U subotu uveče stigao mi je mejl na službenu, fakultetsku adresu. Pošiljalac meni nepoznat, naslov u imperativu: „pročitaj“. U poruci jedna jedina rečenica:
„Crna ruka te je obeležila, prijatelj.“
U njoj ništa nije slučajno. „Crna ruka“ priziva jednu od najpoznatijih tajnih organizacija u srpskoj istoriji, čiji su simboli bili zakletva, smrt i političko nasilje. Zato ovih šest reči u nisu samo pretnja, već pažljivo odabrana kulturna i istorijska referenca čija je svrha da proizvede dodatni osećaj straha. Onaj ko danas anonimne mejlove potpisuje tim imenom ne mora ništa da objasni. Iznajmljuje vek star kapital nasilja i prepušta nacionalnoj istoriji da završi posao umesto njega. Šest reči je dovoljno zato što sedma, osma i deveta već postoje u kolektivnom pamćenju. Pritom, iza današnje „Crne ruke“ gotovo sigurno ne stoji nikakva organizacija – sam brend je celo oružje.
Prijavila sam slučaj Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, novinarskim udruženjima i SHARE fondaciji. To bi trebalo da uradi svako ko dobije ovakvu poruku. Istovremeno sam informaciju podelila na društvenim mrežama. Već posle nekoliko minuta počeli su da se javljaju poznanici, kolege, novinari, profesori, aktivisti – sa snimcima ekrana gotovo identičnih mejlova koje su prethodnih meseci i sami dobijali. Neko je prepoznao adresu pošiljaoca, neko profile koje koristi na mrežama, neko je podelio saznanja do kojih je došao pokušavajući sam da otkrije ko stoji iza svega. Ono što institucije do danas nisu povezale, zajednica je povezala za jedno prepodne. Ne zahvaljujući posebnim ovlašćenjima, već poverenju među ljudima koji su shvatili da jedni drugima moraju da budu prva linija podrške.
Nisam morala mnogo da tražim ni javno dokumentovane slične slučajeve. Rečenicu gotovo istovetnu mojoj dobila je u septembru prošle godine Smiljana Milinkov, profesorka novinarstva i šefica Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu – takođe na službenu adresu, takođe od njoj nepoznatog pošiljaoca. Profesorima Ognjenu Radonjiću i Vladanu Kuzmanoviću, članovima Anketne komisije za pad nadstrešnice, stiglo je u oktobru „Crna ruka sve zna, prijatelj“, upravo u danima kada su javno predstavljali nalaze o sistemskoj korupciji koja je prethodila tragediji u Novom Sadu. Poruke sa istim potpisom ranije su dobijali i profesori drugih beogradskih i kragujevačkih fakulteta. Kada se pretnja ponavlja kao šablon – isti rečnik, isti kanal, tajming vezan za javni istup, tekst ili izneti nalaz – onda je jasno da nije u pitanju incident već metod i namera da se strah proizvodi serijski.
U uređenom društvu, građani ne prikupljaju samostalno i iz nužde obrasce pretnji, ne ukrštaju slučajeve i ne tragaju za počiniocima – to rade institucije. Kada ljudi počnu da grade sopstvene mehanizme bezbednosti jer ne veruju i ne očekuju da će ih sistem zaštititi, problem više nisu anonimni mejlovi, nego institucionalni vakuum koji ih omogućava
To što se zajednica sama organizovala u međusobnu podršku i informisanje o izvorima pretnji jeste, istovremeno, ohrabrujuće i duboko poražavajuće. Ohrabrujuće, jer među ljudima izloženim pritiscima postoji solidarnost – informacije se dele, iskustva razmenjuju, novi slučajevi odmah uklapaju u širu sliku. U takvim trenucima zajednica postaje neformalna mreža podrške, mesto na kom se ljudi upozoravaju i pomažu jedni drugima da ne ostanu sami. Poražavajuće, jer takve mreže uopšte ne bi smele da budu jedina tačka podrške i obaveštavanja. U uređenom društvu, građani ne prikupljaju samostalno i iz nužde obrasce pretnji, ne ukrštaju slučajeve i ne tragaju za počiniocima – to rade institucije. Kada ljudi počnu da grade sopstvene mehanizme bezbednosti jer ne veruju i ne očekuju da će ih sistem zaštititi, problem više nisu anonimni mejlovi, nego institucionalni vakuum koji ih omogućava.
Taj vakuum ima i svoju statistiku. Misija Saveta Evrope koja je boravila u Srbiji konstatovala je da se broj napada na novinare i novinarke od novembra 2024. učetvorostručio, a da su za fizičke napade i pretnje smrću procesuirane i osuđene svega tri osobe, što potvrđuju i podaci Vrhovnog javnog tužilaštva. UNS je krajem prošle godine saopštio da je u godini posle pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu zabeleženo 225 slučajeva ugrožavanja novinara, što je više nego udvostručen broj u odnosu na 99 slučajeva iz istog perioda prethodne godine. Mnogi, naročito na lokalu, pretnje više ni ne prijavljuju – iskustvo ih je naučilo da se prijava završi u fioci. Nekažnjivost tako postaje glavni pogon mehanizma zastrašivanja.
Pretnju obično zamišljamo kao nešto dramatično i upadljivo: telefonski poziv, nepoznatu osobu ispred zgrade, razbijen prozor na kolima. Digitalno zastrašivanje funkcioniše drugačije. Njegova snaga nije u tome što vam saopštava šta će se dogoditi, već u tome što vas tera da sami zamišljate šta bi to moglo da bude. Ko je poslao poruku – pojedinac, grupa, neko ko samo želi reakciju? Hoće li se sve završiti na jednom mejlu? Prati li neko vaš rad kontinuirano ili je adresa izvučena nasumice? Nijedno od tih pitanja nema odgovor i upravo u toj neizvesnosti je efikasnost. Sama reč na kraju poruke – „prijatelj“ – zaokružuje pretnju prisnim tonom, kao neko ko vas poznaje, ko vam je blizu, možda bliže nego što mislite. Poruka ne kaže šta sledi, kaže samo: registrovani ste, obeleženi ste.
Najkrupnija posledica ovakvih poruka nije strah, jer strah prolazi. Pravi efekat je promena ponašanja. Počinjete da primećujete stvari koje ranije niste: ko zvoni na interfon, ko hoda iza vas, razmišljate da li da prihvatite sledeći poziv da javno govorite, da li da napišete sledeći kritički tekst. Pitate se hoće li neko uznemiriti ili ugroziti vašu porodicu. Konačno, u nekom trenutku, pomislite da bi možda bilo jednostavnije povući se, ćutati, ne govoriti, ne pisati… U tom trenutku, pretnja je stigla na svoj cilj – naterala vas je da sami uređujete, preispitujete i suzbijate sopstveno ponašanje.
Kada najviši funkcioneri, političari i njihovi medijski radnici neistomišljenike i kritičare godinama nazivaju izdajnicima i plaćenicima, anonimni pošiljalac dobija jasan signal da radi u dozvoljenoj zoni, za dobrobit države
O autocenzuri najčešće govorimo kao o posledici političkog ili ekonomskog pritiska na medije. Ali, ona počinje mnogo ranije i mnogo tiše, jednim anonimnim mejlom ili komentarom. Porukom koja ne mora da bude ostvarena da bi bila uspešna, dovoljno je da proizvede osećaj da vas neko posmatra. Zato savremeni autoritarni sistemi sve manje zavise od otvorene represije. Atmosfera nesigurnosti, straha i nelagode pokazala se efikasnijom od zabrane. Nije potrebno uhapsiti svakoga ko kritikuje vlast, ni svakome pretiti javno, dovoljno je proizvesti onoliko neizvesnosti koliko je potrebno da ljudi sami počnu da procenjuju šta je „pametno“ reći, napisati ili prećutati. Takva atmosfera se ne stvara samo odozdo, iz anonimnih naloga. Kada najviši funkcioneri, političari i njihovi medijski radnici neistomišljenike i kritičare godinama nazivaju izdajnicima i plaćenicima, anonimni pošiljalac dobija jasan signal da radi u dozvoljenoj zoni, za dobrobit države.
Digitalne tehnologije učinile su ovu strategiju jeftinijom nego ikada. Cena zastrašivanja približila se nuli. Njen psihološki efekat nije, naprotiv sve je veći, skuplji, snažniji.
Zato pitanje više nije samo ko mi je poslao mejl, već kakvo društvo nastaje kada takve poruke postanu uobičajen deo javnog života. Društvo u kojem profesori, novinari, aktivisti i istraživači razmenjuju iskustva o gotovo identičnim anonimnim pretnjama suočeno je sa postepenom normalizacijom zastrašivanja.
Prijavila sam poruku nadležnima ne zato što verujem da će jedan predmet promeniti stanje u društvu, već zato što neprijavljene pretnje ne postoje ni u jednoj statistici. A ono što ne postoji u evidenciji, lako prestane da postoji i u javnoj svesti. Možda je to najopasniji deo cele priče, mogućnost da se na zastrašivanje i pretnje naviknemo – ako već nismo. Da prestanemo da ih prijavljujemo i pominjemo, i da tako nasilje prihvatimo kao još jednu cenu javnog govora.
Nekada smo govorili da digitalne tehnologije menjaju način na koji komuniciramo. Danas sve više menjaju i način na koji se plašimo. U digitalnom prostoru nije potrebno ućutkati hiljade ljudi, dovoljno je da se iz dana u dan sve veći broj pojedinaca zapita da li je sledeća poruka namenjena upravo njima. Društvo u kojem tehnologija proizvodi kolektivnu neizvesnost već je napravilo prvi korak ka društvu u kojem sloboda govora formalno postoji, ali se sve ređe koristi.
