Nenad Gojković napisao i knjigu Poslednji uzlet. Naravno, svi poslovi su propali, a ja iz toga zaključujem da je u razbijanje Jugoslavije i geopolitika umešala prste. Bila je to poslednja prilika da se svrstamo, pošto smo veoma mnogo sarađivali s NATO-om.
Srbija je od avgusta prošle godine do avgusta ove godine potrošila više od pet milijardi evra na nabavku naoružanja, čime je dva i po puta premašila rekordno godišnje izdvajanje iz budžeta koje je za 2025. godinu iznosilo 2,2 milijarde. Kome služe te nabavke?
Građanima Srbije sigurno ne. Vlast njima kupuje ne samo podršku, nego i milost stranih centara moći, zarad političkog preživljavanja. I plaća veoma mnogo.
Dužnost generala je da razume politiku, da se njome ne bavi, ali da kaže kada misli da je nešto loša ideja. Sada je obrnuto. Niko od generala politiku ne razume, svi bi njome da se bave, ali ćute kada treba da upozore vlast
Vratile su se i najave obaveznog služenja vojnog roka, i za muškarce i za žene, u trajanju od 75 dana. Da li je ta inicijativa po vašem mišljenju odbrambeno opravdana?
Ne. Kao što sam rekao, vojno ugrožavanje Republike Srbije veoma je malo verovatno, a ako se kupljeno naoružanje i regruti zaista i nađu u dejstvima, Srbije biti neće. Da je sreće, ljudi bi se pozivali na obuku protiv posledica različitih oblika nevojnog ugrožavanja države. Prirodne i veštački izazvane katastrofe veće su opasnosti po Srbiju, a tada tenkom pucati jalova je rabota.
Kako vam deluju tenzije na relaciji vlast – studenti – opozicija – građani u Srbiji?
Čovek ako ima oči, mora da prizna da je vlast u Srbiji dosta toga i uradila. Pitanje je samo kolika je cena, u svakom smislu. I vojna parada u Beogradu je posledica nekog rada, nije to lako organizovati. Ali košta. S druge strane, Beograd ima oko 5.000 kilometara ulica i mnoge su u očajnom stanju. Da ne govorim o drugim gradovima u Srbiji kroz kroje prolazim. U svojoj 76. godini i dalje vozim od Podgorice do Beograda i natrag, i to noću, i auto-putevi postoje, tu su, ali jedan se, recimo, mogao žrtvovati zarad popravljanja saobraćajne infrastrukture u gradovima. Uz to, baš sam nedavno prolazio na relaciji Beograd – Požega, i vidim da se tunel Munjino brdo, onaj koji je otvoren uprkos upozorenjima, već rekonstruiše. Figurativne nadstrešnice postoje svuda gde se nešto izgradilo, a to je koliko dokaz da je vlast dosta toga napravila, toliko i pokazatelj da je otuđena od naroda. Još gore, gura društvo u smeru klerofašizacije. Istorija nam poručuje da takav trend generiše i antifašistički ustanak naroda. U Srbiji se on, na sreću, odvija mirnim putem. Građani i studenti su ga poveli i vode ga, ali moram da kažem da mi je protest za Vidovdan dao razloga da mislim da će se neke loše stvari nastaviti i kada se vlast u Srbiji promeni, što će se desiti, pre ili kasnije. Otrov i mržnja su davno posejani.
Srbija je kombinacija robovlasničkog i feudalnog društva. Robovlasnici imaju partijske pozicije u državnoj vlasti, oni se dogovaraju šta je čije, a narod neka se snalazi. Vojna parada je bila za njihove potrebe i žali bože svakog potrošenog dinara
Bili ste među organizatorima poslednje vojne parade u SFRJ, održane 1985. godine. Zašto je tada organizovana i vidite li sličnosti s nedavnom?
Tako je, vodio sam „plavce“ iz tri Vazduhoplovne akademije. Nema sličnosti s ovom koja je održana. Drugo je vreme. Pre četrdeset godina, formirani su ešaloni iz redovne obuke i još je postojalo osećanje pripadanja zajedničkoj državi. Ta parada je bila narodna. Generalna proba održana je noću, početni položaj je bio na bulevaru ispred Crkve Svetog Marka, a kada je ešalon od 144 kadeta, koji su činili mornari, zapevao jednu pesmu iz NOB-a, ljudi su masovno izašli na prozore, terase i ulice i uplakani pevali s mornarima. Pitao sam njihovog komandanta, kapetana korvete Antu Ursića, gde je tu pesmu našao. Šetao sam, kaže, kroz park u Splitu i čuo sam stariji bračni par kako je pevuši za sebe. Zamolio sam ih da ih narednog dana odvedem u Dom JNA kako bi muzičari mogli da pohvataju note i tekst. Eto, to je svedočanstvo o zajedništvu koje je postojalo i kojeg više nema. Uz to, svuda se vrši revizija antifašističke borbe, a u Srbiji pogotovo, što je velika uvreda za sve koji su u njoj učestvovali. Recimo, tokom povlačenja nemačke grupe armije E iz Grčke i uoči oslobođenja Beograda, Josip Broz Tito je shvatio da će glavni grad biti sravnjen ako se ta okupaciona snaga ne razbije. U četiri operacije, topličkoj, niškoj, andrijevačkoj i durmitorskoj, učestvovalo je desetine divizija. U oslobađanju Beograda učestvovalo je njih 18, a samo devet je bilo iz Srbije, dok su ostale bile iz ostalih delova Jugoslavije. Rečju, Beograd ne bi bio oslobođen da u tome nisu učestvovali svi. Jesu li zvaničnici u Beogradu to ikada igde rekli ili pomenuli, pa i na paradi koju su priredili povodom posete Beogradu predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina? Na nesreću, iz Srbije se proteruje sve ono što je jugoslovensko.
