Pišu: Luka Benčik, Milan Ćulibrk
Buduća vlada preispitaće sve sporne privatizacije, jer je to u interesu Srbije, a ne zbog toga što to zahteva Evropa, poručio je Tomislav Nikolić u aprilu 2012, mesec dana pre pobede u drugom krugu predsedničkih izbora, nakon čega su SNS, SPS i URS Mlađana Dinkića formirali novu većinu. I kao predsednik tvrdio je da će od vlade Ivice Dačića tražiti da ispita sporne privatizacije, a Aleksandar Vučić je kao PPV 3. avgusta 2012. izjavio da je „Srbija spornim privatizacijama izgubila milijarde evra“ i najavio da će „nove istražne radnje, tamo gde još nisu počele, početi od ponedeljka“.
Sudbina pančevačke HIP Azotare, čija je privatizacija bila jedna od 24 sporne, zapečaćena je devet godina kasnije. Nju je u stečaju, za 5,5 miliona evra u maju 2021. kupio Promist iz Novog Sada. Njen većinski vlasnik Nebojša Petrić spada u plejadu novih biznismena, čije su poslovne imperije značajno narasle u vreme vladavine SNS-a, a vlasnik petine udela i komercijalni direktor firme je Danilo Tomašević.
Prethodno je država Azotaru, koja je bila u stečaju od 2018, nudila na prodaju za 50 miliona, pa za 20 miliona evra, ali kupaca nije bilo dok cena nije snižena na deseti deo početne. Iako je procenjena vrednost fabrike bila 20 puta veća.
Samo u prošloj godini neto dobit premašila cenu po kojoj je Azotara prodata
Akvizicija se novim gazdama ekspresno isplatila. Samo u prošloj godini neto profit Azotare uvećan je 233 odsto, na 6,3 miliona evra. Na stranu što je, otkako je preuzeo Petrić, svake godine u plusu. Pre prodaje biznismenu bliskom SNS-u, ukupni prihodi su joj 2020. bili manji od 460.000 evra, a u 2024. su povećani za 18.600 procenata ili 187 puta. Preko noći strateški važna, ali propala državna fabrika, koja je godinama gomilala gubitke, postala je profitabilna i do sada je već novim gazdama napravila neto dobit od skoro 19 miliona evra.
Kada bi se sabralo sve što je država uložila u HIP Azotaru i od toga oduzelo šta je njenom prodajom dobila, bilans bi bio poražavajući. Pre svega za poreske obveznike, koji su sve to platili. Sada je, izgleda, došlo vreme da neko drugi sve to lepo naplati
U biznisu se dobrom investicijom smatra ako se uloženi novac vrati za sedam-osam godina, a Petrić i Tomašević su za upola kraći period iz profita ne samo vratili sve što su potrošili za kupovinu Azotare, već i pride zaradili 13,5 miliona evra. Na svaki uloženi evro, dakle, već su zaradili skoro četiri. Napredno, nema šta. A tek će biti, jer Azotara svake godine u proseku ostvaruje profit od oko pet miliona evra.
I njihova matična firma Promist nastavlja da raste i lane je poslovne prihode povećala za 12 odsto, na 153,5 miliona evra, a neto dobit za čak 146 odsto, na 8,7 miliona evra. Iako osnovan pre 23 godine, nikada do dolaska SNS-a na vlast Promist nije imao takve stope rasta.
Najvećeg proizvođača kupio neko ko je do tada samo prodavao njihove proizvode
Na prvi pogled sve deluje kao uspešna poslovna priča. Posle decenija posrtanja, Azotara više ne gomila gubitke. Sve se iz korena promenilo kada je nekada najvećeg proizvođača veštačkih đubriva u Srbiji kupila firma, koja je do tada tim proizvodima samo trgovala. I koja je, bar po izjavi Danila Tomaševića Tanjugu, godinama „praktično jedina kupovala mineralna đubriva od Azotare“ i da je zbog toga „kupovina Azotare prirodni sled događaja“.
Pre godinu dana, Promist je u komšiluku pazario još jedno propalo društveno preduzeće, Staklaru u stečaju i to po početnoj ceni od 372.000 evra. Za taj novac Petrić i Tomašević jedva da su mogli da kupe luksuzan stan u centru Beograda, a kupili su pravo na građevinsko zemljište fabričkog kompleksa, na kojem je njihov Promist, do kupovine Azotare, skladištio veštačka đubriva.
Da taj biznis plan nije bio na staklenim nogama, već na mnogo čvršćim temeljima svi su shvatili tek kad je počela javna rasprava o Nacrtu izmena i dopuna Plana generalne regulacije, kojim je na tom prostoru predviđena gradnja stambeno-poslovnog kompleksa za 19.000 stanovnika. Investitor je, naravno, Promist. Ako izgradi 300.000 kvadrata i proda ih po ceni od samo 1.000 evra, Promist bi od tog projekta mogao da prihoduje 300 miliona evra, a zemljište za to platio je samo 372.000 evra.
Novi stambeno-poslovni kompleks u Pančevu za Petriće je samo logičan nastavak projekta „Novi Sad na vodi“, iza koga stoji Galens, još jedna firma bliska vladajućem režimu. Osnovala su ga 2004. braća Aleksandar i Bojan Galić, a deceniju kasnije u vlasničku strukturu jedne od sestrinskih firmi, Galens investa, ušla je Petrićeva supruga Sanja.
19.000.000 evra
neto dobiti ostvarila je Azotara od 2021, kada je preuzeo Petrićev Promist, do kraja 2024, kada je napravila profit za 800.000 evra veći od cene po kojoj je tu fabriku kupio
Ta firma, u kojoj Sanja Petrić i Aleksandar Galić imaju udeo od po 50 odsto, u prethodnih pet godina gazdama je zaradila više od 16 miliona evra neto profita, uz poslovne prihode od oko 135 miliona evra. Njih dvoje ortaci su i u ćerki firmi, Uni-Galensu, koja im je lane isporučila neto dobit od 486.000 evra. Tu se zajednički poslovi ne završavaju, jer su njih dvoje suvlasnici i preduzeća GCR i NS sejfti end sekjuriti, koja su 2024. završila sa profitom od 1,3 miliona i 130.000 evra…
Gusto isprepletana mreža zavisnih preduzeća porodice Petrić
To je samo sitan detalj koji pokazuje koliko su Petrići uspeli da razgranaju svoj biznis posle 2012. Za razliku od njihovih firmi, Azotara je tonula sve dublje. Nekada ključni stub srpske industrije privatizovan je 2006. i dugo je bio simbol lošeg upravljanja i korupcije, pa se slučaj njene loše privatizacije našao i pod lupom EU. Mnogi se još pitaju kako je takav ekonomski div tako spektakularno propao.
Posle pada Slobodana Miloševića nova vlast je 2001. Zakonom o privatizaciji postavila okvir za prodaju državne imovine, ali je nedostajala institucionalna snaga da spreči zloupotrebe. Politički pejzaž bio je zamagljen ličnim ambicijama i brojnim trulim kompromisima. Ta mešavina političkih intriga, ekonomske žurbe, slabih institucija i odsustva transparentnosti stvorila je plodno tlo i za propast Azotare, koja je pre privatizacije zapošljavala 4.000 radnika i stvarala dva procenta srpskog BDP-a.
Država je prodala konzorcijumu, sa litvanskom kompanijom Lifosa na čelu, u aprilu 2006. za 13,2 miliona evra, uz ogroman otpis dugova. Deo te ekipe bio je i Univerzal holding Dušana Stupara, bivšeg šefa beogradskog DB-a. Kasnije je Savet za borbu protiv korupcije izrazio sumnju da iza Lifose stoje ruski investitori, čiji identitet i poreklo kapitala nikada nisu temeljno provereni. Ta epizoda, koja je bila i početak kraja, okončana je raskidom ugovora 2009, jer su izostale obećane investicije, a prekršene su i druge ugovorne obaveze. Uostalom, suprotno ugovoru, već 2007, bez odobrenja Agencije za privatizaciju, za 10 miliona evra novi vlasnici su prodali ključni pogon Karbamid 2.
Iako je Tužilaštvo za organizovani kriminal 2012. pokrenulo istragu, koja je rezultirala hapšenjem Dušana Stupara, niko nije osuđen za nepravilnosti, zbog kojih je Azotara jedan od simbola propale tranzicije. A da je moglo i drugačije, pokazuje privatizacija slovačke hemijske kompanije Duslo, koja je 2005. postala deo koncerna Agrofert i već u prvih pet godina je povećala izvoz za 30 odsto.
Pančevačku Staklaru u stečaju Promist je kupio po početnoj ceni od 372.000 evra, a sada se na toj lokaciji planira gradnja stambeno-poslovnog kompleksa za 19.000 stanovnika. Ako izgradi 300.000 kvadrata i proda ih po ceni od samo 1.000 evra, Promist bi od tog projekta mogao da prihoduje 300 miliona evra, a zemljište za to platio je samo 372.000 evra
Nakon raskida ugovora, država je 2009. ponovo postala većinski vlasnik Azotare. Uz 70 odsto vlasništva u upropaštenoj firmi, čija je proizvodnja smanjena za čak 60 odsto, u „miraz“ je dobila i 130 miliona evra dugova Srbijagasu. A kako se država ponašala kao gazda najbolje svedoči to što je 2018. Azotara završila u stečaju. I iz stečaja je i prodata Promistu.
Kada bi se sabralo sve što je država uložila i od toga oduzelo šta je njenom prodajom dobila, bilans bi bio poražavajući. Pre svega za poreske obveznike, koji su sve to platili. Sada je, izgleda, došlo vreme da neko drugi sve to lepo naplati.
Iako izbegava medije, Petrić je otkupio udeo u jednoj firmi od suvlasnika Informera
Promist je dokaz da nije svaka tišina znak odsustva moći. Njegov vlasnik gradio je imperiju prilično diskretno. Bez velike reklame, gotovo bez prisustva u medijima, Promist je izrastao u ključnog distributera i uvoznika mineralnih đubriva, a sada ga i proizvodi. Sa samo 75 stalno zaposlenih u 2024. ostvario je ukupan prihod od skoro 163 miliona i neto dobit od 8,7 miliona evra, što ukazuje na visoku profitabilnost, posebno u odnosu na konkurenciju. Pitanje je samo da li su ti uspesi rezultat strateške vizije ili proizvod „sistema“, koji selektivno podržava privilegovane firme i pojedince, bliske vrhu vlasti.
Novi stambeno-poslovni kompleks u Pančevu samo je logičan nastavak projekta „Novi Sad na vodi“, iza koga stoji Galens, još jedna firma bliska vladajućem režimu. Od 2014. suvlasnica jedne od sestrinskih firmi, Galens investa, sa udelom od 50 odsto postala je Petrićeva supruga Sanja, koja sa osnivačem Galensa ima još čitav niz zajedničkih preduzeća
Bilo kako bilo, Promist je u međuvremenu postao više od distributera, praktično partner države. Uprkos tome što je Agencija za zaštitu konkurencije još 2020. upozorila da visoka koncentracija na tržištu đubriva, na kom dominiraju dva igrača, Eliksir i Promist, može dovesti do dugoročnog povećanja cena i smanjenja inovacija u sektoru.
U biznisu velikih brojeva i niskog profila, ono što se ne izgovara često je važnije od onog što jeste. Ključni ljudi Promista retko se javno oglašavaju. Ta „nevidljivost“ sama po sebi ne mora biti sporna, ali se u ovom slučaju nameće utisak da se radi o obrascu „sistemske tišine“, koja odlikuje većinu pripadnika nove biznis elite, stasale u vreme vladavine SNS-a.
Na stranu što na tržištu koje karakteriše visoka koncentracija, niska konkurencija i zavisnost poljoprivrede od subvencija iz državne kase, firme poput Promista i ne moraju da grade reputaciju. Dovoljno je da imaju stabilan kanal distribucije i neupitnu poziciju. U takvim slučajevima je čak poželjno da se previše ne talasa. Zato sudbina Azotare nije priča o đubrivu, već o mehanizmima nove raspodele moći u srpskoj privredi.
A priča o bračnom paru Petrić se ne svodi samo na Promist i Galens invest, već i na brojne druge sestrinske i ćerke firme, među kojima su i Logoporto, Hopetosa, Naše šume, STUP Vršac, Hepi plejs… Uz to, Petrić ima i manjinski udeo od 35 odsto u Čeliku iz Bačkog Jarka i 45 odsto u Hrastovači iz Požarevca, koje su zajedno u 2024. gazdama obezbedile 1,2 miliona evra neto profita. U žižu interesovanja javnosti Čelik je došao kada je obelodanjeno da je bio jedan od podizvođača koji su bili angažovani na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, čija se nadstrešnica obrušila i usmrtila 16 ljudi.
Iako izbegava medije, Petrić je od Dragana J. Vučićevića i Damira Dragića, suvlasnika Informera, pre sedam godina otkupio njihov udeo od po 25 odsto u firmi Ledena iz Loznice, kojoj je država 2016, dok je Vučićević bio formalni suvlasnik, uplatila subvenciju iz budžeta od 50.000 evra
Iako očito izbegava medije, Petrić je od suvlasnika Informera, Dragana J. Vučićevića i Damira Dragića pre sedam godina, u avgustu 2018, otkupio njihov udeo od po 25 odsto u hladnjači Ledena iz Loznice, kojoj je država 2016, dok je Vučićević bio formalni suvlasnik, uplatila subvenciju iz budžeta od 50.000 evra. U poslovnim knjigama je tih šest miliona dinara proknjiženo kao „prihodi od premija, subvencija, dotacija i donacija“.
Iako bračni par Petrić izbegava javne nastupe, više je nego izvesno da će javnost sa zanimanjem pratiti finansijske rezultate njihovih brojnih firmi i u narednom periodu. Tim pre što malo ko veruje da se njima može desiti ono što se vlasniku Delta holdinga, Miroslavu Miškoviću, desilo 2009, kada mu je Velimir Ilić poručio: „Povuci ručnu, Miškoviću!“
