Obojena revolucija je u prethodnih nedelju dana pobeđena najmanje tri puta, a pobedu nad njom proglasili su najpre Aleksandar Vučić, a potom i Ana Brnabić i Miloš Vučević. Ali znate kakve su te obojene revolucije, uporne su kao hlamidija, taman misliš da si ih se ratosiljao, a one se vrate u još gorem obliku. Mada to malo liči i na radikale.
Jedno vreme proglašenja pobede nad nepostojećom revolucijom vodila su po učestalosti mrtvu trku sa najavama objavljivanja knjige-bestselera o tome kako je pobeđena revolucija, ali je u poslednje vreme knjiga pala u drugi plan i niko je gotovo više i ne pominje, iako su knjižare širom sveta već pripremile police za nju, a horde protivnika obojenih revolucija već su formirale redove ispred knjižara u želji da dođu do svog primerka čim bude dostupan.
Obračun sa „obojenima“
A dok predsednik proglašava, pumpanje se proteklih dana sa barikada u gradovima širom Srbije koncentrisalo u Užice, gde je više građana uhapšeno pod teškim optužbama, ali su ubrzo nakon masovnih protesta pušteni, mada ostaje nejasno zašto su nadležni organi podlegli pritisku šačice terorista – tačkasti softver veli da ih je bilo u vr’ glave 2.000 – pa nije ni čudo što se vrhovni srpski autoritet za sve ovih dana ostrvio, između ostalih, i na sudstvo, konkretno tužilaštvo za organizovani kriminal. Kažem između ostalih jer našli su se na udaru i mediji i policija i mnogi drugi, pa i ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, koga je autoritet preko telefona preslišavao gore nego Drobnjaka i Tomu Monu zajedno. I dobro, sve i da je taj razgovor u stvari bio samo „razgovor“ fingiran za kamere, kako mnogi tvrde, Glamočić je, ako je gledao živi prenos predsednikovog poziva njemu, svakako primio poruku – uradi kako autoritet kaže inače ode glaVočić. Politički, mislim, da ne pomislite, ne daj Bože, nešto.
Jedno vreme proglašenja pobede nad nepostojećom revolucijom vodila su po učestalosti mrtvu trku sa najavama objavljivanja knjige-bestselera o tome kako je pobeđena revolucija, ali je u poslednje vreme knjiga pala u drugi plan i niko je gotovo više i ne pominje
Niko, dakle, ne radi svoj posao, to jest rade oni, ali ne na zaštiti lika i dela vrhovnog sveznajućeg autoriteta već na rušenju naprednog poretka, a obojenoj revoluciji se, pored Novaka Đokovića, Danice Crnogorčević i Nika Slotera, sada pridružio i Emir Kusturica, pa je u obračun sa njim na nimalo prijatnih 40 stepeni morao da krene ni manje ni više nego Dragan J. Vučićević.
Iako je samo nekoliko dana ranije, kada su mu nepoznata lica bacila farbu na zid porodične kuće – uzgred, šta bi sa tom istragom? – Dragan J. pričao o sebi kao da je pao s Marsa, u fazonu, ja nikoga u životu pipnuo nisam, pa zašto na mene farbom, ja samo živim mirnim životom i ne diram nikoga, vrlo brzo je zaboravio tu rubriku „Tako je Dragan govorio o Draganu“ i pokazao kako izgleda kada on „ne dira nikoga“ kroz rubriku „Kako je Dragan govorio o studentima i Emiru Kusturici“.
Francuski ključ
I dok je studente lakonski okarakterisao kao ološ i ljudski otpad, na odsutnog Kusturicu je neko vreme urlao iz svog studija i priupitao ga je l’ bi mog’o on tako u njegovoj Francuskoj (pošto Kusturica ima i francusko državljanstvo, što je jako zgodno da ga se u ovakvim situacijama predstavi kao nekog stranog uljeza) da se zajebava sa narodnom milicijom ili bi mu policajac polomio rebra kad bi ga samo pogledao popreko, a kamoli da mu nešto kažeš, a tek da ga napadneš. Nema veze što to uopšte nije tačno i što Francuska prilikom svakog većeg protesta bukvalno gori, a okršaji građana sa policijom su prilično brutalni i uopšte nisu u fazonu „Šta je građanine, jesi ti to mene popreko gledo?!“ „Izvinite, vaše visočanstvo policajče, nisam želeo da vas uvredim, evo za kaznu ću sebi izvaditi oko ovim reš pečenim bagetom!”, istina nikada nije sprečila Dragana u sočnom pljuvanju i još sočnijem uništavanju života ljudi, ali nije to ništa lično, kao što je nekad uništavao za one bivše, tako to radi sada za ove sadašnje, radiće i za neke buduće ako mu to bude dozvoljeno, ali on, eto, sebe doživljava kao jednog nadasve pristojnog i normalnog čoveka koji živi mirnim životom i nikoga ne dira.
I jeste da vlast već neko vreme proglašava pobedu nad obojenom revolucijom, na šta ih mnogi pitaju: „ A ta obojena revolucija, je l’ ona sada s nama u prostoriji?”, ali zar ne bi bilo mnogo lakše da jednostavno proglase pobedu nad zdravim razumom? Tu su apsolutni pobednici i to im baš niko ne bi osporio.
