Prosečna neto zarada u Srbiji 2012. bila je 365 evra, prošle godine 838, u prvom kvartalu ove 900, a predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali obećavaju da će već do kraja 2027. dostići 1.400 evra. Drugim rečima, oni poručuju da će za njihovog vakta, za samo deceniju i po, prosečne zarade u evrima porasti čak 3,8 puta ili 283 odsto. I da nikom drugom u „modernoj istoriji“ Srbije to nije pošlo za rukom, a teško da će i u budućnosti.
To obećanje lansirano je kao deo kampanje „Skok u budućnost – Srbija 2027“. Na prvu loptu moglo bi se reći da to zapravo i nije skok, već troskok, jer taj „plan“ podrazumeva povećanje zarada za čak 55,5 odsto za samo dve i po godine. Krajnje pojednostavljeno da i u ovoj i u dve naredne godine porastu za po 16 procenata. A ako ne bude povišica u ovoj, da i u 2026, i u 2027. „skoče“ za po 25 odsto.
25 odsto
morale bi da se povećaju prosečne plate i u 2026. i u 2027, ako do kraja ove godine ne bude vanrednih povišica. U suprotnom prosek neće dostići obećanih 1.400 evra
Iako je u Srbiji sve moguće, ovo obećanje najviših zvaničnika zaista deluje nerealno. Tim pre što MMF, u koji se ovdašnja vlast kune, očekuje da će 2027. srpski BDP biti realno veći za nepunih 12 odsto nego prošle godine. Ta finansijska institucija, naime, očekuje da će ove godine srpski BDP porasti za tri, naredne za četiri, a potom za 4,5 procenata. Sve zajedno 11,9 odsto. A srpska vlast obećava da će u takvom ambijentu plate rasti 4,6 puta brže od BDP-a.
(Ne)realni rast zarada
Na stranu što do sada, od maja 2012, kada su SNS i SPS osvojili vlast, nijedne godine zarade, čak ni nominalno, nisu povećane za više od 14,8 odsto. Taj rekord ostvaren je 2023, kada je prosečna plata povećana sa 74.933 na 86.007 dinara, s tim što su u prethodnoj godini potrošačke cene „naduvane“ 15,1 odsto, a te godine za dodatnih 7,6 procenata.
Zbog toga su zarade u 2023, iako u dinarima povećane za 14,8 odsto, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, realno porasle tek za 2,4 procenta. Taj podatak, međutim, retko će pomenuti bilo koji političar na vlasti. Umesto toga građanima će saopštiti „dobre“ vesti, da su plate skočile sa 638 na 733,5 evra. To zaista zvuči lepše od realnog rasta za 2,4 odsto. Pitanje je samo koliko ti evri, kojih je u novčanicima i na računima građana sve više, realno vrede.
11,9 odsto
ukupno će u ovoj i dve naredne godine, po procenama MMF-a, porasti srpski BDP, dok će, ako je verovati Vučiću i Malom, zarade u tom periodu rasti čak 4,6 puta bržim tempom
Vlast očito računa na efekat novčane ili cenovne iluzije, jer su ekonomisti odavno utvrdili da pojedinci svoj prihod i bogatstvo obično posmatraju u nominalnim, a ne u realnim iznosima, jer ne uzimaju u obzir efekte inflacije na svoj novac. Samim tim žive u pogrešnom uverenju da njihovo akumulirano bogatstvo danas vredi isto kao i pre jedne ili dve godine, objašnjava ovaj fenomen za Radar doktor ekonomskih nauka Dragovan Milićević, bivši državni sekretar u Ministarstvu trgovine.
Jesu li građani Srbije na nivou nemačke prodavačice posle Prvog svetskog rata
Milićević podseća da je o tom efektu ekonomista Irving Fišer pisao još pre skoro jednog veka, 1928, u knjizi The Money Illusion (Novčana iluzija), opisujući primer nemačke trgovkinje u vreme kada je nemačka marka drastično gubila vrednost zbog hiperinflacije, nakon Prvog svetskog rata. Trgovkinja je verovala da ostvaruje profit, jer je prodavala košulje po višoj ceni od one po kojoj ih je kupila. Fišer je, međutim, objasnio da je zapravo dobijala manje ili je čak gubila novac, jer je zbog dramatičnog rasta cena sve robe i usluga novac gubio kupovnu moć. Zbog inflacije ona je za istu količinu maraka mogla da kupi sve manju količinu dobara. Za Fišera je to bio čvrst dokaz da mnogi ljudi o svom bogatstvu razmišljaju u nominalnim, a ne u realnim terminima i da im to daje lažni osećaj sigurnosti.
Ovim problemom, pored ekonomista, bavili su se i psiholozi, navodi sagovornik Radara i precizira da su Amos Tverski, Eldar Šafir i Piter Dejmond u maju 1997. (The Quarterly Journal of Economics) eksperimentalno dokazali da mnogi pojedinci monetarnu iluziju koriste kao prečicu, iako ih ona navodi na pogrešne zaključke. Većina ispitanika je, objašnjava Milićević, smatrala da je smanjenje plate od dva odsto kada nema inflacije nepošteno, ali da je rast plate od dva procenta u uslovima kad je inflacija četiri odsto – pošteno. Iako se u oba slučaja njihova kupovna moć smanjuje za dva procenta.
Zvuči poznato, zar ne? U sličnoj poziciji bili su srpski penzioneri pre tri godine. U 2022, naime, prosečna penzija povećana je nominalno za skoro sedam procenata, sa 29.377 na 31.432 dinara, ali su te godine one, prema podacima zvanične statistike, realno smanjene za 4,4 procenta, jer je inflacija u Srbiji dostigla 15,1 odsto, što je ujedno i njen najviši nivo otkako je Crna Gora izašla iz sastava SR Jugoslavije.
Efekat novčane iluzije na svojoj koži najbolje su osetili penzioneri, kojima su 2022. primanja nominalno povećana za skoro sedam procenata, a zapravo su realno smanjena za 4,4 procenta, jer je te godine inflacija bila najviša još otkako je Crna Gora izašla iz sastava SRJ
U teoriji je sve odavno dokazano, ali u praksi monetarna iluzija i dalje funkcioniše, konstatuje Milićević i podseća da su, istražujući ponašanje prilikom donošenja odluka, Tverski i Danijel Kelman još 1979. ustanovili da ljudi radije biraju sigurne u odnosu na verovatne ishode i da taj „efekat izvesnosti“ doprinosi averziji prema riziku kada su u pitanju sigurni dobici i sklonosti ka riziku kada su u pitanju sigurni gubici. Iako se nisu decidirano bavili fenomenom monetarne iluzije, autori su zaključili da ljudi često ne uzimaju u obzir sve relevantne informacije, pa ni realnu vrednost novca i da donose odluke koje nisu u skladu s racionalnim ekonomskim modelima.
Kako vlast preko inflacije zavlači ruku u džep građana
„Te ideje dopunjuju i podržavaju koncept monetarne iluzije, jer pokazuju da ljudi procenjuju dobitke i gubitke relativno, ne apsolutno, da ignorišu širi ekonomski kontekst, kao što je inflacija i da češće reaguju na nominalne brojeve, jer su oni neposredno dostupni i lakši za obradu. I jedan od najuticajnijih ekonomista svih vremena, Džon Majnard Kejnz je takođe uočio da se ljudi više fokusiraju na nominalnu vrednost novca (iznos plate u dolarima) nego na njegovu realnu vrednost (šta se za taj novac zaista može kupiti). Ukazao je i da monetarna iluzija može dovesti do pogrešnih ekonomskih odluka, jer se ljudi mogu osećati bogatije ili siromašnije na osnovu nominalnih promena, čak i kada se njihova stvarna kupovna moć nije promenila i da, samim tim, može uticati na potrošnju potrošača, investicione odluke i celokupnu ekonomsku aktivnost“, upozorava Milićević.
Suština novčane iluzije je, objašnjava sagovornik Radara, da ljudi pogrešno veruju da su akumulirali bogatstvo tokom vremena,i ne uzimaju u obzir inflaciju. Posledica je da se bogatstvo pojedinca često precenjuje. Stariji u Srbiji svakako se sećaju hiperinflacije od pre nešto više od tri decenije, kada su cene samo u januaru 1994. mesečno porasle za čak 313 miliona posto, ili za dva procenta na sat. Svi su bili dinarski milijarderi, s tim što za te milijarde nisu mogli da kupe ni kutiju šibica.
Za ekonomiste nema dileme. Novčana iluzija može da postoji samo ako građani neke zemlje nisu dovoljno finansijski obrazovani (možda bi u tome trebalo i tražiti jedan od uzroka odnosa vlasti prema državnim univerzitetima i prosvetnim radnicima), ako ne razumeju u kojoj meri vlast preko inflacije, kao neformalnog poreza, gura ruku u njihov džep.
Posebno ako je izvršna vlast sklona nekim populističkim merama, u koje spada i kontrola cena nekih osnovnih artikala, da bi se stvorio privid manje inflacije. S tim u vezi valja podsetiti da je Vlada Srbije tek 3. jula ove godine ukinula Uredbu kojom su još u novembru 2021. ograničene cene brašna, šećera, suncokretovog ulja, dugotrajnog mleka i svinjskog buta. Indikativno je, međutim, da baš od tada, od početka 2022. pa sve do danas, Srbija zauzima jedno od vodećih mesta u Evropi po stopi inflacije.
Iako većina stanovništva nema nikakve koristi od novčane iluzije, ima i onih kojima ona pomaže. S tim u vezi Milićević uočava da je cilj svih političara na vlasti, pa i u Srbiji, da ostanu na vlasti, a političara u opoziciji da osvoje vlast.
„Otuda i ne čudi da se svako od njih upinje da dokaže kako se lepše živelo baš dok je on upravljao državom. Kao što i svaki prodavac na pijaci hvali svoj kajmak. Ali, kao što ne verujemo svakom trgovcu da mu je kajmak mlad, nego ga pre kupovine probamo, ne bi trebalo verovati ni političarima kada hvale svoja dostignuća“, savetuje Milićević i sugeriše da on zaključke ne donosi na osnovu nečijih reči, već isključivo na osnovu relevantnih podataka. A jedan od njih je i da je srpska ekonomija, kako kaže, i dalje zaglavljena u zoni veoma visoke „dolarizacije“, bolje rečeno „evroizacije“, jer se praktično skoro sve iskazuje u evrima.
Danas u Srbiji i evro vredi mnogo manje nego pre 11 godina
„Od majstorskih dnevnica, ugovora o zaradama, cena stanova, kupoprodajnih transakcija, ma za sve je evro mera vrednosti, a dinar samo transakciono sredstvo. Iako je za srpske prilike inflacija od oko 4,5 odsto relativno niska, zbog navika iz prošlosti, sećanja na hiperinflaciju, straha od već viđenog, građani skoro sve preračunavaju u evre, kao što su do 2002. računali u nemačkim markama. Zato je, uprkos nastojanjima vlasti da vrate poverenje u nacionalnu valutu, udeo devizne u ukupnoj štednji stanovništva i sada veći od 90 odsto, a udeo dinarskog u ukupnom javnom dugu samo 21,8 odsto, što govori o veoma niskom stepenu dinarizacije finansijskog sistema zemlje“, konstatuje Milićević.
Svaki političar se upinje da dokaže kako se lepše živelo dok je on upravljao državom, kao što i svaki prodavac na pijaci hvali svoj kajmak. Ali, kao što ne verujemo svakom trgovcu da mu je kajmak mlad, ne bi trebalo verovati ni političarima
Dragovan Milićević
Evro je očito i dalje osnovna „rezervna valuta“ građana Srbije, koji ne shvataju da su i sa evrima u novčanicima i na računima upali u zamku novčane iluzije. Danas, naime, evro vredi manje nego pre 11 godina, jer je prosečan srednji kurs NBS za evro 2014. bio 117,31 dinar. Istovremeno, od tada su potrošačke cene u Srbiji, prema zvaničnim podacima, povećane za skoro 58 odsto. Samim tim, za toliko su povećane i cene robe i usluga i u evrima. Drugim rečima, ako ste 2012. u novčaniku imali 100, a sada imate 158 evra, sa tim novcem nećete moći da kupite ništa više od onoga što ste pre 13 godina mogli da pazarite za 100 evra. Onih 58 evra „viška“ zapravo je samo novčana iluzija. A vlast je građane uverila da sada imaju 58 odsto veću kupovnu moć, jer imaju za toliko više evra. Kao da u proseku sve nije toliko poskupelo.
Prema računici Dragovana Milićevića, baziranoj takođe na podacima zvanične statistike, od 2010, kao bazne godine, do kraja prošle sve je u Srbiji u proseku poskupelo za 94,5 odsto, jer je tolika bila kumulativna inflacija. U istom periodu srednji kurs evra porastao je samo 13,6 odsto, sa 103 na 117,1 dinar.
Danas sa 158 evra ne može da se kupi ništa više od onoga što je 2012. moglo da se pazari za 100 evra, jer su u međuvremenu porasle cene. Onih 58 evra „viška“ zapravo je samo novčana iluzija, iako vlast uverava građane da im se za toliko povećala kupovna moć
I to je druga strana medalje, koju političari na vlasti često vole da pokazuju, navodeći da su tokom njihove vladavine nominalne zarade porasle „sa 330 na 900 evra“. S jedne strane, neviđen skok, a sa druge klasičan primer fenomena monetarne iluzije.
Ako je sve to iluzija, šta je onda stvarnost? Da bi se to ustanovilo, ističe Milićević, prvo se mora utvrditi iznos „relativne inflacije“, a ona je u Srbiji u posmatranom periodu bila za 55,9 odsto veća od rasta cena u evrozoni.
„Da je i devizni kurs pratio kretanje svih drugih cena, indikativni kurs evra bi na kraju prošle godine bio 182,51 dinar za evro. A po tom kursu prosečna plata sada ne bi bila 900, već samo 537 evra. Ili drugačije rečeno, ako se koriguje za stopu inflacije, prosečna zarada u Srbiji u 2024. imala bi istu kupovnu moć kao plata od 50.459 dinara u 2010. S obzirom na to da je te godine prosek bio 34.142 dinara, lako je zaključiti da je realna kupovna moć svih ovih godina rasla mnogo sporije od nominalnih zarada“, zaključuje Milićević, uz opasku da ljudi, nažalost, ne samo u Srbiji, češće barataju nominalnim nego realnim veličinama. I zato, poručuje – živela novčana iluzija!
