Nedavna poseta predsednika Vučića Boru otvorila je Pandorinu kutiju problema sa usvajanjem dece bez roditeljskog staranja, koje je u Srbiji 2023. bilo oko 5.500, prema poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu. Ta krajnje osetljiva tema dostigla je vrhunac neprijatnosti kada je šef države praktično primorao G. K. da pred okupljenima na tribini, ali i medijima, otkrije da nije majka svom štićeniku, za koga „već devet meseci nije primila ni dinara socijalne pomoći“.
Dramatično hvatanje za glavu predsednika pred kamerama, kao i njegovo obećanje vidno potresenoj starateljki deteta kome je biološka majka umrla, da će „odgovor (o čemu se radi) dobiti do srede“, neće pomoći da se sistem socijalne zaštite popravi. Štaviše, ova scena ukazuje na „metastaze tog sistema čiji kurs socijalne politike u zaštiti dece je pogrešno postavljen, u koji nije ulagano, niti su razvijeni specijalistički servisi, pa nije čudo što se urušava“, kako zapaža psihološkinja dr Branka Radojević, osnivačica Asocijacije za alternativno porodično staranje o deci „Familija“.
„Vaninstitucionalne odluke s političkog vrha mogu dovesti do pogubnih epiloga, kad dete postaje žrtvom oslabljenih sistemskih poluga. Navedeni primer začuđuje i zbog navoda starateljke da svog trinaestogodišnjeg štićenika nije informisala o njegovom poreklu, iako je to osnovno pravo deteta, a njena obaveza“, Radojević objašnjava.
Žrtve sistema
Međutim, da bi G. K. bila uspešna u svojoj starateljskoj dužnosti (različitoj od hraniteljske, koja je plaćena), njoj je nužna sistemska podrška, nedostatna u ogromnoj većini slučajeva, Jer, sistem socijalne zaštite počiva na oko 2.500 zaposlenih u 141 centru, zaduženih za čitavu lepezu poslova, od posredovanja pri razvodima, do finansijske i drugih vrstama pomoći ugroženima, starima, osobama sa invaliditetom, žrtvama porodičnog nasilja…. I gde se kuburi sa brojem stručnjaka, čiji se glas ne čuje ni prilikom donošenja zakona.
Žrtve takvog odnosa države prema najranjivijima, neretko su i usvojitelji, poput porodice Đorđević iz Beograda (njihovi pravi lični podaci poznati su redakciji, dok ovim lažnim štitimo identitet njihove usvojenice, u društvenoj klimi gde je sramota biti usvojen). Oni su procesu usvojenja pristupili 2019, iscrpevši druge mogućnosti da se ostvare kao roditelji.
Nepojmljivo je da u Srbiji ima više potencijalnih usvojitelja nego usvojenika, s obzirom na broj dece po institucijama stacionarne zaštite i onih po hraniteljskim porodicama
Stoga im se žurilo, te su potegli vezu da ubrzaju postupak koji zna da potraje i po nekoliko godina, i uskoro bili primljeni u Centar za socijalni rad na opštini gde stanuju. Po prikupljanju neophodne dokumentacije, dodeljen im je stručni tim, sastavljen od psihologa, specijalnog pedagoga i socijalnog radnika, u čijoj obavezi je da predmet prati sve do zvaničnog čina usvojenja. „Obećali su da će biti tu za nas šta god da nam ustreba“, ističe Ljiljana Đorđević.
Potom je trebalo da pristupe šestomesečnoj obuci za usvojitelje. „Što zbog kovida, što zbog tada aktuelnog protesta opštinskih službi koje su tražile da im dodatni angažman na edukaciji bude plaćen, ta obuka nam je uskraćena“, kaže Mihajlo Đorđević. Problem je „rešen“ jednoipočasovnim „kursom“ u Gradskom centru za socijalni rad, na koji su svaljene sve aktivnosti osposobljavanja usvojitelja.
Završavanjem „obuke“ od sat i po, ovaj par je dospeo u Jedinstveni registar usvojenja, „ko zna kad ažuriran“. „Nismo mogli da pojmimo podatak da u Srbiji ima više potencijalnih usvojitelja od usvojenika, s obzirom na broj dece po institucijama stacionarne zaštite, i onih po hraniteljskim porodicama“, kažu Đorđevići.
Za nekog ko sistem poznaje u prste, kao što je Branka Radojević, nema ničeg čudnog u toj statistici, budući da se „proces lišavanja roditeljskog prava kontraproduktivno odugovlači, čak i kad se biološka deca vidno zanemaruju, pa i zlostavljaju“. „Rana detekcija problema prečesto izostaje, a ona je ključna da se pravovremeno reaguje“, Radojević podvlači.
Krajnjom posvećenošću, Đorđevići su uspeli da stvore pravu porodicu, a ne samo zakonsku. Milica sada zna da „ima tri mame“, i da je stoga privilegovana, kako je uče usvojitelji. Viđa se i sa „sestrom“, vraćenom biološkoj majci
Pored toga, naglasak sistema je na hraniteljstvu, kao privremenom vidu zaštite deteta bez roditeljskog staranja, dok se u razvijenom svetu kad god je to moguće primenjuje usvojenje, jer detetu pruža trajnost i stabilnost. Hraniteljstvu se ovde pribegava u 90 odsto slučajeva, dok 10 posto pokrivaju ustanove zaštite poput domova i prihvatilišta, koje su od 2010. u procesu gašenja zbog otvaranja klastera tri, pri pristupanju EU. „I ovom se prišlo brzopleto, jer država nije organizovala druge servise podrške“, ona ističe.
Bačene pare?
Mera državnog uzdanja u hraniteljstvo očitava se i u materijalnoj podršci, koja mesečno iznosi oko 300 miliona dinara, ili oko 50.000 dinara po detetu. Stoga se javnost pita – zašto se bar deo tog novca ne da biološkim porodicama da bi bile funkcionalnije. Ili, zašto se te pare ne iskoriste za otvaranje novih programskih linija razvoja sistema zaštite dece bez roditeljskog staranja?
Vratimo se Đorđevićima, začudo ubrzo pozvanim u Centar za socijalni rad Kruševac, koji im je „ponudio“ sedmogodišnju Milicu. Nakon tri susreta pod nadzorom, i jednim nasamo, kruševački tim je procenio da mogu da je preuzmu. A dete nije bilo pripremljeno na razdvajanje od hranitelja, koje je smatralo roditeljima.
Miličin slučaj je inače drastičan, iako sigurno ne jedini. Rođenu kao neželjeno dete, biološki roditelji su je držali u podrumu, „praktično da ovde umre“. Izmeštanjem u hraniteljsku porodicu po hitnom postupku, sa 18 dana, a na poziv komšija, njen predmet je obustavljen, završivši u fioci izvesne socijalne radnice. Po dolasku nove (još pune entuzijazma), procedura je ponovo pokrenuta, ali tada se dete uveliko vezalo za hraniteljsku porodicu, a posebno „sestru“, dete slične sudbine, ali sa boljim izgledima da bude vraćeno roditeljima.
„Došavši kod nas, Milica je danima neutešno plakala, a mi nismo znali šta nam je činiti“, svedoči Mihajlo Đorđević. S novom „majkom“ malena se ipak vrlo brzo povezala, dok je u „ocu“ videla konkurenta i neprijatelja. Pa ga je odbacivala, puna agresije izazvane stresom.
Mera državnog uzdanja u hraniteljstvo očitava se i u materijalnoj podršci, koja mesečno iznosi oko 300 miliona dinara, ili oko 50.000 dinara po detetu. Stoga se javnost pita – zašto se bar deo tog novca ne da biološkim porodicama da bi bile funkcionalnije
Tada nužnu, a obećanu podršku od Gradskog centra nisu dobili, već im je rečeno da dete vrate ako nisu dorasli situaciji (kao da je dete roba, podložna reklamaciji). Zakon nije bio na njihovoj strani ni u pogledu bolovanja, predviđenog za usvojitelje dece stare do pet godina. Sami su se nosili i sa Miličinom zavisnošću od televizije i mobilnog, koja se odražavala na njeno ponašanje, kao i sa njenim govornim manama, i dijagnozom disleksije, koja joj je prilepljena u prvom razredu osnovne.
„Njeni hranitelji su joj dali svu moguću ljubav, ali nisu bili kompetentni da je adekvatno vaspitaju“, podvlače. Ali, i to bi sistem morao prethodno da proveri, ako mu je stalo do najranjivijih.
Krajnjom posvećenošću, Đorđevići su uspeli da stvore pravu porodicu, a ne samo zakonsku. Milica sada zna da „ima tri mame“ (biološku, hraniteljku i Ljiljanu), i da je stoga privilegovana, kako je uče usvojitelji. Viđa se i sa „sestrom“, vraćenom biološkoj majci.
Sistem, međutim, nije mrdnuo sa početne tačke, trasirane još devedesetih godina prošlog veka. Nesvestan da su protutnjali ratovi, i talasi iz njih izbeglih, ostao je faličan. I kao takav, izrodio odgovor Radaru od Centra za socijalni rad Bor, na koji se izlio veći deo javnog besa povodom nemilog slučaja sa početka ovog teksta.
„Odgovor“ Centra Bor
Navodno štiteći najbolji interes trinaestogodišnjeg dečaka, ali i prava drugih korisnika usluga Centra, direktorka Jelena Ristić citirala je odredbe Porodičnog zakona, a da ih ne razjasni. A naglašavajući da su svim potrebitim Boranima, pa i G. K, sva prava na socijalnu zaštitu zadovoljena.
Da dati problem bolje razumemo nije pomoglo ni Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao ni zaštitnik građana, oglušujući se o naša pitanja, najverovatnije iz sopstvene koristi – da se ne talasa previše. Jer, premda žabokrečina, sistem socijalne zaštite ipak je dobra platforma za malverzacije i utaju sredstava iz međunarodnih projekata, gde se „najbolji interes deteta“ gubi u administraciji i interesima nadležnih.
Sve navedeno već dolazi na naplatu slabljenjem društva, jakog u meri kojom se stara o najslabijim karikama. A ne tamo nekim delfinarijumima.
