Sintetičke vesti i simulacija stvarnosti
Dve vesti koje su se proteklih nedelja paralelno odvijale na srpskoj medijskoj sceni, na prvi pogled deluju kao tehnološki kurioziteti, a zapravo su simptomi procesa u kom se granica između informacije i konstrukcije briše brže nego što regulativa i medijska pismenost publike mogu da odgovore.
Na televiziji Hepi, vesti su počeli da čitaju prezenteri koji ne postoje, digitalni likovi predstavljeni publici pod imenima Bojana Filipović i Marko Popović. Sve ovo desilo se bez najave i oznaka da je reč o proizvodima veštačke inteligencije. Udruženje novinara Srbije reagovalo je saopštenjem da je ovo prvi slučaj u Srbiji da na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću vesti umesto novinara čita AI. Televizija Hepi je odgovorila da AI prezenteri ne zamenjuju novinare i urednike, već da je njihova uloga da unaprede način predstavljanja sadržaja, dok iza svake informacije i dalje stoje ljudi koji vesti pripremaju i proveravaju.
Informer, kao i svaki tabloid, funkcioniše po modelu koji maksimizira klikove kroz emocionalni intenzitet sadržaja. AI rekonstrukcija ubistva savršeno se uklapa u tu logiku: vizuelni format, nasilje, poznata afera, „ekskluzivnost“ – sve su to komponente koje algoritmi društvenih mreža nagrađuju
Paralelno, Informer uveliko koristi veštačku inteligenciju za izradu video sadržaja povezanih sa društveno-političkim i kriminalnim događajima. Najupečatljiviji primer je AI generisana video „rekonstrukcija“ ubistva Aleksandra Nešovića, napravljena, kako redakcija navodi, na osnovu poznatih zvaničnih informacija do momenta objavljivanja. Reč „rekonstrukcija“ u slučaju Informera nosi težak teret. U krivičnom postupku rekonstrukcija je procesna radnja koju sprovodi tužilaštvo na osnovu dokaza, priprema se nedeljama i uz aktivno učešće tužioca, policije, forenzičara i svedoka. Kada tabloid generiše vizuelni materijal istog naziva, ali bez zakonskog i procesnog okvira, dolazi do zamagljivanja značenja – gledalac dobija sliku koja izgleda kao dokaz, a zapravo je interpretacija redakcije oblikovana u vizuelnu formu koja podseća na dokumentarnu rekonstrukciju.
Prema domaćim i međunarodnim istraživanjima koja prate medijsku scenu, srpski medijski prostor karakterišu visoka koncentracija vlasništva, netransparentno finansiranje, slaba regulatorna primena i selektivno procesuiranje kršenja zakonskih propisa od strane (nepostojećeg) REM-a. U takvom okruženju, sintetički, AI-generisani sadržaj postaje logičan nastavak postojeće prakse. Fabrikovanje narativa zamenjuje izveštavanje, uz tehnološku automatizaciju i ubrzanje. Ono što je ranije zahtevalo montažu, fotografe i scenariste, sada može da se generiše za nekoliko minuta. Informer je objavio disclaimer, ali on funkcioniše samo za čitaoce koji pažljivo čitaju i razumeju šta znači „AI rekonstrukcija“ nasuprot autentičnom snimku i imaju kapacitet kritičke evaluacije vizuelnog sadržaja. Istraživanja medijske pismenosti u Srbiji konzistentno pokazuju da ove kompetencije nisu široko rasprostranjene. Znatan deo publike koji vidi naslov „Pogledajte snimak – ovako je ubijen“ procesuiraće to kao dokumentarni prikaz, ne kao spekulativnu AI animaciju. Informer, kao i svaki tabloid, funkcioniše po modelu koji maksimizira klikove kroz emocionalni intenzitet sadržaja. AI rekonstrukcija ubistva savršeno se uklapa u tu logiku: vizuelni format, nasilje, poznata afera, „ekskluzivnost“ – sve su to komponente koje algoritmi društvenih mreža nagrađuju. Otvorenost prema javnosti u formi „uz pomoć veštačke inteligencije“ nije etički ili profesionalni gest, već pravni i reputacioni štit koji redakciji ostavlja prostor za poricanje ako dođe do reakcije.
Samo 22 odsto građana Srbije ima poverenje u medije, dok 53 odsto građana kaže da aktivno izbegava vesti. Lista poverenja je oštro polarizovana, a upravo Informer je medij kome najveći broj ispitanika ne veruje, čak 64 odsto, neposredno ispred Pinka (63 odsto), Kurira i Hepija (po 57 odsto)
Ono što obe pojave, televiziju Hepi i Informer, povezuje jeste regulatorni vakuum. Zakon o elektronskim medijima zabranjuje objavljivanje sadržaja koji može da dovede publiku u zabludu, posebno u informativnom programu. Međutim, domaće zakonodavstvo trenutno nema odredbe koje se direktno odnose na upotrebu veštačke inteligencije u ulozi voditelja ili u produkciji informativnog sadržaja. To znači da pravni osnov za sankcionisanje nedostatka oznake „generisano veštačkom inteligencijom“ praktično ne postoji, iako je reč o praksi koja narušava osnovni princip otvorenosti prema publici. Takođe, obe pojave se ne događaju u praznom prostoru, već na tržištu na kom je opšte poverenje u medije već među najnižim u Evropi. Samo 22 odsto građana Srbije ima poverenje u medije, dok 53 odsto građana kaže da aktivno izbegava vesti. Lista poverenja je oštro polarizovana, a upravo Informer je medij kome najveći broj ispitanika ne veruje, čak 64 odsto, neposredno ispred Pinka (63 odsto), Kurira i Hepija (po 57 odsto). Dakle, baš oni mediji koji najintenzivnije koriste AI produkciju – Informer sa „rekonstrukcijama“ i Hepi sa neoznačenim AI spikerima – nalaze se na dnu liste poverenja.
Iz ovih podataka se može izvesti obrazac koji nadilazi pojedinačne primere.
Mediji sa najnižim poverenjem publike nemaju mnogo šta da izgube uvođenjem netransparentnih AI praksi. Njihova publika već ne očekuje uredničku rigoroznost, pa prag tolerancije na manipulativnu formu ostaje visok. Istovremeno, upotreba AI rekonstrukcija i neoznačenih AI prezentera dodatno erodira ono malo poverenja koje takvi mediji još imaju kod šire javnosti, ali ne nužno kod sopstvene publike, koja vesti prima u formatu koji već odgovara njenim očekivanjima, izgrađenim na senzacionalizmu, agresivnom govoru i brzini. Na taj način se stvara jedna vrsta samoodržive niše – tehnologija koja bi mogla da poveća efikasnost redakcija, postaje dodatni alat za dalje brisanje granice između informacije i konstrukcije. Opasnost je mnogo kompleksnija i šira od zabune gledalaca pred ekranom. Kada se vizuelna forma dokaza (rekonstrukcija) i vizuelna forma autoriteta (voditelj vesti) sintetički generišu, uz minimalnu oznaku ili potpuno bez nje, publika gubi i poslednje oslonce za razlikovanje verifikovane informacije od uredničke konstrukcije. U trenutku kada, prema već pomenutom istraživanju, više od polovine građana već aktivno izbegava vesti, a većina se informiše putem društvenih mreža gde ne postoji ni redakcijska odgovornost, ovakva praksa ubrzava proces u kom se vest kao kategorija dodatno obesmišljava.
Trenutno, ni Zakon o elektronskim medijima, ni bilo koji drugi propis ne nudi taj okvir, pa odgovor zavisi od toga da li će pritisak strukovnih udruženja kao što je UNS, javne kritike i, eventualno, samoregulatorni kodeksi medijskih kuća, popuniti tu praznina pre nego što AI produkcija postane podrazumevani standard tabloidnog i kvazi-informativnog sadržaja u Srbiji
Pitanje koje ostaje otvoreno nije da li će se AI alati širiti u srpskim redakcijama, taj proces se već događa i nastaviće se, jer ekonomska logika produkcije to nalaže. Pitanje je da li će regulator (REM) i strukovna udruženja uspeti da uspostave obavezu oznake AI sadržaja pre nego što se ova praksa normalizuje do te mere da jasno markiranje postane izuzetak, a ne pravilo. Trenutno, ni Zakon o elektronskim medijima, ni bilo koji drugi propis ne nudi taj okvir, pa odgovor zavisi od toga da li će pritisak strukovnih udruženja kao što je UNS, javne kritike i, eventualno, samoregulatorni kodeksi medijskih kuća, popuniti tu praznina pre nego što AI produkcija postane podrazumevani standard tabloidnog i kvazi-informativnog sadržaja u Srbiji.
