U savremenim ekonomijama sistem kontrole hrane direktno determiniše konkurentnost na izvoznim tržištima, troškove javnog zdravlja i poverenje potrošača u domaće brendove i institucije. Svaki propust u ovom sistemu ne plaća se samo medicinskim računima, već i povlačenjem proizvoda, gubitkom izvoznih dozvola i erozijom maloprodajnih marži, koje su ionako pod stalnim pritiskom velikih trgovinskih lanaca.
Akreditacije, koje poseduje Laboratorija za bezbednost hrane pri DNRL, znače da ona može da analizira da li neki uzorak ispunjava postavljene standarde, ali je pitanje koliko uzoraka stiže, kojom frekvencijom, iz kojih segmenata lanca snabdevanja
Srbija je 2009, usvajanjem Zakona o bezbednosti hrane, osnovala Direkciju za nacionalne referentne laboratorije (DNRL) kao specijalizovani organ Ministarstva poljoprivrede. Deceniju kasnije, u decembru 2019, zvanično je akreditovana Nacionalna laboratorija za bezbednost hrane, uz investiciju od oko 20 miliona evra, od čega je EU donirala osam miliona, a ostatak je obezbedila Vlada Srbije. Ta podrška da se poveća srpski institucionalni kapacitet u oblasti javnog zdravlja i agrara reflektuje i stratešku važnost ovog segmenta za pregovaračko Poglavlje 12, koje se tiče bezbednosti hrane.
Kad sistem počiva na tri, međusobno nepovezana stuba
Arhitektura kontrole hrane u Srbiji počiva na tri stuba. Ministarstvo poljoprivrede je regulatorni centar, DNRL raspolaže tehničkim kapacitetima, a inspekcijske službe – veterinarska, sanitarna i fitosanitarna – operativni su kraci sistema na terenu. Svaki od tih stubova funkcioniše sa sopstvenim budžetskim ograničenjima, bez integrisanog sistema razmene podataka.
DNRL danas obuhvata Laboratoriju za bezbednost hrane, hrane za životinje i ispitivanje kvaliteta mleka, fitosanitarnu laboratoriju i banku biljnih gena. Regulatorno, ona se još nije uskladila sa standardima EU, naročito u segmentu inspekcijskog nadzora, uzorkovanja i koordinacije između tela koja dele nadležnosti. Između regulatornog optimizma i operativne stvarnosti zjapi jaz koji se ne može premostiti dobrim namerama. Harmonizacija na nivou zakonodavstva i u primeni na terenu dva su suštinski različita projekta.
Srbija se redovno nalazi među trećim zemljama sa značajnim brojem notifikacija za pesticide, aflatoksine i salmonelu. Od svih proizvoda koji su vraćeni sa granice od 2008. do 2023. u čak 60 odsto slučajeva razlog je bio prekomerna količina aflatoksina i pesticida i prisustvo salmonele
Evropska komisija je u izveštaju o napretku Srbije iz novembra 2025. konstatovala da zemlja nije postigla nikakav napredak u usklađivanju dozvoljenih nivoa aflatoksina u mleku sa EU limitima, uprkos dugogodišnjim upozorenjima i strateškom značaju za javno zdravlje i izvoz. Iako je bilo planirano da se 1. decembra 2025. dozvoljeni nivo aflatoksina smanji sa 0,25 na 0,05 mikrograma po kilogramu, Vlada Srbije je prošlog novembra 2025. rok za to produžila za još godinu dana, na 1. decembar 2026.
Pet puta veće količine aflatoksina od EU standarda produžavaju rizik po zdravlje, posebno dece. Tim pre što studije iz prethodnih pet godina pokazuju sezonska prekoračenja čak i postojećeg limita tokom sušnih godina i zime. Bez pojačane inspekcije, sistematskog uzorkovanja i rešavanja manjka kadrova u Veterinarskoj direkciji, koju je EU eksplicitno označila kao ključnu prepreku, načelna rešenost da se Srbija prilagodi EU standardima mogla bi ostati samo mrtvo slovo na papiru. S jedne strane, Srbija će trpeti ekonomske posledice zbog ograničenog izvoza životinjskih proizvoda, a na drugoj će imati povećane troškove javnog zdravlja.
Srbija i dalje ne ispunjava zahteve za izvoz svežih jaja, živinskog i svinjskog mesa na EU tržište. Decembra 2019. tadašnji ministar poljoprivrede Branislav Nedimović proglasio je akreditovanu laboratoriju „srpskim generalštabom za bezbednost hrane“, uz napomenu da se time, posle 20 godina čekanja, stavlja tačka na pitanje laboratorija. Retorika je bila slavodobitna. Stvarnost je nešto složenija.
Stručnjacima za analitičku hemiju i molekularnu biologiju privatni sektor nudi uslove koje javna uprava ne može da prati, pa se znanje iz regulatornih institucija odliva prema onima koje bi trebalo regulisati
Laboratorija za bezbednost hrane pri DNRL obavlja mikrobiološka, hemijska, molekularno-biološka, parazitološka i imunoenzimska ispitivanja. Raspolaže i kapacitetom za ispitivanje mikotoksina, uključujući aflatoksine, za čije testiranje su uzorci ranije morali da se šalju u inostranstvo. Akreditacije koje poseduje znače da laboratorija može da analizira da li neki uzorak ispunjava postavljene standarde, ali je pitanje koliko uzoraka stiže, kojom frekvencijom, iz kojih segmenata lanca i prema kakvom planu uzorkovanja.
Šta smo mogli da naučimo od prvih komšija
Rumunija, Bugarska i Hrvatska izgradile su referentne laboratorije i integrisale ih u EU mrežu pre pristupanja. Srbija je akreditovanu laboratoriju dobila tek 2019, deceniju nakon donošenja zakona kojim je zamišljena. Ta kašnjenja imaju merljivu cenu: propušteni izvozni potencijal i sporija izgradnja regulatorne reputacije. A ekonomski ulog je zaista visok, jer EU u ukupnom izvozu srpskih poljoprivrednih proizvoda učestvuje sa oko 50 odsto. Zato se laboratorijski kapaciteti ne mogu tretirati kao apstraktna državna investicija, već kao infrastruktura izvozne konkurentnosti. No, sama laboratorija, bez reforme prerađivačkih i inspekcijskih kapaciteta, nije dovoljna da otključa taj potencijal.
Ni poverenje potrošača nije apstraktno, već merljiva ekonomska veličina. U Srbiji, ono počiva na nesigurnim temeljima, ne nužno zato što je hrana opasna, već što građani nemaju institucionalne alate da to procene. Empirijski signal dolazi iz RASFF sistema, EU mreže za brzo uzbunjivanje u oblasti hrane. Srbija se redovno nalazi među trećim zemljama sa značajnim brojem notifikacija za pesticide, aflatoksine i salmonelu. Od svih proizvoda koji su vraćeni sa granice od 2008. do 2023. u čak 60 odsto slučajeva razlog je bio prekomerna količina aflatoksina i pesticida i prisustvo salmonele.
Privreda, naročito njen deo koji je okrenut ka tržištu EU, investira u znanje i standarde, dok oni koji svoju robu prodaju na lokalnoj pijaci nemaju novca za to, a za njih nema ni podsticaja države. Rezultat je bifurkovan sistem: jedan za globalno tržište, drugi, slabiji, za domaćeg potrošača
Na domaćem terenu, problem (ne)transparentnosti je još izraženiji, jer nije moguće pronaći informacije o tome šta je povučeno, ko je vratio robu i gde je ona završila, iako važeći zakon iz 2009. propisuje obavezu javne dostupnosti podataka o riziku po zdravlje. U praksi se to ne dešava, što podgreva sumnje da vlast i na taj način štiti interesne grupacije na račun potrošača. Suprotno tome, hrvatska inspekcija transparentno objavljuje povučene proizvode sa imenom proizvođača i razlogom povlačenja.
Skuplja dara nego mera
Sistemski neuspesi retko imaju jednog krivca. U Srbiji ih ima nekoliko. Operativni budžet koji determiniše koliko analiza se sprovodi, koliko inspektora je na terenu i kojom brzinom sistem reaguje na nove rizike, nije se prilagodio povećanom obimu zadataka. Infrastruktura bez operativnih sredstava je muzejska vrednost, a ne funkcionalni instrument zaštite.
Javni registar povučenih proizvoda mora postati operativna norma, jer su informisani potrošači i civilni nadzor jedini mehanizmi pritiska koji ne zavise od političke volje
Kadrovski problem direktno proističe iz finansijskog. Stručnjacima za analitičku hemiju i molekularnu biologiju privatni sektor nudi uslove koje javna uprava ne može da prati, pa se znanje iz regulatornih institucija odliva prema onima koje bi trebalo regulisati. Privreda, naročito njen deo koji je okrenut ka tržištu EU, investira u znanje i standarde, dok oni koji svoju robu prodaju na lokalnoj pijaci nemaju novca za to, a za njih nema ni podsticaja države. Rezultat je bifurkovan sistem: jedan za globalno tržište, drugi, slabiji, za domaćeg potrošača.
Inspekcijske službe moraju se kadrovski ojačati, što podrazumeva i konkurentne plate. Uz centralnu laboratoriju neophodna je regionalna mreža akreditovanih laboratorija, jer se iz Beograda ne može pokriti celokupan prehrambeni lanac. Javni registar povučenih proizvoda mora postati operativna norma, jer su informisani potrošači i civilni nadzor jedini mehanizmi pritiska koji ne zavise od političke volje.
Laboratorija je samo instrument, a bez institucionalnog ekosistema ostaće skupo plaćen, ali neiskorišćen potencijal. Hronični manjak kadrova, odsustvo integrisanog plana kontrole zasnovanog na proceni rizika, neusklađenost dozvoljenih nivoa kontaminenata sa EU standardima, nedovoljna koordinacija između nadležnih tela i sistemsko odsustvo transparentnosti prema potrošačima, nisu izolovani propusti. To su simptomi modela koji je regulatornu funkciju tretirao kao birokratsku obavezu prema EU integracijama, a ne kao ekonomski imperativ u službi građana.
Ekonomske posledice su merljive. Srbija ne može izvoziti određene kategorije životinjskih proizvoda na EU tržište i suočava se sa povećanom učestalošću RASFF notifikacija, a ti troškovi dugoročno prevazilaze vrednost svake uštede na inspekcijskim budžetima
Ekonomske posledice su merljive. Srbija ne može izvoziti određene kategorije životinjskih proizvoda na EU tržište i suočava se sa povećanom učestalošću RASFF notifikacija, a ti troškovi dugoročno prevazilaze vrednost svake uštede na inspekcijskim budžetima. Bezbednost hrane mora postati infrastruktura ekonomske konkurentnosti, a ne regulatorni trošak. Srbija ima sve preduslove da napravi taj korak. Jedino što nedostaje jeste odluka da se krene – sistematski, a ne selektivno.
