Ako je suditi po punim salama, prvo izdanje Beograd film festivala naišlo je na veoma dobar prijem. S obzirom na to da se dešava u festovsko vreme, u više navrata je isticano kako Beograd film festival nije ni zamena za već dve godine nepostojeći Fest niti puka festovska sukcesija. Osnovna strategija Festivala nije bila da samo nadopuni festivalsku prazninu nastalu potpunom nebrigom za ono što Fest jeste bio i što je značio za kulturu Beograda i Srbije, nego i da iznađe nove festivalske obrasce promocije kvalitetnog filma.
Kroz niz svojih brižljivo koncipiranih programskih celina, BFF je pokušao, i u tome uspeo, da spoji nespojivo. S jedne strane, da izbor filmova bude nešto bliži bioskopskom a ne festivalskom standardu, dakle komercijalniji i pristupačniji manje zahtevnom gledaocu, a s druge da zadrži visok autorski nivo. Ovaj festivalski hibrid pokazao se više nego uspešnim. Ako u prvoj polovini festivala remek-dela nije bilo, gotovo da nije bilo ni razočaranja. Počev od filma koji je otvorio BFF, Otac majka sestra brat Džima Džarmuša, svaki naredni festivalski dan nudio je priličan broj razloga za duže filmsko pamćenje.
Džarmušov film verovatno je njegov najuspeliji film u poslednjih dvadeset godina. Ova vrsta uslovnog omnibusa s maestralnom spojnicom koja se bavi odnosom dece i roditelja, minuciozno razrađena, promišljena i inteligentna, pleni toplinom, empatijom, razumevanjem i izvrsnim glumačkim ansamblom gde se u briljiranju utrkuju Šarlota Rempling, Viki Krips i Adam Drajver. Za poštovanje je način na koji Džarmuš o nekim od suštinskih važnih stvari egzistencije (starost) govori s lakoćom, ali i humorom. Pravi junaci njegovog filma su skejteri, roleks sat, voda i čaj. To su toposi koji se provlače manje ili više diskretno kroz sve tri epizode filma. Način njihove upotrebe orkestrirala je sigurna ruka majstora. Verovatno bi i sam Fasbinder bio očaran ovim filmom i ponovo uzviknuo onu čuvenu rečenicu koju je već namenio Daglasu Sirku: „Evo konačno nekog ko voli ljude, a ne prezire ih kao mi!“
Jedan od vrhunaca Festivala ali i u ovom trenutku najimaginativniji festivalski film su I sinovi, kultnog argentinskog reditelja Pabla Trapera. Reditelj čuvenog Lešinara ovoga puta je otišao u Kanadu da snimi bizarnu i originalnu filmsku priču. Čuveni pisac razarajućeg ega klonira sebe i, odrođen od sinova i supruge koja ga je davno napustila, ponovo na trenutak okuplja porodicu. Šta sve ne isplivava u ovom okupljanju, počev od toga da je pisac spisateljsku slavu stekao potkradanjem spisateljskog dara svog starijeg sina iz njegove narkomanske faze. Sjajan film! Sama ideja je već polazište za razmatranje izražajnih mogućnosti savremenih narativa. Daleki rođak filma Proviđenje Alena Renea, I sinovi spretno izbegavaju zamke cerebralnosti, bivajući i veoma zabavan film. Za divljenje je kako Pablo Trapero vodi kadar sekvencu, i on ovu virtuoznost demonstrira još na samom početku filma, kada njegov direktor fotografije Dijego Dusuel osvaja prostor piščeve kuće na egzibiciozan, retko viđen način.
I Fatih Akin, stari prijatelj festivalskog Beograda, pleni svojim filmom Ostrvo Amrum. Ovaj film fascinantne vizuelnosti i lepote, neponovljiv u svojoj jednostavnosti, evocira sećanje Harka Boma, legende nemačkog novog filma, na postokupacione dane detinjstva provedene na ostrvu Amrum. Jasper Bilerbek kao dečak Naning Bom, jedna od uzdanica ovog filma, na neki uslovan način revitalizuje nekada omiljeni, imanentno nemački žanr hajmat filma (domovinskog filma). Prikazujući Nemce u Nemačkoj koja je izgubila rat, Fatih Akin posredstvom Boma kao scenariste, zna da porazom ne nestaje i privrženost poraženih onima koji su ih do poraza i doveli. Stoga je portret majke, ubeđene naci simpatizerke, mala psihološka bravura, koja između ostalog govori da instant denacifikacija Nemačke nije bila lako izvodljiva.
Veliku salu MTS dvorane napunio je i najnoviji film Fransoa Ozona Stranac, koji je adaptacija istoimenog slavnog romana Albera Kamija. Crno-beli film znatne kultivisanosti, za Mersoa uzima odličnog glumca Benžamena Voazana i promišljeno i posve verno Kamijevoj ideji egzistencijalne otuđenosti, vodi ga postojano do samog kraja. Istina, diskutabilno je šta je Kamijeva ideja i kako biti tako siguran da Fransoa Ozon na pravi način čita Kamijeve akcentuacije. Možda se čitalac očaran Kamijevim romanom lako pogubi u ovom filmu jer on načinje mnogo toga, ali je jedna od stvari koja odista transcendira Kamijev metafizički horizont, duh pobune koju je ovaj veliki pisac nosio i oličavao u svakom svom retku. U tom smislu, Ozon je na dobrom tragu.
Susret Mersoa i sveštenika u završnici filma, gde Merso prvi put iskače iz svoje umrtvljenosti i u razarajućem revoltu odbacuje ideju spasenja kao oličeno licemerje, sasvim je dobar osnov za filmsko neizneveravanje Kamija. Ozon, kao i Kami, a pogotovo kao Kamel Daud u romanu Merso, kontra istraga, ne želi da vidi moralnu dilemu samo iz perspektive Francuza, belih gospodara Alžira četrdesetih godina. Kroz čitav film, ne zaboravimo, ubijeni Alžirac je samo Arapin. On je depersonalizovan do krajnosti, ali, korak dalje, on nije ni deo moralne osude čak ni kao ubijeni. Čuvena Kamijeva rečenica „Da li vi meni sudite zbog ubistva čoveka ili zato što nisam plakao na sahrani svoje majke“, dorađena je u filmu na primeren i ubedljiv način. Stranac, paradoksalno, ne završava Mersoom, nego grobom Arapina koji posećuje njegova sestra, koja je i pokretač drame i na kojem prvi put možemo da pročitamo kako se ubijeni Arapin zvao. Prostor političkog nije bio stran Kamiju, što Ozon ne samo vešto nego i suštinski koristi kao supstrat filma.
I film Dominika Mola Slučaj 137 pripada festivalskom vrhu. Policajka iz redova kontrolnog tela koja se bavi prekoračenjem policijskih ovlašćenja u pobuni Žutih prsluka, doživljava debakl u istrazi, kada u ime viših državnih ciljeva mora da se zaustavi i krivce ne preda pravdi. Aktuelan, univerzalan, polemičan i borben, Slučaj 137 je film koji bi, s obzirom na učestalost sličnih slučajeva u svim sredinama i miljeima, mogao imati brojne nule u nastavku.
