Za nekoga ko poseduje dar suprotan onom Midinom, pa sve čega se dotakne pretvara u ekskrement, Đani Infantino je veoma srećan čovek. Kako i ne bi bio? Za razliku od mitskog frigijskog kralja, koji je na kraju shvatio da je njegov dar zapravo prokletstvo i u očajanju zatražio da ono s njega bude skinuto, šefu svetske fudbalske mafi… – ovaj, Svetske fudbalske organizacije – ide bolje nego ikad otkako je 2016. došao na taj položaj.
Ne samo da je Infantino od FIFA napravio brutalnu eksploatatorsku mašineriju za zgrtanje para (u odnosu na koju čak i lopovluk iz ere njegovog prethodnika, notornog Sepa Blatera, deluje diletantski), nezasitom ekspanzijom postojećih i uvođenjem besmislenih novih takmičenja uništavajući samu igru od koje ovo telo živi, te ugrožavajući fizičko i duhovno zdravlje onih koji je na elitnom nivou igraju. Nego se i lično, od anonimnog fudbalskog aparatčika iz švajcarske unutrašnjosti koji je izvlačio kuglice na žrebanjima za Ligu šampiona, uzdigao do statusa globalnog aktera koji svaki čas navraća u centre (po pravilu autokratske) političke moći – pa tako i kod Donalda Trampa.
Infantinovo kontinuirano kršenje pravila o političkoj neutralnosti FIFA, propisanih njenim Etičkim kodeksom, između ostalog je oličeno i u besramnom šlihtanju Trampu
Što da ne, rekli bi neki. Sjedinjene Države, Kanada i Meksiko narednog su leta zajednički domaćini Svetskog prvenstva u fudbalu, a američki predsednik je na čelu specijalnog tela Bele kuće zaduženog za organizacionu podršku onom delu šampionata koji će biti održan na tlu SAD. To bi, međutim, bilo nedostatno – i uvredljivo glupo – objašnjenje za sve čemu se proteklih meseci svedočilo, i tek će se svedočiti u predstojećem periodu. Počev od 5. decembra, kada će u prikladno potrampljenom Kenedi centru u Vašingtonu biti održan žreb za mundijal na kome će, protivno svakom sportskom kriterijumu, prvi put učestvovati 48 selekcija i na kome će zbog toga, van svake pameti, biti odigrane čak 104 utakmice.
Nema, naprosto, argumenata kojima bi se moglo braniti – uz sve druge njegove transgresije – Infantinovo kontinuirano kršenje pravila o političkoj neutralnosti FIFA, propisanih njenim Etičkim kodeksom, oličeno i u besramnom šlihtanju Trampu, s kojim deli neke karakterne crte i afinitete: u oba slučaja reč je o pohlepnim megalomanima s mesijanskim kompleksom koji se najbolje osećaju u društvu belosvetskih samodržaca i diktatora u pokušaju.
To urušavanje kakvih-takvih principa na kojima bi FIFA trebalo da počiva videlo se prošlog novembra, kada je Infantino, kao da je nekakav šef države, požurio da Trampu čestita pobedu na predsedničkim izborima; i odmah potom u januaru, kad mu je – u trenutku trulog nadahnuća kakvo ga inače često obuzima – rekao kako će zajedno „ponovo velikom učiniti ne samo Ameriku, nego i čitav svet“.
Pa u maju, kada se iz nepoznatih razloga našao među učesnicima pod Trampovim pokroviteljstvom održanog mirovnog samita o Bliskom istoku u Šarm-el-Šeiku.
U julu, kada je FIFA svoj novi njujorški ured otvorila baš u Trampovoj kuli.
U avgustu, kada je, opet u Beloj kući, i protivno nepisanom pravilu da pobednički trofej SP mogu da dodirnu samo oni koji su ga i osvojili, Trampu dopustio da ga uzme u ruke.
I u novembru, kada je, opet u Ovalnom kabinetu, klimao glavom dok je Tramp pretio oduzimanjem domaćinstva onim gradovima (pod upravom demokrata, podrazumeva se) koji se ne povinuju njegovoj volji.
Na svečanosti u Vašingtonu treba da bude saopšteno ime prvog dobitnika Infantinove nebulozne umotvorine – FIFA Nagrade za mir
A bio je Infantino i gost na svečanoj večeri koju je Tramp priredio u čast saudijskog prestolonaslednika/krvoloka Mohameda bin Salmana – čija je zemlja, zahvaljujući i Infantinovom lobiranju, lako dobila organizaciju SP 2034; i na kojoj su se među zvanicama našli i najbogatiji fašistički simpatizer na svetu, Ilon Mask, te fudbalski superstar i još jedan patološki narcis, Kristijano Ronaldo. (Kome su – kad smo već kod Ronalda i svekolikog pokvarenjaštva FIFA pod Infantinom – netom izbrisane dve od obavezne tri utakmice neigranja, koliko je kažnjen za isključenje zbog udaranja protivničkog igrača na pretposlednjoj utakmici kvalifikacionog ciklusa. Zašto je i ovo primer korupcije? Zato što bi, da je kazna ostala na snazi u punom obimu, to značilo da Ronaldo ne bi imao pravo nastupa na prve dve utakmice portugalske reprezentacije na SP. A FIFA nipošto ne želi da medijski najpraćeniji fudbaler na svetu i, shodno tome, individualno najmoćniji generator dodatnih marketinških i drugih prihoda u svetu fudbala, propusti neki od mečeva na šampionatu.)
Kulminacija – samo privremena – ove svekolike, masnim parama i ko zna čime još podmazane fudbalsko-političke ljigavštine uslediće na žrebanju u Vašingtonu. Tada bi trebalo da bude saopšteno ime prvog dobitnika Infantinove nebulozne umotvorine – FIFA Nagrade za mir, kojom će se odsad odavati priznanje „pojedincima koji ujedinjuju ljude i daju nadu budućim generacijama“. Hmmm… Ko li bi mogao biti taj prvi laureat?
