Nedavno su stigle dve vesti koje se međusobno isključuju. Jedna, da Evropa planira da brzim vozovima, od Lisabona do Pireja, poveže gotovo sve svoje veće gradove. Ali ne i Srbiju. I druga, dan kasnije, da ćemo uskoro iz Beograda do Beča putovati vozom samo šest sati. Obe vesti donosi Nova, dakle, nije iz područja fatamorgane, a nije ni prvoaprilska šala.
Ono što ostaje nedorečeno je da u Budimpešti sledi presedanje i prelazak iz domaćeg železničkog slepog creva na evropsku mrežu.
I tako je na novoj mapi Evropske komisije, kojom se prikazuje buduća mreža brzih pruga, Srbija izostavljena. Što nije bilo planirano na početku. U novim okolnostima, dok će se brzi vozovi kretati kroz gotovo celu Evropu, Srbija ostaje bez ijedne predviđene trase. Zašto? Zato što je vlast odbila princip transparentnosti. Zašto je odbila? Pa da bi mogla enormno da se ugrađuje, po već ustaljenim standardima, koje je sama postavila i sprovodi ih.
Naprednjačka muljavina nije prošla, i Srbija je ostala van uređenog sistema. Vučićeva kamarila na to, za domaću upotrebu, odgovara rezervnom, (polu)varijantom: u planu su čak dva voza dnevno iz Beograda do Beča i nazad. U svrhu propagande, pružna veza Beograd – Budimpešta simuliraće krak evropske železničke mreže. Sa svim posledicama koje savremeno domaće graditeljstvo nosi, kao što su stanice bez upotrebne dozvole. A u Budimpešti sledi preskakanje u evropski red vožnje sa prtljagom u rukama.
Uzgred, linija prema Budimpešti, koja je trebalo da bude završena pre sedam godina, po poslednjim najavama biće uspostavljena na proleće 2026. sa takođe dva voza dnevno iz našeg glavnog grada do mađarske prestonice. Da ponovimo, ona neće biti u sistemu jedinstvene evropske železnice, jer bi to onemogućilo korupciju na kojoj počiva režim Aleksandra Vučića.
U novom mešanju karata, po ko zna koji put najavljuje se nešto što se premešta i prolongira iz godine u godinu. Sve to podseća na kretanje mehaničkog zeca. Nije dovoljno samo izgraditi moderne pruge i prateću infrastrukturu, moraju se poštovati norme i standardi. Tako se biva deo uređenog sveta. Jer, kada jednom uđemo u sistem evropske železnice, odgovornost je neupitna. I zato neće biti dovoljno samo demontirati mehaničkog zeca, već ćemo morati da vratimo na civilizacijski kolosek naše zapušteno društvo.
Linija prema Budimpešti, koja je trebalo da bude završena pre sedam godina, po poslednjim najavama biće uspostavljena na proleće 2026. sa takođe dva voza dnevno iz našeg glavnog grada do mađarske prestonice. Da ponovimo, ona neće biti u sistemu jedinstvene evropske železnice
Još kao dete znao sam da tokom putovanja netremice buljim u kartu Evrope sa ucrtanim prugama, koja se nalazila u hodniku skoro svakog vagona Jugoslovenskih železnica. Što se više išlo u smeru severozapada, to je i mreža bila gušća. U predelima Austrije, Nemačke, Švajcarske, Francuske, linije pruga samo što se nisu preklapale. Ako bih pogledom po mapi krenuo istočnije, nailazio sam na široke beline između ucrtanih pravaca. Međutim, krvotok Evrope se nigde nije prekidao, širio se na sve strane. Moglo se od Marselja do Moskve, od Kopenhagena do Atine. Jedino je u dnu karte bila kratka, tanka, linija koja ničemu i nigde nije pripadala. Njeni krajevi lebdeli su u praznini, izvan železničke mreže Evrope. Činilo se da tako skrajnuta, na obodu, povezuje zapravo dva nigde. Bila je to pruga Tirana ‒ Drač. I posle, kao odrastao, uvek bih osetio tugu ugledavši na karti taj crveni končić, prugu koja povezuje dva nigde, zagubljeni kapilar u bespuću albanske periferije.
Teritorija na kojoj sam se našao sticajem istorijskih okolnosti nije više deo mreže evropskih pruga. Svakim danom sve više je okružena belinom. Postala je prazno mesto, rupa na karti našeg kontinenta. Udaljava se od Evrope prugom Tirana – Drač.
