Od trenutka kada je „odsvirao“ kraj protestima, teško je prebrojati koliko je puta Aleksandar Vučić zapretio građanskim ratom. Očito verujući da su njegove pristalice daleko lojalnije i hrabrije od do sada viđenog, uredno je ponavljao pretnje tipa da je „bes naroda zbog blokada sve veći“, da su ljudi na „ivici živaca jer ne mogu više da trpe to divljanje“, ali da je on tu i da će lično „za dva meseca braniti od naroda sve te koji blokiraju“.
Problem je što ta dva meseca koja pominje nikako da prođu, iako je još u decembru prošle godine izdao uputstvo šta od svojih fanova konkretno očekuje. Na primeru prvog uleta automobilom u blokadere slikovito je objasnio: „Kaže neko mu je skočio na haubu zato što je čovek hteo da prođe. Pa, kaže, da uhapsimo možda čoveka koji vozi automobil. Je l’ ste vi svi pri svesti, bre?“. U normalnoj pravno uređenoj zemlji bi mu neko uzvratio – jesi li ti pri svesti, ali se pokazalo i da ne mora da bude jer mu je u ponedeljak, bez ikakvog otpora pravosuđa (i izvršne vlasti, ali je njena podanička uloga već opšte mesto) prošlo pomilovanje Milice Stojanović, „devojčice u sitroenu“, koja je kolima prošla kroz gomilu i iza sebe ostavila bez svesti i teško povređenu studentkinju Kristinu Vasiljević. Baš kao što mu je prošlo i pomilovanje „patriota i junaka“ koji su pet kilometara dalje od prostorija SNS-a „ginući za ideologiju“ branili te prostorije tako što su palicama na tri mesta polomili vilicu studentkinji Ani V.
U poslednjih desetak dana Željku Katiću iz Šapca je demolirana ribarnica, Đorđu Momiću je polomljen izlog na restoranu u Valjevu, a u dvorište kuće uhapšenog maturanta iz Šapca Lazara Geratovića bačena je eksplozivna naprava
Iako je time nedvosmisleno poslao poruku – tucite, gazite, radite šta hoćete, ja ću se postarati da ne budete kažnjeni, nije se dogodilo ništa – građanski rat je jednostavno izostao. Prijatelji (ili se to u njihovom svetu drugačije zove?) iz režimskih medija su davali sve od sebe da ga oraspolože, pa su otpuštali novinare koji nisu ložili priču o njegovoj nepobedivosti i narodu koji bi život dao za njega. Posebno se istakla televizija Juronjuz koja je otpustila 12 ljudi, Politika i Novosti koje su otpustile po dvoje nepodobnih, prošle nedelje je Ringijer Srbija raskinuo ugovor sa Ivanom Ivanovićem, a RTS je smenio sa funkcije urednice specijalnih programa Oliveru Kovačević.
Ipak, nije se dao oraspoložiti jer je njegova omiljena fraza da je „suviše ozbiljan čovek da bi govorio stvari u koje nije siguran“ u nedostatku šire podrške postala toliko komična da je pod hitno morao da izmisli „besan narod“.
Metak za sve koji diraju Vučića
Tako smo u poslednjih desetak dana dobili nekoliko ozbiljnih napada na osobe koje su podržavale proteste: Željku Katiću iz Šapca je demolirana ribarnica, Đorđu Momiću je polomljen izlog na restoranu u Valjevu, a u dvorište kuće uhapšenog maturanta iz Šapca Lazara Geratovića bačena je eksplozivna naprava. Međutim, gledajući snimke sigurnosnih kamera teško je videti ljute građane koji su sa motikama uzeli pravdu u svoje ruke, jer se radi o dobro organizovanim grupama pod fantomkama koje pre deluju kao plaćeni profesionalci. Spontano nasilje na koje je Vučić huškao je samo sporadično davalo rezultate kao u slučaju nervno nestabilne žene koja je nožem napala profesorku Nataliju Jovanović ili u slučaju žiteljke Desimirovca koja je kosom napala kolonu Kragujevčana (nosili su humanitarnu pomoć nakon požara) i između psovki odaslala poruku: „Ko mi dira Vučića, imam metke za sve koji diraju Vučića.“
Iako je Vučić u znak zahvalnosti ženu sa kosom nazvao „divnom“, nije mu se posrećilo – nijedna „divna žena“ više nije sekirom ili bombom nasrnula na blokadere, niti je našao volontere koji će proizvesti dovoljno nasilja da on ostane na vlasti. Morao je da ih plati, na način na koji već plaća batinaše iz Ćacilenda i to ne samo novcem već i ulagivanjem – kao vrhovni komandant oružanih snaga pokorno je pristao da izmesti Vojsku Srbije i prinudi je da zaboravi na tradiciju po kojoj se oficiri nove klase predstavljaju ispred Narodne skupštine, da ne bi uznemiravali ćacije. Ratoborne ćacije koji biju ako ih čačkaš, ali čija se sila nije izlila van platoa koji im obezbeđuje narodna milicija.
Kao vrhovni komandant oružanih snaga pokorno je pristao da izmesti Vojsku Srbije i prinudi je da zaboravi na tradiciju po kojoj se oficiri nove klase predstavljaju ispred Narodne skupštine, da ne bi uznemiravali ćacije
Zato je iz našeg budžeta odvojena svota ne samo na grupice pod fantomkama već i za privatna obezbeđenja koja će uspostaviti red po želji režima. Recimo, da stanu na vrata opštine u Kosjeriću i štite ponovo izabranog predsednika Žarka Đokića dok pokazuje ko sme, ko ne sme da uđe u zgradu, uz uobičajenu zabranu za N1 i Novu S. Ili da stanu ispred skupštinske sale u Užicu i zabrane ulazak opozicionim odbornicima, uz guranje, primenu sile, otimanje telefona i ignorisanje krajnje logičnog pitanja predsednika odborničke grupe „Užička republika“ Marka Radojičića – ko je izdao nalog obezbeđenju da spreči izabrane predstavnike građana da uđu u instituciju koju finansiraju i koja postoji upravo zbog tih istih građana i nije ničija privatna svojina, niti stranački štab.
Tu novu realnost državnog nasilja uz pomoć plaćenika, mimo oficijalne upotrebe državne sile, najbolje smo mogli da vidimo na primeru izbacivanja studenata sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru, kada je za najprljaviji deo posla angažovana firma Gard Security System 036 koja se „proslavila“ pre mesec dana kada je tukla i izbacivala opozicione odbornike u skupštini Kraljeva. Nju je navodno dovela dekanka bez dogovora sa državnim vrhom, ali je Vučić munjevito reagovao i ne sačekavši drugo poluvreme i povratak studenata na univerzitet, proglasio „pobedu Srbije“. Time nam je poručio da su sinonim za Srbiju batinaši koji za pare zlostavljaju studente i okupljene građane, ali i da je predsednik svih građana neko ko u okršaju između privatnog obezbeđenja i naroda, navija za obezbeđenje i javno blati sopstveni narod: „Kao što ste mogli da vidite, zgrada Državnog univerziteta u Novom Pazaru liči na svinjac, ne želim da kažem svinjac da nekoga ne bih verski uvredio, ali svakako ne na mesto u kojem žive ljudi, a posebno ne civilizovani ljudi ili pristojni ljudi koji drže do čistoće, elementarne urednosti i svega drugog.“
A za taj „prljavi narod“ je samoinicijativno obezbedio policiju (ukoliko se dekankino obezbeđenje ne pokaže kao dovoljno) i uživo u TV Informer srećno licitirao broj uhapšenih, sve dok građani nisu potisnuli policiju, a studenti se vratili na univerzitet. Tada je takođe u direktnom programu nastavio da preti onim čime zbilja i može da preti i rekao: „Neka žive u brlogu koliko hoće, ne moraju nikada da studiraju. Nema para za Univerzitet u Novom Pazaru i kraj priče. Tako da, dok se ne dogovore sa sobom, para više nema.“ Onda je shvatio da mu nije kriv samo univerzitet već i građani koji su stali u odbranu studenata, pa je pretnju proširio na ceo grad i izjavio da „Novi Pazar dve ulice ne može da asfaltira od svog novca“ i da neće moći da živi bez pomoći države.
Tatjana Adžić Vukičević, koja je izgarala u doba kovida u bolnici u Batajnici, nedavno je zbog podrške studentima smenjena sa mesta načelnika drugog kliničkog odeljenja Klinike za pulmologiju UKCS i prebačena na ponižavajuću poziciju, gde uglavnom rade specijalizanti
Imena profesora koje bi trebalo otpustiti, ostaviti bez plate ili eventualno uhapsiti nije licitirao, ali to će za njega već uraditi jedan od malobrojnih preostalih lojalista, Dejan Vuk Stanković za čijeg je mandata Goran Marković već ostao bez posla na fakultetu (nadajmo se da je to trenutno, a ne kao u slučaju trajne zabrane rediteljskog rada što je nenadoknadiva šteta po kulturu), ali i profesorka Tatjana Rosić Ilić koja je samo četiri meseca pre odlaska u penziju dobila otkaz na privatnom Fakultetu za medije i komunikacije jer je od početka protesta bila uz studente.
„Mislim da nisam baš velika zverka da bi mi se sad sistem svetio, ali takođe mislim da je sistem ušao u jednu organizovanu hajku protiv svih oblika slobodnog mišljenja. Tako da to što sistem želi, ta vrsta nasilja koju sprovodi nad univerzitetom i nad fakultetima na izvestan način se poklapa sa činjenicom da je celokupna situacija u Srbiji neodrživa“, izjavila je nakon otkaza Rosić Ilić.
Činjenica je da se na mnogim fakultetima brave menjaju, baš kao i direktori u „nepodobnim“ školama (zbog podrške zaposlenima tokom protesta je smenjena Dragana Dejanović Kovačević, direktorka beogradske OŠ „Ivo Andrić“), a da Vuk Stanković izbacuje mudrosti poput „ko radi ne boji se gladi“. Iz toga bismo mogli da zaključimo kako recimo dr Tatjana Adžić Vukičević, koja je izgarala u doba kovida u bolnici u Batajnici, nema razloga da se boji gladi iako je nedavno zbog podrške studentima smenjena sa mesta načelnika drugog kliničkog odeljenja Klinike za pulmologiju UKCS (gde je i te kako radila) i prebačena na ponižavajuću poziciju, gde uglavnom rade specijalizanti. Verovatno gladi ne treba da se boji ni instruktorka kabinske posade u Er Srbiji nakon otkaza koji je dobila zbog „rušenja poslovnog ugleda kompanije“ jer je na svom privatnom Instagram profilu objavila sliku protesta na Slaviji. A ni na desetine otpuštenih iz sličnih razloga iz svih državnih firmi, među kojima su se istakli Privredna komora Srbije, EPS, Pro Tent u Obrenovcu, Narodna banka Srbije, RGZ, Opšta bolnica Pančevo i Dom zdravlja u istom gradu.
Da li će režim nekako „nahraniti“ odstranjene kulturne radnike, ne znamo, ali znamo da ćemo kao nacija svi kolektivno ostati gladni kulture, uz alternativu koja nam je ponuđena. Na čela kulturnih institucija su dovedeni poslušnici poput Ljubice Vraneš, ali i likovi koji predstavljaju kulturološku uvredu poput Dragoslava Bokana, dok se svakodnevno otpuštaju ili raskidaju ugovori sa svima koji su podržali proteste i zakidaju finansije uz otkazivanje konkursa. Uskraćivanje intelektualne nadogradnje je samo po sebi već dovoljno strašno, ali preuzimanje monopola nad tim i stvaranje alternativnih festivala uz ćaci filmove i ćaci muziku je kulturološko nasilje koje se savršeno uklapa u najavljeno rušenje Sajma i već obavljeno rušenje Starog savskog mosta, da bi se i tu postavila ćaci arhitektura.
Uskoporodični državni udar
I pored svih tih pritisaka koje vlast može da vrši kada u rukama ima ključ od kase i određuje ko će a ko neće umreti od gladi i policiju koja neometano i nekažnjeno lomi kosti građanima, a na čijem čelu je Ivica Dačić koji će ako zatreba i lično pevati na ćaci festivalu, Vučićeva „dva meseca“ i dalje ne prolaze. Nedostaje mu „dobar“ narod da potepa „loš“ narod, ali mu nedostaje još nešto i te kako bitno – apsolutna kontrola u pravosuđu.
Nije baš da je nema, jer je primetno da pravosuđe do sada nije imalo primedbe na državnu zloupotrebu resursa sa namerom da se isprovocira građanski rat, ali je zbog toga hapsilo sve građane koji su u privatnim razgovorima (ili kafanskim, kao u slučaju Novice Antića) iskazivali nezadovoljstvo aktuelnim režimom. Recimo, zbog toga je uhapšen i student Luka Stevanović, a kao dokaz da je pripremao nasilnu promenu vlasti su izneli njegove fotografije kako ulazi u fakultete i transkript telefonskog razgovora sa roditeljima jer se izgleda radi o nekom usko porodičnom državnom udaru.
Instruktorka kabinske posade u Er Srbiji dobila je otkaz jer je na svom Instagram profilu objavila sliku protesta. Desetine su iz sličnih razloga otpuštene iz Privredne komore Srbije, EPS, Pro Tent u Obrenovcu, Narodne banke Srbije, RGZ, Opšte bolnice Pančevo i Doma zdravlja u istom gradu…
Kontrola može, kada time upravlja Nenad Stefanović i kada njegove tužbe dočekuju lojalne sudije. Ali izgleda ne može kada rade profesionalci kojima su preventivno toliko skočili za vrat, kao u slučaju specijalnog tužioca Mladena Nenadića, koga su mesecima provlačili kroz blato ne bi li ga sprečili da radi svoj posao. Predsednik je kao poslednja alapača šetao sa fotografijom na kojoj je Nenadić u društvu poznanika i licitirao ko je kome švalerka, ko je kome švaler, a ko je gej i taman kada smo se uplašili da će nas preko RTS-a obavestiti i ko koju vrstu kondoma koristi, Tužilaštvo za organizovani kriminal ga je prekinulo hapšenjem 13 osoba osumnjičenih za pad nadstrešnice, među kojima su se našla i dva bivša ministra.
Bilo je to dovoljno da priča bar na trenutak ode u malo manje prostačkom smeru (naravno, ne gubeći ništa na nasilnoj strukturi) pa smo stigli do i za tabloide neverovatne formulacije – masovnog državnog udara od strane tužioca. I Vučićeve preteće najave da će podneti krivične prijave protiv tužilaštva i protiv policajaca koji su izvršili hapšenje, što zvuči i smešnije i besmislenije od tvrdnje da je žena sa kosom „divna“ i tek malo realnije od tvrdnje da su tu optužnicu napisali neki ambasadori sa nekog Zapada koje ne može da imenuje jer je to njegova mala tajna. A onda nam je kolektivno zapretio: „Ali, kao što sam vam nagovestio, nemojte da se pravite da me niste čuli, vreme odgovornosti dolazi.“
Imamo predsednika koji misli da je neko ko je svojim radom zaradio za godišnji odmor, toliko blažen u njegovom režimu da mu nije potrebna ni demokratija ni vladavina prava
Verovatno za dva meseca kada se njegov dobar narod digne na ustanak jer mu je dosta svega. A da se loš narod za to vreme ne bi opustio, priredio mu je dodatnu verbalnu torturu u vidu priče o tužiocu, koja glasi: „Čovek otišao da se brčka na Sardiniju u užasnom i lošem Vučićevom režimu, teško mu, ide da ode do Porto Ćerva, malo da okvasi noge, ali nije on potpisao, nego je za njega neko drugi potpisao.“
I tu dolazimo do jednog nezgodnog pitanja – da li smo možda svi mi malo krivi za nasilje koje trpimo kada smo dozvolili da nam predsednik bude neko ko ne zna da u Sardiniji može da se vidi arheološko nalazište Nuragi ili Neptunova pećina, a ne samo da se kvase noge? Takođe, ako imamo predsednika koji misli da je neko ko je svojim radom zaradio za godišnji odmor, toliko blažen u njegovom režimu da mu nije potrebna ni demokratija ni vladavina prava.
