Aktuelnoj vlasti u Srbiji treba reći zbogom. Ali najpre treba staviti vosak u uši i ignorisati pesmu o dijalogu koju s otuđene obale Beograda na vodi pevaju mediokriteti iz redova vlasti, a zatim držati uši zapušene sve dok vlastodržac ne savlada pravila dijaloga i odrekne se društveno jalovog, no autokratskoj duši milog mu, monologa. (Premda, takav proces može potrajati unedogled pa ga stoga i ne treba uzimati u obzir). Naime, dijalog je izvodljiv ukoliko su strane koje učestvuju u njemu kadre da saslušaju jedna drugu, i prihvate argumentaciju koja nije u njihovom interesu. On je moguć kad su obe strane ravnopravne u dijaloškom procesu.
Izmučenom pripadniku urušenog društva Srbije, međutim, jasno je iz tegobnog iskustva – vlastitog i tuđeg, da trinaest godina već nadmeni vlastodržac nameće društvu svoju „viziju“ napretka, neargumentovano i proizvoljno upire prstom u one koji ga na bilo koji način ometaju u zaobilaženju istine, uverava ljude da ne veruju vlastitim očima, na pitanja odgovara pitanjima što se, u nedostatu valjanih argumenata, redovno pretvara u nerazložne napade na one koji postavljaju razložna pitanja.
Dok usvaja kolonijalne zakone vlast se busa u patriotske grudi
Da nevolja bude veća, takav model ophođenja prihvataju i vlastodrščevi mediokriteti koji se, u želji da zaliče na gospodara, odaju imitiranju njegovih postupaka unutar vlastitih, redovno skučenih, okvira delovanja. Oni na taj način, skupa s vlastodršcem koji je i sam sklon imitaciji i glumatanju, kontaminiraju pozicije koje obavljaju, bilo da je reč o onoj predsednika države, ili Narodne skupštine, ili kakvog upravnog odbora, ili nečeg četvrtog – direktora gimnazije ili upravnika pozorišta. Pa tako, ubijajući duh i smisao institucije koju predstavljaju, kroz vršenje određene uloge na posve pogrešan i neprihvatljiv način, oni istovremeno ubijaju i institucionalni sistem i svaku mogućnost uspostavljanja dijaloga u njemu.
Vlast je dužna da građanima odgovori na mnoga pitanja. Kakvu korist narod Srbije ima od kineske eksploatacije Bora? Kakvu bi štetu imali od eksploatacije Jadra? Kakve koristi imaju od hotela Trampovog zeta i Beograda na vodi? Čime je dejstvovano 15. marta? Šta korporacija Blek rok poseduje u Srbiji? Čemu služe šatori ispred Skupštine? Ko je kriv za pad nadstrešnice…
Uostalom, ima li vlastodržac koji vrši monološko nasilje nad građanima ikakvo pravo da iste te građane poziva na dijalog? Zamislimo da nam razbojništvu sklon upravitelj zgrade pohara stan a onda nam održi monolog o tome da smo krajnje neodgovorni stanari. Mi znamo da je upravitelj izvršio poharu, pobunimo se protiv njega i zatražimo da pred nadležnima odgovora za svoje nepočinstvo, ali njega, kao u kakvom kafkijanskom poretku, štite policija i uspavano sudstvo pa nam zaštićeni razbojnik na kraju još i ponudi dijalog oko uslova za njegov reizbor.
Zato vlastodršcu koji na sličan način postupa ne treba uzvraćati prihvatanjem dijaloga već ga treba naterati da odgovara pred građanima koji imaju svako pravo da budu njegovi „islednici“, budući da se u njihovim rukama, prema Ustavu, nalazi suverenitet. Vlastodržac je sluga naroda a ne njegov gospodar, pa kao sluga treba i da mu odgovara na brojna pitanja.
Kakvu korist narod Srbije ima od kineske eksploatacije Bora? Kakvu bi štetu građani Srbije imali od eksploatacije Jadra? Kakve koristi društvo ima od hotela Trampovog zeta? A kakve od Beograda na vodi? Čime je po građanima dejstvovano 15. marta? Šta će biti sa srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji? Šta korporacija Blek rok poseduje u Srbiji? Zašto je Arapima prodavano zemljište po nižoj ceni da bi se kasnije otkupljivalo po višoj? Ko je i koliko novca iz redova vlasti i njenih partnera zaradio na tzv. infrastrukturnim projektima? Ko sve ima koristi od kolonijalnog zakonodavstva? Zašto se armija prosvetnih radnika ne prima u stalni radni odnos kada za njihovim radom postoji realna potreba? Čemu služe šatori ispred Doma Narodne skupštine? Ko su ljudi koji borave u njima? Ko je kriv za pad nadstrešnice?
Režim javnu raspravu tretira kao puku formalnost, ukras koji bi svojim lažnodemokratskim bleštavilom trebalo da građane učini slepim za njegov autokratski način upravljanja
Tek kad odgovori na ova i mnoga druga pitanja, vlastodržac bi eventualno mogao da bude kvalifikovan, ne za vođenje dijaloga sa građanima već za otpočinjanje rada na stvaranju uslova za njegovo odvijanje. Šta to podrazumeva? Dosta toga što ova vlast, međutim, nije sposobna da ostvari – da se povinuje Ustavu i zakonu (pre svega duhu zakona), što ona ne čini, da oslobodi medije, budući da Ustav nalaže da u Srbiji nema cenzure dok nje i te kako ima, da odustane od licemernog ponašanja što znači da vlast ne može da guši slobodnu kritičku misao a da se istovremeno diči slobodarskim duhom, ne može da uvodi kolonijalne izmene postojećih zakona ili da donosi nove kolonijalne zakone, a da se istovremeno lupa u suverene grudi, ne može da rasprodaje društvene resurse i da narodnu imovinu pretvara u privatnu, a da se pritom busa u patriotska prsa, ne može da se zaklinje u svetlu budućnost Srbije, a da u isto vreme napada mladost ove zemlje koja je njena istinska budućnost.
Nema fer izbora ako se zaposleni u javnim preduzećima ucenjuju da glasaju za vlast
Neophodno bi stoga bilo, no ne i realno očekivati od samoljubive i nekontrolisane vlasti, da ona samu sebe zauzda i omogući donošenje (i sprovođenje) nedvosmislenih zakona koji štite građane, a ne vladajuću kliku, njene tutore i klijente. Vlast ne može da se poziva na fer i slobodne izbore (koji su jedan od uslova za vladavinu prava), a da u isto vreme uslovljava zaposlene u javnim preduzećima da glasaju za nju.
Takvo uslovljavanje ukazuje na kukavičluk vlasti koja nema hrabrosti da se suoči sa slobodnom voljom građana, ali isto tako ukazuje i na njeno duboko nepoznavanje participativne političke kulture koja zahteva učešće građana u donošenju odluka – upravo kroz dijalog. Zato vlast nastoji da stvori iluziju demokratske procedure o odlukama koje je već donela izvan demokratske rasprave, i zbog toga javnu raspravu tretira kao puku formalnost, ukras koji svojim lažnodemokratskim bleštavilom treba da građane učini slepim za njen autokratski način upravljanja.
Izostanak istinske javne rasprave čiji bi se rezultati, u vidu relevantne argumentacije, poštovali i uvažavali od strane vlasti (čak i u slučaju da joj takvi argumenti nisu po volji), ukazuje na nemogućnost ravnopravnog dijaloga sa vlastodršcem koji umesto argumentacije koristi insinuacije i izvrtanje činjenica. Uzmimo kao primer događaj od 15. marta ove godine. Na hiljade građana (među kojima je i pisac ovih redova), bilo je te večeri izloženo dejstvu nečega. Vlast se međutim „uhvatila“ za „zvučni top“ pa uporno ponavlja da on nije upotrebljen, te da svi mi kolektivno lažemo. Zamislite taj stepen iskvarenosti, arogancije i nečovečnosti (u kojima predstavnici vlasti nimalo ne oskudevaju), a onda pretpostavite kako nas tek muntaju u vezi sa onim što nismo videli, čuli ili doživeli na vlastitoj koži.
Bilo, ne ponovilo se
Ali vratimo se načinu na koji se vlast odnosi prema istini. Zamislimo situaciju u kojoj nas nasilnik poreže kuhinjskim nožem po ruci i mi ga prijavimo, ali pogrešno ustvrdimo da je u pitanju bio lovački nož. Nasilnik se od tog momenta brani tako što nas napada da ne govorimo istinu. Nije, dakle, bitno što smo porezani nečim, britvom ili kuhinjskim nožem, i što je nesumnjivo u pitanju bio akt nasilja – sve to pada u vodu jer, pazite sad, žrtva nije pogodila vrstu noža kojom je ozleđena, iz čega proizilazi izvitopereni zaključak napadača da ona uopšte i nije napadnuta.
Vlast u Srbiji poseduje osobine razbojnika, lažljivca i nasilnika. A pošto su sva trojica lišeni moralnih svojstava, s takvom vlašću ne treba ni ulaziti u bilo kakav dijalog. Umesto toga, treba i nadalje vršiti nenasilnu građansku neposlušnost, do izbora
Na sličan način se prema događaju od 15. marta odnosi vlastodržac koji uporno, mada ne i preterano inteligentno, pokušava da kriminalizuje sve nas koji smo te večeri, dok smo mirno i u tišini odavali poštu stradalima u padu nadstrešnice, napadnuti nečim s leđa. (Nije upotrebljen zvučni top, dobro, a šta jeste upotrebljeno?)
Može li se onda sa ovako nečovečnom vlašću voditi dijalog o izbornim uslovima koji su za nju od presudnog značaja? Može li se o bilo čemu voditi dijalog sa arogantnom vlašću koja je osmislila višemesečnu uzurpaciju Pionirskog parka i dopustila „nekim građanima“ da više meseci nelegalno kampuju ispred Doma Narodne skupštine?
Vlast u Srbiji poseduje osobine razbojnika, lažljivca i nasilnika. A pošto su sva trojica lišeni moralnih svojstava, na prvom mestu vrline čovečnosti, tada je i vlast koja ih podražava obezduhovljena i onečovečena, rečju iskvarena, pa s takvom vlašću ne treba ni ulaziti u bilo kakav dijalog. Umesto toga, treba i nadalje vršiti nenasilnu građansku neposlušnost, do izbora, a na izborima podržati jedinstvenu studentsku listu i nakon toga, zauvek reći zbogom ovoj vlasti. Ne ponovila se.
