Jedno od najvažnijih pitanja za energetsku, ali i ukupnu ekonomsku budućnost zemlje, sudbina Naftne industrije Srbije već skoro godinu dana rešava se u svojevrsnom „bermudskom“ trouglu Rusija–SAD–Srbija, daleko od očiju i ušiju javnosti, do koje dopiru uglavnom glasine, po pravilu iz neimenovanih izvora „bliskih“ nekoj od strana u pregovorima. U međuvremenu, zbog američkih sankcija, koje su stupile na snagu početkom oktobra, pre mesec dana, 25. novembra prestala je da radi Rafinerija u Pančevu, jedina u Srbiji.
Šta će biti sa NIS-om, hoće li do 15. januara 2026. većinski vlasnik ruski Gasprom postići dogovor da svoj udeo proda nekoj drugoj stranoj kompaniji ili će u suprotnom vlast u Srbiji biti prinuđena da ga nacionalizuje… Ovo su samo neka od pitanja za milion dolara, na koja je Radar odgovore potražio od Aleksandra Popovića, bivšeg ministra energetike i rudarstva u vladi Vojislava Koštunice, člana Saveta Univerziteta u Beogradu i profesora Hemijskog fakulteta.
Osim što je bio ministar energetike do 7. jula 2008, u trenutku kada se pregovaralo o osnovama energetskog sporazuma između Rusije i Srbije, a kasnije i o prodaji većinskog udela u NIS-u ruskom Gaspromnjeftu, utisak je da je teško pronaći boljeg sagovornika na ovu temu od Popovića, jer je srednju školu završio u Moskvi, gde je započeo i studije, da bi kasnije magistrirao na Floridi, a doktorirao u Beogradu.
Pomaže li vam to životno iskustvo iz Rusije, SAD i Srbije da lakše razaberete šta se sada dešava u tom trouglu?
Ne pomaže, delovi moje biografije su splet okolnosti, ne moja zasluga ili rezultat nekog velikog plana. Nisam kriv ni ja, kao što nije kriv ni ma ko iz sadašnje ili prošlih vlasti za napad Rusije na Ukrajinu, za sve što je tome prethodilo, pa ni za poteze Bajdenove i Trampove administracije. Veliki igraju pingpong, a mi smo loptica koja trpi udarce, tužno je što to nije ni prvi, a verovatno ni poslednji put. Nemam, što je valjda logično, informacije o toku razgovora o NIS-u i bilo bi neodgovorno i na nivou kafanskih priča da izlazim sa prognozama. Verujem i da većina onih koji komentarišu nemaju predstavu šta se događa, svojim raspravama samo stvaraju šumove u javnosti. Uostalom, nedostatak informacija u javnosti je normalan, o ovakvim se operacijama javnost po pravilu ne obaveštava dok posao ne bude ugovoren i završen. Nadam se da će Rafinerija u Pančevu i Petrohemija uskoro nastaviti da rade.
Šta ako se to ne desi? Da li je Vlada Srbije, o građanima da ne govorimo, svesna posledica, da NIS učestvuje u industrijskoj proizvodnji sa šest, a u prerađivačkoj sa osam odsto?
Morali bi biti, pitajte ih. Meni preostaje već spomenuta nada da će i Rafinerija i Petrohemija nastaviti rad, isplaćivati plate, doprinositi budžetu, snabdevati i industriju i građanstvo.
Veliki igraju pingpong, a mi smo loptica koja trpi udarce. O ovakvim operacijama javnost se po pravilu ne obaveštava dok posao ne bude ugovoren i završen. Nadam se samo da će Rafinerija u Pančevu i Petrohemija uskoro nastaviti da rade
Da ste bili ministar u ovoj vladi kad je predlagala budžet za 2026, da li biste tražili da se planira i opcija B, ako ne bude rešen problem NIS-a, zbog njegovog velikog značaja i za javne finansije?
Bilo bi logično, i nije nemoguće da je Vlada predvidela takvu mogućnost, ali o tome ne govori javno, kako ne bi slabila eventualne pregovaračke pozicije, ako u pregovorima učestvuje, ili unosila dodatni nemir. Nije isključeno da imaju spreman rebalans, u slučaju realizacije tog nepovoljnijeg scenarija.
Od januara, kada su najavljene američke sankcije, mnogi kritikuju energetski sporazum sa Rusijom, koji je i omogućio prodaju NIS-a. Bivšu vlast za to krive i ljudi iz vrha aktuelne, ali i bivše, koji su u septembru 2008. glasali za taj sporazum u Skupštini. Kakav je vaš stav o tome bio, s obzirom na to da ste do sredine 2008. bili ministar energetike?
Držaću se faktografije, ne sećanja. Prva stvar važna za razumevanje je da svaka vlada, pa i ova današnja i one pre nje, funkcioniše po Zakonu o ministarstvima, koji obično Skupština usvaja na početku rada nove vlade. Ovim se zakonom precizira koje je ministarstvo, u kojoj meri, za šta odgovorno. Često te zone odgovornosti nisu ono što javnost veruje da jesu, nisu možda ni logične. Ministarstvo rudarstva i energetike u moje vreme nije bilo zaduženo za kontrolu poslovanja NIS-a, koji je od oktobra 2005. bio akcionarsko društvo, već samo za javna preduzeća, poput EPS-a ili EMS-a. Nije bilo zaduženo ni za ma kakvu privatizaciju bilo čega, ali jeste za energetsku bezbednost zemlje. Sa stanovišta ovlašćenja tog ministarstva svaki sporazum koji bi garantovao ozbiljnu modernizaciju NIS-a, pojačanu sigurnost snabdevanja gasom i obnovu gasnog skladišta u Banatskom Dvoru je bio prihvatljiv zato što je povećavao energetsku bezbednost zemlje. Druga lako proverljiva stvar je da je u toj vladi većinu imao DS, sa svojim partnerima, ne DSS. Sada kada se za sve napada čovek koji se povukao iz javnosti i za koga se zna da neće reagovati…
Naše društvo je duboko bolesno. Znali smo mi i pre protesta za partijsko zapošljavanje i odnos prema slobodnim medijima, ali nismo znali, a studenti su to ogolili, da je pruga mogla da košta 330 miliona, a koštaće više od 1,1 milijardu evra
Mislite na Vojislava Koštunicu?
Da. Najlakše je, ali i najneprimerenije napadati nekoga za koga unapred znate da neće odgovoriti. Ni na koji način ne umanjujem odgovornost DSS-a za ono što je činjeno u periodu dok je bio na vlasti, u skladu sa udelom koji je imao. Da su DS i partneri bili protiv Sporazuma o saradnji u oblasti naftno-gasne privrede sa Ruskom Federacijom, mogli su da nas preglasaju u Vladi, kao što su učinili, pa je Vlada pala kada su prihvatili Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Time su indirektno priznali da su države EU, koje su u to vreme priznale takozvanu nezavisnost takozvanog Kosova, to uradile u skladu sa Poveljom UN, Završnim aktom iz Helsinkija i Rezolucijom 1244, jer u Preambuli SSP-a piše da sve strane potpisnice poštuju sva ta dokumenta. Mi smo bili protiv SSP-a, a nikad nijedan ministar iz DS-a nije bio ni protiv jednog sporazuma koji je vezan za naftno-gasni aranžman sa Ruskom Federacijom.
Za SSP je glasalo 140, a za energetski sporazum sa Rusijom 214 poslanika, uključujući i one iz opozicije, iz DSS, SRS, poslaničkog kluba Napred Srbijo, a među njima i Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Jorgovanka Tabaković…
Ne zaboravite da je, osim dela o NIS-u, u tom sporazumu pisalo da će Srbija dobiti magistralni gasovod, da će Rusi investirati u proširenje gasnog skladišta u Banatskom Dvoru. I, vrlo bitno, da NIS podrazumeva samo ono što je bilo u njegovom vlasništvu do 31. decembra 2007.
Tu počinju i prvi problemi, jer je imovina NIS-a popisivana i deceniju nakon što su ga Rusi formalno preuzeli?
Poput Vuka Karadžića, čitamo šta u sporazumu piše, ne tumačimo „duh sporazuma“. Na kraju 2007. na NIS a. d. je od imovine bio mali deo, uglavnom nepokretne imovine. Gotovo sve ono što je NIS a. d. koristio za svoje poslovanje bila je državna, društvena ili imovina nekadašnjeg javnog preduzeća NIS, koja nikada nije bila preknjižena na NIS a. d. Prema tekstu Sporazuma, a, što lepo napisa pre neki dan Zoran Đorđević, bivši ministar, „društvo se leči tačnošću“, ruska strana je za 400 miliona evra defakto kupila samo ulaznicu za dalje pregovore i neke automobile. To sam kao ministar rekao i na sednici Vlade.
Šta se kasnije događalo u pregovorima i kako je pregovaran kupoprodajni ugovor ne mogu da svedočim, jer u Vladi nisam bio, niti imao pristup informacijama. Ne zaboravite da se sve ovo dešavalo 2007. i 2008, a od tada su i DS, i SPS, i SNS imali dovoljno vremena da Sporazum, ako ne raskinu, a ono bar pokrenu pregovore o izmenama, pogotovo zbog činjenice da ruska strana nije ispunila svoj deo obaveza, jer nije izgradila obećani Južni tok, već sa velikim zakašnjenjem i uz značajan gubitak prihoda za srpski budžet, Turski tok. Ne treba u celoj analizi zaboraviti ni da su SAD svojevremeno obećavale da će preko gasovoda Nabuko obezbediti da se Evropa snabdeva gasom koji nije ruski. Bilo je planirano da gasovod prolazi kroz rumunski deo Banata, stav Srbije, Koštuničine vlade je bio da smo spremni da se priključimo na gasovod negde kod Rešica, da diverzifikujemo izvore snabdevanja. Amerikanci obećanje ispunili nisu, gasovoda nikada bilo nije. Rusi su svoj, sa kašnjenjem i u drugačijem aranžmanu, makar izgradili.
Od 2008. DS, SPS i SNS imali su dovoljno vremena da raskinu ili bar pokrenu pregovore o izmenama energetskog sporazuma, jer su Rusi sa velikim zakašnjenjem i uz značajan gubitak prihoda za srpski budžet umesto obećanog Južnog toka izgradili Turski tok
Znači li to da je pre 11 godina, kada je postalo definitivno jasno da nema ništa od Južnog toka, trebalo pokrenuti razgovore o izmenama energetskog sporazuma?
Država je mogla to da uradi, ali je verovatno procenjeno da je sve što je ruska strana uradila na modernizaciji NIS-a bilo dovoljno da se šteta od neizgradnje kompenzuje. Ne zaboravite u kakvom je stanju NIS, razvaljen sankcijama UN i NATO bombama, bio pre nego što su ga Rusi preuzeli, a kakav je danas. Još nisam čuo jak argument da je sa stanovišta tehnološke modernizacije i efekata po budžet Srbije i naš razvoj, ovo bila loša investicija.
Hoćete da kažete da je u suprotnom na njegovo čelo mogao da dođe neko poput Milorada Grčića i da NIS doživi sudbinu sličnu EPS-u?
Srbija nije imala novca, moguće ni stručnosti, da sama modernizuje NIS i od njega napravi uspešnu kompaniju kao što je do sada bila. Na kraju, o svemu ovome se ne bi pričalo da nije došlo do američko-ruskog obračuna preko naših leđa.
S obzirom na to da pingpong po svemu sudeći neće biti završen dok se ne reši pitanje vlasničke strukture NIS-a, da li je bilo bolje da je to urađeno 11. januara ove, umesto što se čeka 15. januar naredne godine?
Ne znam, zaista ne znam šta se sve dešava daleko od očiju javnosti, ko s kim i o čemu pregovara, koje su opcije na stolu, da li je NIS deo nekog šireg paketa, da li se i šta radilo i pokušavalo od januara ovo godine. Nisam ni pravnik pa da tumačim da li američke sankcije jesu „viša sila“. Pre nego što bilo koga pohvalim ili pokudim sačekaću tren u kome će se videti i rezultat i kako se do njega dolazilo i došlo.
Šta ako se ispostavi da je jedini način da se to obezbedi da Srbija preuzme većinski udeo u NIS-u?
Najlošije moguće rešenje i za Srbiju i za Rusku Federaciju, po mom dubokom uverenju je da NIS ne radi. Sve je drugo stvar fleksibilnosti, međusobnog razumevanja i upornosti u traženju rešenja.
SAD su svojevremeno obećavale da će preko gasovoda Nabuko obezbediti da se Evropa snabdeva gasom koji nije ruski, Srbija je bila spremna da se priključi i diverzifikuje izvore snabdevanja, ali taj gasovod nikada nije izgrađen
Kako na moguće rešenje za NIS utiče dodatno zatezanje odnosa, s jedne strane poruka Putina da očekuje da će Srbija ispuniti svoj deo obaveza i zaštititi NIS, a s druge strane najava novih sankcija SAD i zabrana uvoza kineskih guma iz Linglonga u Zrenjaninu?
U odgovoru na prethodno pitanje sam spomenuo fleksibilnost, a vi pominjete zatezanje. Ne mora čovek biti ekspert za hemiju polimera da vidi da se radi o suprotstavljenim pojmovima. Dodatno je pitanje da li smo, delovanjem naših inspekcija, a imajući u vidu veliki broj pritužbi na Linglong, mogli da sprečimo makar ovaj udar na srpsku privredu.
Kako kao član Saveta Univerziteta u Beogradu i profesor Hemijskog fakulteta gledate na proteste studenata, koji traju više od godinu dana?
Naše je društvo, na moju žalost, a na seirenje svih koji nas ne vole, duboko bolesno, sa razvaljenim, a prethodno na jedvite jadne uspostavljenim institucijama, društvo u kome vlada nepravda, a samo retko i kao izuzetak, pravo. Studentski su protesti samo posledica, reakcija na tešku bolest, oni protiv bolesti protestuju. Znali smo za predaju sačuvanih institucija na Kosmetu separatistima, za neustavno prihvatanje francusko-nemačkih planova i Ohridskog sporazuma, za povlačenje Srba na miting u Beogradu, baš u danu kada Kurti kreće da zauzima opštine, a nema ko da ih brani. Znali smo za partijsko zapošljavanje i odnos prema slobodnim medijima, ali nismo znali, a studenti su to ogolili, da je brza pruga mogla da košta 330 miliona, a koštaće više od 1,1 milijardu evra. Postoji i dokument koji kaže da to tako treba, da se treba zadužiti i spucati preko 800 miliona evra više, spominje ga gospođa Zorana Mihajlović u Politici, samo ne može niko da ga vidi, ni studenti koji su ga tražili. Šta je to nego simptom bolesnog društva?
Javnost ne može da vidi kako se državne pare troše. Svojevremeno je i bivši ministar Goran Vesić, u Oku na RTS-u u julu 2024. rekao da nije odgovoran što je cena Moravskog koridora duplo veća od ugovorene, prebacivao je odgovornost na ministre pre njega, ali nije negirao problem. U istoj je emisiji kasnije predsednik Vučić javno priznao da se ni za projekte vrednije od 25 miliona evra ne rade studije izvodljivosti, iako je to po zakonu obavezno. Mnogi od tih projekata sopstvenim prihodima neće moći da otplaćuju dugove kojima je finansirana njihova gradnja. Zato ćemo, kad ti krediti dođu na naplatu, morati da štedimo na nečem drugom. Koliki će biti gubici nacionalnog stadiona? Zar nije bilo bolje investirati u navodnjavanje, koliko bi Srbija bila bolja da je od tih i onih 800 miliona evra preplaćenih za prugu investirano u poljoprivredu i prerađivačku industriju? Protesti studenata su, dakle, posledica i moramo sagledati uzroke. Kamo lepe sreće da živimo u normalno uređenom društvu, da postoji vladavina zakona, da sve institucije rade svoj posao i da je Univerzitet najveći problem. Ne radi se kod nas o krizi univerziteta, već o krizi države.
Apsolutno sam protiv Kušnerovog projekta, koji je podrazumevao uništavanje još jednog dela starog jezgra grada. A što se tiče pretnji tužbom, nisam ja ekonomski podrivao zemlju zadužujući buduće generacije za vrlo često besmislene, preplaćene i neisplative projekte
Zar vam se ne čini da vlast državne univerzitete tretira kao jednog od najvećih neprijatelja i da bi ih rado zamenila i nekim stranim, koje je spremna da finansira iz budžeta, čak i ako nemaju potrebnu akreditaciju?
Suština problema je što po predlogu Vlade oni ne bi morali da budu akreditovani u Srbiji, dakle zakoni Srbije se na njih ne bi odnosili. Konkurencija je uvek dobrodošla i bilo bi sjajno da u Srbiju dođe neki svetski univerzitet, bolje rangiran na Šangajskoj listi od Beogradskog, jer bi to i nas na UB nateralo da budemo bolji. Država godinama nije plaćala fakultetima univerziteta u Srbiji ono što je bila njena zakonska obaveza, često je plaćala i četiri puta manje i dovodila fakultete pred bankrot i u nemogućnost da organizuju eksperimentalnu nastavu, vrše veće popravke. Sada je, nakon protesta studenata, situacija vraćena u zakonski okvir. Zbog čega nije pre? Zbog čega je cena rada visokom obrazovanju bila 15,9 odsto niža od cena rada u drugim delovima obrazovnog sistema? Zaista mi nije jasno zašto je državi u interesu da uništava najveći tink-tenk, najveću bazu znanja koju ima.
Kako kao bivši potpredsednik DSS-a gledate na ograđivanje studenata od opozicionih stranaka?
To je njihovo pravo, ja tuđe slobode ne ograničavam. Oni time ne sprečavaju nikoga da se i dalje bavi politikom i da se kandiduje na nekim budućim izborima.
Šta vam je prvo palo na pamet kad je objavljeno je firma Trampovog zeta odustala od ideje da na mestu Generalštaba sagradi luksuzni kompleks?
Magnicki akt (Magnitsky act).
Predsednik preti da će tužiti sve odgovorne za to, jer su navodno državu oštetili za milijardu i po evra. Osećate li se i vi odgovornim što je Džared Kušner odustao?
Apsolutno sam bio protiv tog projekta, koji je podrazumevao uništavanje još jednog dela starog jezgra grada. Ne znam o kakvoj tužbi se radi. Ne radim za Gardijan i Dejli mejl, ne znam Kušnera i nisam sa njim pregovarao, nisam nezakonito skidao zaštitu sa kompleksa Generalštaba, nisam ekonomski podrivao zemlju zadužujući generacije koje dolaze za vrlo često besmislene, preplaćene i neisplative projekte.
