Kako smo se, četvrt veka od pada Miloševića, kao društvo ponovo tako lako saživeli sa spoznajom da se suprotstavljanje vladajućem sistemu u Srbiji plaća gubitkom posla, pretnjama, klevetama, fizičkim napadima, pa čak i likvidacijom? Kratak odgovor glasi da nas je sustigla prošlost sa kojom nismo sveli račune. Tako je sa povratkom presvučenih radikala kao i olovnih devedesetih, uspostavljeno pravilo da se opoziciono delovanje, aktivizam, ili istraživačko novinarstvo, izjednačavaju sa napadom na državu, kao i ono najvažnije: da je vlast u Srbiji ponovo skuplja od života.
Zloćudni spiskovi poput onog sa imenima 45 novinara, koji je nedavno objavio gongo Centar za društvenu stabilnost, ili pre njih opskurna organizacija Kopaćemo koja je publikovala poternicu za 21 „ekološkim teroristom“ samo su odjek nekih ranijih, koje je poslednjih godina svoje vlasti proizvodio Miloševićev režim.
Petooktobarski spisak
Možda najpoznatiji je onaj koji je stigao u kancelariju načelnika Generalštaba posle višečasovnog razgovora koji je u noći 5. na 6. oktobar 2000. godine u njoj vodio general Nebojša Pavković sa Radomirom Markovićem, tadašnjim načelnikom Resora državne bezbednosti i njegovim pomoćnikom Brankom Crnim. Tada je, prema ranijem svedočenju samog generala Pavkovića, u njegovu kancelariju donesen spisak sa preko 40 imena opozicionih prvaka i aktivista.
Čovek koji je doneo fasciklu, nekih sat i po pošto je sastanak u Generalštabu okončan, svedoče izvori Radara, nosio je šešir, i mogao se steći utisak da nije želeo da bude viđen ili prepoznat dok to čini. To nikako nije bilo neobično, budući da je atmosfera na ulicama Beograda bila takva da su svi akteri tog sastanka morali biti svesni da je njihova „misija nemoguća“ – plod deluzija od stvarnosti odvojene a za vlast „zavarene“ vrhuške.
Četiri nezavisna izvora Radara iz redova bivših pripadnika RDB i Vojske Srbije i Crne Gore ukazuju da je osoba koja je spisak dostavila u Generalštab iza ponoći, u ranim jutarnjim časovima 6. oktobra, navodno bio Aleksandar Đorđević, tadašnji načelnik VI uprave Resora državne bezbednosti, danas veoma uspešan beogradski advokat.
„Mislim da ni Marković ni Crni nisu bili previše voljni da ispune sulude zahteve koji su stizali sa vrha odlazeće vlasti, pa su taj vruć krompir pokušavali da prebace Pavkoviću“, govori upućeni sagovornik Radara i dodaje da je načelniku Generalštaba bilo rečeno da postoji spisak opozicionih prvaka i aktivista koje treba hitno pohapsiti
Ovaj dokument, koji je stigao u fascikli, na kojoj su rukom bila ispisana slova RDB, bez zaglavlja i potpisa, sadržao je pored imena, adrese stanovanja targetiranih pojedinaca, kratak opis njihovih navika, odnosno obezbeđenja, ukoliko ga imaju.
„Mislim da ni Marković ni Crni nisu bili previše voljni da ispune sulude zahteve koji su stizali sa vrha odlazeće vlasti, pa su stoga taj vruć krompir pokušavali da prebace Pavkoviću“, govori upućeni sagovornik Radara i dodaje da je Pavkoviću bilo rečeno da postoji jedan spisak sa licima koja treba hitno pohapsiti.
Pavković je i sam nevoljno prihvatio da pogleda taj spisak o kome se govorilo te noći, dok su građani na ulicama slavili pobedu nad autoritarnim režimom, rekavši na kraju razgovora: „Dobro, j..bi ga, dajte mi taj spisak, da vidim o čemu se tu radi.“
Sastanak je ubrzo završen. Kada je spisak stigao, ispostavilo se da na njemu nije bilo vojnih lica, osim generala Momčila Perišića, a nikome od prisutnih nije palo na pamet da po njemu postupi. Spisak su u Generalštabu pogledali, ustanovili da su u pitanju fantazmagorije odlazeće vlasti koje čak ni ondašnja, već puno puta krvlju okupana, Služba bezbednosti ne želi da sprovodi u delo, već im ga podmeće kao kukavičije jaje, pa je isti ubrzo uništen.
Budući da tog dokumenta nema, a o ovom događaju iz nepoznatih razloga istraga nikada nije sprovedena, ni tokom tih nedelja, ni tokom akcije Sablja, pokušali smo da u direktnoj komunikaciji sa Aleksandrom Đorđevićem dobijemo konkretnu potvrdu, ili demanti ove, verujemo veoma važne informacije, kroz dva konkretna pitanja.
Kakva je vaša uloga u tom konkretnom događaju od 5. oktobra 2000. godine – dostavljanju spiska sa imenima opozicionih prvaka i aktivista sa informacijama o njihovim adresama stanovanja, kretanju, navikama u kabinet načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore?
Aleksandar Đorđević je bio pripadnik Šeste uprave sa zadatkom obezbeđivanja Mirjane Marković. Kasnije, postao je i načelnik te uprave, u vreme kada je pod pritiskom upravo Miloševićeve supruge i Vojislava Šešelja dotadašnji šef RDB Jovica Stanišić bio prinuđen da se povuče
Imate li informacije za koju svrhu je predmetni dokument proizveden, zbog čega je dostavljen u Generalštab, odnosno ko je izdao nalog za njegovo sastavljanje?
U pisanom odgovoru magazinu Radar, advokat Đorđević je naveo da je voljan da govori vezano za ovaj događaj, ali da insistira na opsežnijoj obradi te teme, jer se ona teško može ozbiljno i sveobuhvatno obraditi kroz samo ova dva pitanja. Iz nekoliko razmenjenih mejl poruka, u kojima nam je sugerisano da ne verujemo svemu što govore naši izvori, mogao se steći utisak da bivši načelnik RDB ima saznanja o predmetnom događaju, koja smo voljni da prenesemo, verujući da je to informacija od značaja za javnost.
U obezbeđenju Mirjane Marković
Prema saznanjima Radara, u danima koji su usledili posle 6. oktobra Đorđević se povukao iz javnosti, ali i sa radnog mesta, što umalo nije dovelo do njegovog hapšenja. Tri godine kasnije, bivši policajac Vladimir Šućur pokrenuo je protiv Đorđevića i nekoliko drugih rukovodilaca i pripadnika RDB tužbu zbog iznude priznanja. Šućur je uhapšen maja 2000. godine, na mitingu u Požarevcu, a u tužbi je naveo da je Đorđević od njega pokušavao da iznudi priznanje da je pripremao atentat na Miloševića. Naveo je da je bio maltretiran od strane Đorđevića i drugih, da je tučen plastičnom bocom punom vode, ali je kasnije povukao svoju izjavu i taj postupak je obustavljen.
Šesta uprava RDB bila je zadužena za obezbeđenje najviših državnih zvaničnika, pre nego što je taj posao prebačen na MUP i formirana sada već ozloglašena Jedinica za obezbeđenje JZO, a Đorđević je bio njen pripadnik sa zadatkom obezbeđivanja Mirjane Marković. Kasnije, postao je i načelnik te uprave, u vreme kada je pod pritiskom upravo Miloševićeve supruge i Vojislava Šešelja, dotadašnji neprikosnoveni šef RDB Jovica Stanišić bio prinuđen da se povuče.
Trenutno, advokat Aleksandar Đorđević tuži redakciju Krika za ugrožavanje bezbednosti i narušavanje ugleda tražeći zatvorske kazne za novinarke ove redakcije, kao i dvogodišnju zabranu bavljenja novinarskim poslom. Reč je o tri različite tužbe koje je advokat Đorđević podneo sa svojom suprugom Dušankom Đorđević, sudijom Apelacionog suda u Beogradu, koje su sada objedinjene. Naredno ročište zakazano je za maj mesec. Tužbe su podnete pošto je Krik u svojoj bazi podataka pod nazivom Prosudi ko sudi objavio spisak imovine koju poseduje bračni par Đorđević. Od nepokretnosti utvrdili su da imaju pet stanova u Beogradu, dve garaže, poslovni prostor u Beogradu i zemljište kod Bajine Bašte. Inače advokatska kancelarija Đorđević spada u deset posto najuspešnijih u Srbiji i u 2024. godini ostvarila je prihod od 53.389.000 dinara, nešto manje od pola miliona evra. Osim dve krivične tužbe, protiv urednika Stevana Dojčinovića i Bojane Pavlović podneli su i parničnu tužbu, kojom traže novčanu odštetu od 750.000 dinara zbog narušavanja ugleda.
Dušanka Đorđević bila je inače član petočlanog veća Apelacionog suda u Beogradu koje je donelo odluku u postupku za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije i oslobodilo okrivljene pripadnike RDB. Advokat Vladimir Todorić podneo je krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu u Beogradu protiv petoro sudija Apelacionog suda tog veća zbog falsifikovanja zapisnika u korist okrivljenih, a posle presude Vrhovnog suda kojom je utvrđeno da su u presudi Apelacionog suda u suđenju za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije postojale bitne povrede odredaba krivičnog postupka.
Dok Radomir Marković u Zabeli služi kaznu od 40 godina zatvora za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, Branko Crni postao je član glavnog odbora SNS. Kako saznaje Radar, iako se nalazi na diskretnoj, gotovo nevidljivoj poziciji, ona nikako nije beznačajna, budući da je zadužen za bezbednost samog SNS.
Pitanja koja posle svega ostaju pred svima nama su: Da li svačija strepnja i ugled vrede isto? Ko su oni a ko smo mi? Ko je nekada sastavljao spiskove i kako to izgleda danas?
Za razliku od ovih današnjih, koje sastavljaju satrapi vlasti u gongo organizacijama, zarad pritiska na neposlušne novinare, nekada su oni služili kao nezvanični i nelegalni nalozi za hapšenje ili likvidaciju. Ipak, iskustvo poslednjih godina i način na koji se režim obračunava sa onima koji zaista predstavljaju opasnost za pozicije vlasti upozoravaju da je u Srbiji difamacija i da ostaje samo korak do ugrožavanja bezbednosti ili čak fizičke eliminacije.
