Na tekst profesora Ognjena Radonjića u Radaru – Ovim tempom do evropskog proseka tek 2092. – reagovao je potpredsednik Vlade Srbije i ministar finansija Siniša Mali. U pisanom odgovoru navodi se da u tom tekstu „autor Ognjen Radonjić iznosi niz proizvoljnih i paušalnih navoda koje se odnose na kretanje bruto društvenog proizvoda (BDP) u Republici Srbiji“. Reagovanje ministra Malog objavljujemo integralno, uz redakcijsku opremu.
***
Kada već govorimo o „opseni“, bilo bi fer da bar osnovne ekonomske pojmove ne pretvaramo u trikove za publiku.
Autor teksta nam sa puno samopouzdanja objašnjava da vlast „namerno insistira na nominalnom BDP-u“ i da „realne veličine ne odgovaraju“, pa da je Srbija „ne četvrta, nego deveta“. Zvuči dramatično, ali ima jedan mali problem – metodologiju. U suprotnom, umesto analize dobijamo igru utiscima zasnovanu na mešanju nominalnih i realnih veličina, različitih godina i različitih izvora podataka.
Razlika između nominalnog i realnog BDP-a nije nikakvo „razotkrivanje opsene“
Prvo, razlika između nominalnog i realnog BDP-a nije nikakvo „razotkrivanje opsene“, već posledica same definicije. Nominalni BDP se meri u tekućim cenama, a realni u cenama neke ranije (bazne) godine. Zato će u godinama posle bazne nominalni nivo gotovo po pravilu biti viši od realnog. Razlika između, recimo, oko 13.500 evra nominalno i oko 8.900 evra realno po glavi stanovnika u istoj godini nije dokaz manipulacije, već čista posledica deflatora. Upravo zato deflator i postoji – da bi se odvojio uticaj cena od promene količina.
BDP po stanovniku Srbije je u standardima kupovne snage (PPS) od 2012. porastao sa oko 40 na nešto iznad 50 odsto proseka EU. Ako se, kako autor kaže, „u ozbiljnim analizama“ gleda upravo PPS, onda ti isti podaci pokazuju postepenu konvergenciju, ne stagnaciju
Štaviše, brojevi koje autor sam citira govore suprotno od njegove teze da je „sve samo nominalno“. Prema podacima Evrostata, realni BDP per capita Srbije je u periodu od 2012. do 2024. porastao za blizu 50 odsto. Dakle, čak i kada se u potpunosti isključi uticaj deflatora (a ne inflacije), dohodovna moć po stanovniku danas je značajno veća nego pre dvanaest godina. Pri tome se u potpunosti prećutkuje da je taj rast ostvaren nakon perioda fiskalne konsolidacije, uz smanjenje deficita i stabilizaciju javnog duga, tako da Srbija danas ima jednu od zdravijih pozicija javnih finansija u Evropi – i po nivou duga i po dinamici njegovog kretanja.
Drugi problem odnosi se na tumačenje cifre od 15.800 evra po glavi stanovnika. Ja sam govorio o programskom cilju, odnosno projekciji za 2027. godinu u okviru važećeg srednjoročnog makro-fiskalnog okvira. Autor me, međutim, „demantuje“ poređenjem sa procenom MMF-a za 2025. godinu od oko 13.500 evra. U istoj rečenici, dakle, spajaju se različite godine (2025. i 2027.) i različiti izvori (projekcija MMF-a i nacionalni programski cilj), a zatim se to predstavlja kao jedan isti pokazatelj. Na taj način se ne pokazuje „neistina“, već se porede dve različite stvari kao da su iste.
Važno je podsetiti i na to da Srbija koristi istu metodologiju nacionalnih računa kao i sve zemlje EU – ESA 2010, u skladu sa UN SNA 2008. Po toj istoj metodologiji Evrostat objavljuje i nominalni i realni BDP, BDP per capita i serije u PPS-u, i za Srbiju i za države članice. Statističke revizije BDP-a koje je sproveo Republički zavod za statistiku prošle su kroz uobičajenu verifikaciju i stručni dijalog sa Evrostatom – institucijom čiji je osnovni mandat upravo praćenje usaglašenosti metodologije i kvaliteta nacionalnih računa.
Logično je pretpostaviti da Evrostat, kao specijalizovana statistička institucija, ima veću težinu u proceni metodologije i kvaliteta podataka koji ulaze u BDP nego bilo koja domaća analitička institucija koja te podatke samo interpretira. Kada se, uprkos tome, govori da se u Srbiji „manipuliše BDP-om“, implicitno se tvrdi da su i Evrostat, i MMF, i Svetska banka deo iste „opsene“, budući da se koriste njihove tabele, definicije i metodološki okviri. To je tvrdnja koja više pripada domenu sugestije i sumnje nego ozbiljne metodološke rasprave.
Srbija raste brže od proseka EU i postepeno smanjuje jaz
Što se tiče „rangiranja“ Srbije kao „četvrte“ ili „devete“ ekonomije po rastu, i tu dolazi do selektivnog izbora okvira. Autor uzima jedan indikator (realni BDP per capita), jedan duži period (kumulativno 2012–2024) i svoj izbor zemalja, i na tom osnovu dobija željenu rečenicu: „Srbija nije četvrta, već deveta“.
Narativ da građani „ne osećaju nikakav napredak“ ignoriše podatke da su u poslednjih nekoliko godina realne penzije značajno porasle, realne zarade još više, a minimalna zarada brže i od penzija i od prosečne plate, da je broj zaposlenih osetno veći, a stopa nezaposlenosti višestruko niža nego pre deceniju
I u tako postavljenom, za njega povoljnom okviru, Srbija se nalazi u gornjoj trećini Evrope po rastu realnog BDP per capita u poslednjoj deceniji, što u uslovima catch-up dinamike znači da raste brže od proseka EU i postepeno smanjuje jaz. Dodatno, ako se gleda 2024. godina, Srbija je među brže rastućim ekonomijama u Evropi po realnom rastu BDP-a, i to uz fiskalno znatno uređeniju poziciju nego u prošlosti.
Kada se umesto toga pogledaju nivoi, slika je još jasnija: nominalni BDP per capita Srbije je u evrima približno utrostručen u odnosu na 2012. godinu, a BDP per capita u standardima kupovne snage (PPS) po podacima Evrostata porastao je sa oko 40 odsto proseka EU na nešto iznad 50 odsto. Ako se, kako autor kaže, „u ozbiljnim analizama“ gleda upravo PPS, onda ti isti podaci pokazuju postepenu konvergenciju – ne stagnaciju.
Pritom, ako bismo se, radi potpune slike, vratili i korak dalje u „istorijsku čitanku“, morali bismo da se podsetimo i perioda masovne privatizacije, zatvaranja i rasprodaje preduzeća i fiskalnog i platnobilansnog deficita, iz kojeg je Srbija 2012. ulazila u proces sa narušenim javnim finansijama i dugom na uzlaznoj, neodrživoj putanji. Upravo iz tog polazišta dolazi se do ekonomije koja 2024. beleži jedan od viših rastova u Evropi, uz stabilizovan javni dug i uređeniji fiskalni okvir.
Revizije BDP-a su uobičajena praksa u svim zemljama
Kritika revizija BDP-a kao „dubioznih“ takođe zanemaruje činjenicu da su revizije nivoa i strukture BDP-a standardna praksa u svim zemljama koje primenjuju ESA 2010 i SNA 2008. Kada se uključe novi izvori podataka, bolje obuhvate usluge, IT sektor, istraživanje i razvoj ili procene neformalnog sektora, nivo BDP-a se pomera – ponekad i za nekoliko procenata. Ista pojava zabeležena je u brojnim državama članicama EU. Srbija ni po tome nije izuzetak, već deo zajedničkog statističkog okvira u kojem Evrostat ima ulogu konačne metodološke kontrole.
Inflacija se nakon globalnih energetskih i geopolitičkih šokova vraća u umerene okvire. Potpuno je legitimno otvoriti raspravu o raspodeli dobitaka, nejednakosti i siromaštvu; ali je nešto sasvim drugo tvrditi da su svi agregati „samo posledica inflacije“ i da realni rast ne postoji
Narativ da građani „ne osećaju nikakav napredak“ oslanja se, takođe, na ignorisanje podataka o dohotku i zaposlenosti. U poslednjih nekoliko godina realne penzije su značajno porasle, realne zarade još više, minimalna zarada raste realno brže i od penzija i od prosečne plate, broj zaposlenih je osetno veći, a stopa nezaposlenosti višestruko niža nego pre deceniju.
Inflacija, nakon globalnih energetskih i geopolitičkih šokova, vraća se u umerene okvire. Potpuno je legitimno otvoriti raspravu o raspodeli dobitaka, nejednakosti i siromaštvu; ali je nešto sasvim drugo tvrditi da su svi agregati „samo posledica inflacije“ i da realni rast ne postoji.
Sličan pristup vidi se i u delu o stranim direktnim investicijama (SDI). U jednom trenutku kritikuje se isticanje apsolutnih iznosa priliva SDI, uz argument da je relevantan samo udeo u BDP-u. Kada se pogleda udeo, ispostavlja se da Srbija godinama ima priliv SDI na nivou oko šest odsto BDP-a, što je među najvišim vrednostima u regionu Zapadnog Balkana.
Istovremeno, deficit je smanjen, javni dug stabilizovan, a devizne rezerve znatno povećane. To više liči na model male otvorene ekonomije koja SDI koristi kao dopunu domaćim investicijama, nego na sliku „kolonijalne zavisnosti“. Da li je oslanjanje na SDI dugoročno optimalno i da li treba jačati domaću štednju i investicioni kapacitet – potpuno je opravdano pitanje. Ali iz samih brojeva ne proizlazi da je čitav razvojni model neodrživ po definiciji.
Kritika projekcije rasta od tri odsto za 2026, polazi od pretpostavke da problem NIS-a dugo neće biti rešen, da rafinerija neće raditi, da će priliv SDI osetno i trajno pasti. U zvaničnim dokumentima ovakvi rizici se kvantifikuju i rade se alternativni scenariji – bazni, povoljniji i nepovoljniji – umesto da se najgori predstavi kao jedini realan
Kod projekcije rasta od tri odsto za 2026. godinu, sporni tekst polazi od pretpostavke da će se istovremeno i u punom obimu materijalizovati više negativnih šokova: da će problem NIS-a duže vreme ostati nerešen, da rafinerija neće raditi, da će snabdevanje gasom biti trajno ugroženo, da će priliv SDI osetno i trajno pasti i da država na sve to neće imati adekvatan odgovor. To je više scenario krajnje negativnog ishoda nego bazna projekcija. U zvaničnim dokumentima ovakvi rizici se po pravilu identifikuju, kvantifikuju i rade se alternativni scenariji – bazni, povoljniji i nepovoljniji – umesto da se najgore moguće polazište predstavi kao jedino realno.
Ozbiljna rasprava o ekonomskoj politici podrazumeva da se činjenice i metodologija najpre postave na svoje mesto: da se zna šta pokazuje nominalni, šta realni, a šta BDP per capita u PPS, šta je rezultat konsolidacije, a šta rezultat spoljnih šokova. Kada se to uradi, slika Srbije daleko je od katastrofične, već znatno bolja i spremnija da odgovori na sve izazove.
