16. februar
Zgaženi na trotoarima i pešačkim prelazima, kroz crvena svetla i u suprotnim pravcima. I?
Poginuli u helikopteru. I?
Poginuli pod nadstrešnicom. I?
Ubijeni po selima i školama. I?
Gaženi i prebijani po protestima. I?
Hapšeni i ubijeni po zatvorima. I?
Ubijeni u bolnicama i operacionim salama, u centrima za socijalni rad, u kockarnicama, u dilerskim mrežama… I?
Otpušteni u školama, fakultetima i preduzećima, oteti hleb iz usta u znak osvete. I?
Pokradeni izbori, pokradena zemlja. I?
Robijaši i narko-dileri kao eskadroni straha, a uskoro možda i smrti. I?
Smrt i poniženja su u biću ovog režima. A mi? Nesrazmera između brutalnosti, nebrige i nesposobnosti režima i naše besne bespomoćnosti postaje sve veća. I?
Imaćemo normalnu zemlju kada ne bude više „I?“
17. februar
„Porfirios“ na starogrčkom znači „odeven u purpur“ – boju imperatora i vladanja, boju visokog statusa, boju autoriteta… Odatle i ime cenjenom crvenom granitu, nekada omiljenom za sarkofage istaknutih ličnosti. Boja purpura, boja moći.
To ima. Nema skromnosti i poniznosti, što mu položaj nalaže. I granitna sujeta, koja više nije purpurna već krvava.
Svakim danom je sve jasnije da je on samo kostimirani uslužni portir – Portirije – na vratima režimskog zdanja zadužen za davanje utiska „narodnosti“ i „duhovnosti“, licemerna figura koju bi trebalo žaliti da nije tragičnih posledica njegove moralne i ljudske agnostičnosti.
Uprkos njegovom muzičkom ukusu kojim ga hvale, ni rok ni pop.
18. februar
„Ako svoju nezavisnost ne shvatimo ozbiljno, stari kolonizatori će nam se vratiti u obliku stranih investitora“, proročanska je rečenica Simona Mvansa Kapvepvea, zambijskog političara i antikolonijaliste.
Suverenost ne znači samo da aparati sile jedne zemlje bezbednosno kontrolišu državnu teritoriju, već da li je ta zemlja u stanju da sama donosi odluke o svojoj sudbini i da li joj je te odluke moguće nametnuti – ili ih kupiti.
Neoliberalizam je fenomenalan u „preokviravanju“ (reframing) svog neokolonijalizma. Tenkove i avijaciju su zamenile globalne predatorske kompanije i investicioni fondovi čije je glavno oružje priča o ekonomskom progresu i čija je glavna metodologija podmićivanje. Za njih važi alternativno tumačenje njihove omiljene šarene laže o „povećanju BDP-a“ – u ovom slučaju akronima za „Bastards, Destroyers, Pillagers“. Barabe, uništitelji, pljačkaši… Nemaju ponča ni gunjeve, samo perfektno krojenu francusku i italijansku garderobu i, često, utopijske priče o nacionalnom preporodu.
Zakoni bi pojasnili šta se kontroliše i po kojim kriterijumima: razni privredni sektori, ko je vlasnik investitora i ako je strana zemlja, kakav je potencijalni bezbednosni uticaj, reputacija kompanije, poštovanje ljudskih i prava zaposlenih, kao i drugi kriterijumi za koje zemlja domaćin odluči da su joj važni. Ovo je suverenost koja ne bi smela da bude na prodaju. Ili se zemlja svodi na nivo prostitutke, a njena politička elita na makroe
To su naše stvarne grabljive „Weyland-Yutani“ i „RDA“ korporacije iz Aliena, Predatora i Avatara – ili, obrnuto, Rio Tinto na filmu. Drugim rečima, nisu svaki investitor ni investicija ni poželjni ni dobri. Neki su, bukvalno, otrovni pehari. Rudarstvo, voda i zemlja, tehnologije bezbednosti… potencijal za zloupotrebu i pokoravanje je realan. Pojam „zelene kolonizacije“ je sve češća tema globalnih foruma koji misle dobro svetu, za razliku od „snežne kolonizacije“ Davosa od strane istih tih predatora.
Mnoge zemlje su se na ovu temu probudile, posebno one koje su zadržale samopoštovanje, i ubrzano uvode mehanizme za opštu kontrolu stranih ulaganja. Očekivano, Srbija ga nema. Priroda srpskog režima je u perfektnoj sinhronizaciji sa ovakvim „investitorima“, što se najbolje vidi u tome da je većina, ako ne i sve, najvećih investicija u državi bazirana na tajnim ugovorima, bez transparentnog procesa javne nabavke i sa očiglednom privatnom i organizacionom korupcijom. Naš režim je idealan klijent za ovakve neokolonizatore.
Dr Aleksandar Matković – naučni saradnik Instituta za ekološke nauke i tehnologiju Univerziteta u Barseloni i Transnacionalnog Instituta u Amsterdamu, i stručnjak za ovu oblast – odlučio je da pomogne narodu i sam je napravio priručnik za kreiranje mehanizma za kontrolu stranih ulaganja. Publikacija je pripremni rad za donošenje zakona, jednom kada i ako nove vlasti u Srbiji to budu želele da urade. A želeće, ako su drugačije od postojećih, za koje iskreno sumnjam da će biti zainteresovane.
Dr Matkovićev rad je kreirao zakonski okvir za „overu“ stranih investicija pre nego što uđu u zemlju, kako bi se izbegle razne štetne posledice i smanjila mogućnost institucionalne korupcije. Posledice koje mogu biti ekološke, društvene, bezbednosne, etičke, čak i reputacione za čitavu zemlju… Metodologija u priručniku preporučuje kombinaciju procedura kojima bi se „prosejale“ potencijalne investicije i procenio njihov razvojni ili štetni potencijal.
Jedna od njih je kreiranje nezavisne komisije za kontrolu stranih ulaganja sastavljene od minimalno dvanaest multidisciplinarnih stručnjaka iz oblasti kao što su ekonomija, investicije, biologija, ekološko pravo i slične.
Mehanizam Dr Matkovića bi razrešio sadašnju borbu između amoralne alavosti i korupcije kriminalnog kartela koji je privatizovao srpsku državu i zaštite interesa naroda. Kao i obično, naši briljantni umovi u svetu su tu i spremni da pomognu. Ako ih neko pita
Zatim, donošenje zakona za ozvaničenje procedura evaluacije stranih investicija. Zakoni bi pojasnili šta se kontroliše i po kojim kriterijumima: razni privredni sektori, ko je vlasnik investitora i ako je strana zemlja, kakav je potencijalni bezbednosni uticaj, reputacija kompanije, poštovanje ljudskih i prava zaposlenih, kao i drugi kriterijumi za koje zemlja domaćin odluči da su joj važni. Ovo je suverenost koja ne bi smela da bude na prodaju. Ili se zemlja svodi na nivo prostitutke, a njena politička elita na makroe.
Mehanizam Dr Matkovića bi razrešio sadašnju borbu između amoralne alavosti i korupcije kriminalnog kartela koji je privatizovao srpsku državu i zaštite interesa naroda. Kao i obično, naši briljantni umovi u svetu su tu i spremni da pomognu. Ako ih neko pita.
19. februar
Alekseja Navaljnog, najpoznatijeg modernog ruskog disidenta, Putinove bezbednosne službe su u zatvoru, po svemu sudeći, ubile ekstremno retkim otrovom koji se u prirodi nalazi u koži ekvadorske sićušne žabe, gde ga lokalna plemena koriste za lov otrovnim strelama i strelicama. Epibaditin, neurotoksin 200 puta jači od morfijuma, klasifikovan je kao bojni otrov, pre svega jer se u nekim zemljama proizvodi sintetički, za moguće vojne potrebe.
Vest je puštena pre nekoliko dana na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, a analizu su uradili vrhunski evropski stručnjaci iz pet zemlja, uključujući i eksperte za hemijski rat iz Porton Daun laboratorije u Britaniji, koristeći prokrijumčareni uzorak telesnog tkiva Navaljnog. To znači i da je Rusija opet prekršila međunarodne sporazume i upotrebila hemijsko oružje protiv sopstvenih građana. „Novičok“ je bio samo početak…
Kao i obično kada su ovakvi režimi u pitanju, ništa nije slučajno. Sve što rade ima svrhu i poruku.
S obzirom na brutalnost smrti koju ovaj otrov donosi – žrtve se postepeno parališu i onda uguše, umiru u agoniji – ovo nije samo poruka osvete. Ova užasna kreativnost, mračna mašta i performativna, teatarska, skoro barokna okrutnost, istovremeno je i preteće hvalisanje.
Evo šta sve možemo da vam uradimo, na koliko originalnih užasnih načina možemo da vas ubijemo.
Ubistvo Navaljnog je reklama, „brend aktivacija“ što bi rekli u marketingu, događaj u prostoru koji promoviše i podržava brend. Delo, čin, kao komunikacija, kao iskustvo koje, ako je urađeno dobro, utisak o brendu upisuje u memoriju publike jače nego samo standardna medijska poruka.
Postoji nešto epsko, sauronovsko, biblijsko, skoro vanzemaljsko u režimima koji svoje misije vide u egzistencijalnom nihilizmu, i sopstvenom i drugih, u totalnoj negaciji života i priznanja ljudskosti u svim svojim formama
Ovaj čin ukazuje i na to šta se sve može očekivati od zemlje koja ima ekonomiju veličine Portugala, čija je polovina pri tome upregnuta u ratne napore, a tajne službe i bezbednosni aparat veći od Amerike. Smrt je ugrađena u sistem. Mašta se ne koristi za napredak zemlje, već za uništenje neprijatelja režima.
Postoji nešto epsko, sauronovsko, biblijsko, skoro vanzemaljsko u režimima koji svoje misije vide u egzistencijalnom nihilizmu, i sopstvenom i drugih, u totalnoj negaciji života i priznanja ljudskosti u svim svojim formama.
Otuda i surovo tretiranje sopstvene mladosti samo kao topovskog mesa, a i surovo bombardovanje civilnih objekata, bolnica i stanova, elektrana i vodovoda u Ukrajini. Ne rat protiv naoružanih vojnika, već ratni zločini protiv civila, koji egzistencije balansiraju na tankoj oštrici polarnih temperatura i stalnog raketiranja. To je ono na šta se režimi kojima se mi u Srbiji divimo u suštini i svode: raketiranje i reketiranje.
Imam nekoliko poznanika u Kijevu, naših ljudi. Struje ima samo par sati dnevno, grejanja često ni toliko. Uveče, debela garderoba i vreća za spavanje, pa u podzemnu garažu i spavanje u autu. Nije udobno, ali je toplije i bezbednije. Deca žive živote kao iz moćne humanitarne poruke organizacije Save The Children iz 2014, snimljene pre invazije Ukrajine i pre Gaze, kada smo mnogi od nas – iako pod uticajem snažne emocionalne poruke – i dalje odbijali da verujemo da će baš takvi ljudi (beli, srednjeklasni, ljudi kao mi) ikada više biti u takvoj situaciji.
Smrt Navaljnog i katastrofa civila u Ukrajini su izašle iz istog uma, iste okrutnosti, iste mržnje prema svemu što nismo mi, iste psihopatologije mesijanstva i brutalne represije u svojoj vreloj, neutaživoj žeđi za osvetom za bol i poniženja za koje smo – duboko dole, bez sposobnosti da se sa time suočimo – mi sami najveći krivci…
20. februar
Evidencije o kopreni iluzije koju AI navlači na svet sve je više.
Svi parametri naših glavnih medijskih čula – očiju i ušiju – postaju sve fundamentalnije „hakovani“; sve je teže verovati onome što vidimo i čujemo. Iluzija je sve vernija i sve nas je lakše prevariti.
Primeri se umožavaju iz dana u dan, a jedan od živopisnijih je nedavni veliki sneg na Kamčatki. Koja prilika za AI džokeje, da na svom moćnom vrancu progalopiraju svetskim medijima i povuku sve njih i nas za nos!
Putinova škola propagande je drugačija od stare sovjetske; on ne pokušava da svet ubedi u neku svoju superiornu istinu, on samo želi da svetu razgradi svaki utisak stabilnih istina i uverenja, pojmova „dobro“ i „loše“, „moralnog“ i „nemoralnog“. Ekstremistički relativizam
Veštačka inteligencija i njena upotreba za kreiranje lažne ubedljive realnosti kao da je izašla iz ruske propagandne laboratorije – iako su njene glavne babice u Americi. Putinova škola propagande je drugačija od stare sovjetske; on ne pokušava da svet ubedi u neku svoju superiornu istinu, on samo želi da svetu razgradi svaki utisak stabilnih istina i uverenja, pojmova „dobro“ i „loše“, „moralnog“ i „nemoralnog“. Ekstremistički relativizam.
Nova ruska propaganda – više ne crvena, već trampovski narandžasta – je kao kiselina iz Osmog putnika koja rastače sve pred sobom i za sobom ostavlja samo konfuziju, relativizaciju, nesigurnost i nihilizam. A kada ljudi više ne veruju ni u šta, spremni su da poveruju u svašta. U tom smislu, američke tehnološke platforme, koje su ionako bazirane na moralnom nihilizmu i komercijalnom fundamentalizmu, prirodni su – ako već ne i namerni – saputnici jednog od njihovih najvećih klijenata. Sinergija je smrtonosna. Ono što je počelo sa društvenim mrežama, X je pojačao višestruko, a AI to sada prska u svaki aspekt naših života.
U Hindi Vedama, „Maja“ je iluzija, privid, opsena… Našu novu, sve opasniju, iluziju pravi novo božanstvo rođeno iz tehnoutopije i amoralnog komercijalizma – „mAIa“ – možda i finalna kocka u našem putu ka samouništenju.
