Prosečna penzija u Srbiji do 2027. biće 650 evra. Ne, ovo nije šamar ekonomiji, već obećanje najviših državnih funkcionera. Predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali penzionerima su ponudili između 620 i 640 evra, odlazeći premijer Miloš Vučević nudio je još više, punih 650 evra. I sve to do kraja mandata njegove vlade. Bez treptanja, bez fusnote, bez plana. Čak i nakon što je, krajem januara, podneo ostavku, zbog čega broji poslednje dane na mestu premijera, koje će popuniti Đuro Macut.
Do te cifre, kažu, vodi ih „odgovorna politika“. A ta politika je građanima Srbije do sada podarila mnoge stvari, pa i prosečnu penziju, koja je od 2012. do 2023. povećana sa 204 na 323 evra. Iako ta „rekordna povećanja“, kada se uzme u obzir inflacija, češće liče na tapkanje u mestu nego na korak od sedam milja.
Za tih 11 godina, od 2012. do 2023, penzije jesu rasle – na papiru. U stvarnosti, penzioneri su u međuvremenu živeli manje-više isto, jer su, prema zvaničnim statističkim podacima, potrošačke cene u Srbiji, od početka 2012. do kraja 2023. ukupno porasle 74,3 odsto i za toliko su im obezvredile vrednost penzija. U stvarnosti, za njih, koji primanja uglavnom troše za kupovinu hrane, inflacija je bila još veća, jer je u tom periodu hrana poskupela za više od 95 odsto. A penzije u evrima su im povećane za 58,3 odsto. „Kvaka“ je u tome što je srednji kurs evra Narodne banke Srbije u međuvremenu ostao skoro isti. Nominalno je za tih 11 godina evro ojačao samo 3,5 odsto, sa 113 na 117 dinara, ali je realno njegova vrednost, merena cenama hrane u Srbiji, skoro prepolovljena.
I sa punijim džepovima korpe u prodavnicama sve lakše
Drugim rečima za osnovne namirnice koje su nekada mogli da kupe za 100 evra, penzionerima je 2023. bilo potrebno više od 190 evra. Poseban je problem što su cene nekih namirnica više nego udvostručene, pa je litar mleka poskupeo sa 70 na skoro 150 dinara. Zato je penzionerska korpa lakša i kad im primanja nominalno rastu. I to nije ekonomija, to je matematika bola: svaki rast je tu da bi pokrio prethodni minus. A penzioneri i dalje računaju koliko hrane mogu da kupe do kraja meseca.
Od početka 2012. do kraja 2023. prosečna penzija povećana je za 58 odsto, dok je hrana poskupela za 95 procenata, s tim što su cene nekih namirnica više nego udvostručene. Pošto je srednji kurs evra povećan sa 113 na 117 dinara, cene su i u evrima udvostručene
Imajući sve to u vidu, ako već u 2027. obećavaju prosečnu penziju od 650 evra, zvaničnici bi trebalo da pokažu i račun, kojim će to potkrepiti. Šta tačno mora da se dogodi da prosečna penzija u zemlji sa negativnim prirodnim priraštajem i rastućim udelom starijeg stanovništva poraste za više od 50 odsto u naredne dve godine?
Prema zvaničnim podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), prosečna penzija u februaru ove godine iznosila je 50.688 dinara ili oko 433 evra po srednjem kursu NBS. A da bi do kraja 2027. dostigla 650 evra, morala bi u svakoj od dve naredne godine da raste po prosečnoj godišnjoj stopi od oko 23 odsto. A do sada je u proseku rasla oko 6,5 odsto godišnje. Što znači da bi u narednom periodu trebalo da rastu četiri puta brže nego do sada. Ili da to povećanje u 2026. i 2027. bude dva i po puta veće nego što je bilo ove godine, s obzirom na to da su sada penzije za oko 10 odsto veće od prošlogodišnjeg proseka.
S tim u vezi valja se podsetiti 2014, kada je vlast u okviru „fiskalne konsolidacije“ smanjila penzije. Kasnije su one povećavane, čak i tokom pandemije, ali je njihov tempo oporavka godinama kaskao za realnim rastom troškova života, a još više je zaostajao za rastom prosečnih plata u Srbiji. U 2023. uveden je „švajcarski model“ usklađivanja penzija, po kom se one povećavaju za polovinu rasta potrošačkih cena i prosečnih plata u prethodnoj godini. Zbog visoke inflacije, penzioneri su u prethodne dve godine prošli relativno bolje od zaposlenih, jer su njihova i nominalna i realna primanja rasla brže.
Matematika je surovija od predizbornog entuzijazma vlasti
No, da bi u naredne dve godine penzije porasle sa 433 na 650 evra neophodne su strukturne promene u ekonomiji, koje podrazumevaju i brži rast bruto domaćeg proizvoda (BDP), veći broj zaposlenih sa višim platama i ozbiljno suzbijanje sive ekonomije. Ništa od toga nije ni započeto.
Obećanja zvaničnika o penzijama od 650 evra u 2027. ili 1.000 evra u 2035. nisu deo nikakvog plana. Ona više liče na reklamu za sportsku kladionicu nego na fiskalnu projekciju, na svojevrsni politički loto u čijem bubnju se vrte kuglice lažne nade
Matematika je, nažalost, surovija od predizbornog entuzijazma. Da bi se penzije u naredne dve godine povećale za 217 evra ili za 50 procenata, one bi u proseku morale i u 2026. i u 2027. da porastu za oko 23 odsto. Ako se ima u vidu kako su one rasle od 2012. naovamo, pa čak i nakon fiskalne konsolidacije, jasno je da obećanje o penzijama od 650 evra ne vredi ni koliko papir na kojem je ono ispisano.
Od 2012. do ove godine penzije su porasle sa 200 na nešto više od 400 evra. To je rast koji jedva prati inflaciju, dok obećanja vlasti galopiraju kao da živimo u švajcarskoj idili, a ne u balkanskoj fikciji. Da stvar bude gora, sve i da evro ostane 117 dinara, prosečna penzija bi morala da poraste na 76.000 dinara. Kako? Od čega? Srpska industrija ne raste, privreda kao da je na respiratoru, a izvoz, koji bi trebalo da bude motor zdravog privrednog rasta, u prva dva meseca ove godine čak je manji nego što je bio u istom periodu prošle.
Bez ozbiljnog rasta BDP-a, poreske reforme i demografske stabilnosti ovakva i slična obećanja nisu ekonomija, već iluzija za lakoverne, umotana u šarenu ambalažu. Vučić i Mali mogu da obećaju i let na Mesec, ali realnost je da ovde ni penzionerski autobus do banje ne ide na vreme. Osim kad ih vozi na mitinge SNS-a ili novog Vučićevog pokreta.
Trenutno u Srbiji ima oko 1,65 miliona penzionera i 2,3 miliona zaposlenih, za koje se uplaćuje penziono osiguranje, tako da sistem funkcioniše po principu „plati danas, pa se nadaj da će ti neko platiti sutra“. Nevolja je, međutim, što to sutra sve više liči na juče
Da bi prosečna penzija u Srbiji porasla sa februarskih 433 na 650 evra do kraja 2027, morala bi da se poveća za 50 odsto. To nije ekonomski optimizam, već fiskalna iluzija ili puka propaganda. Tim pre što Fond PIO svake godine iz budžeta dobija infuziju od oko 260 milijardi dinara ili 2,2 milijarde evra, više od petine njegovih ukupnih rashoda, neophodnih za redovnu isplatu penzija oko 1,65 miliona penzionera. Ako njihova primanja budu rasla po stopi od 23 odsto godišnje, uz rast BDP-a od samo tri-četiri odsto, budžet ne bi izdržao taj teret bez dodatnog zaduživanja ili seče nekih drugih socijalnih prinadležnosti. Struktura ekonomije se ne menja, produktivnost ne raste, a realni sektor stenje pod pritiskom. Računica je jednostavna, ali ne i politički poželjna. Obećanje o 650 evra je čista fiskalna akrobacija. A u matematici nema marketinga. Samo sabiranja, oduzimanja i – istine.
Nova „šarena laža“ za penzionere, da se strpe još deset godina i imaće 1.000 evra
Svesni da im istina nije jača strana i da se 2027. lagano, ali sigurno približava, vlast je pribegla novom triku. Promovišući novi pokret, Vučić je prošle nedelje izjavio da navodno sprema neki novi „akcioni plan“ do 2035. Praktično je penzionerima poručio da se još malo strpe i da će za deset godina moći da računaju na penzije od 1.000 evra.
„Mi smo napravili plan Srbija 2025. Pa smo imali plan do 2027. Sad je potrebno da se pravi plan do 2035. Da to bude i akcioni plan, da to ne budu samo prazne i lepe reči, već da se zna tačno šta je to što očekujemo, šta je to što radimo, kako ćemo da dobijemo platu do tog perioda veću od 2.000 evra i prosečne penzije veće od 1.000 evra“, rekao je Vučić.
Biće da novog plana ne bi ni bilo da ni on nije shvatio da penzije u 2027. neće moći da dostignu 650 evra i da mu je sada potrebna neka nova „šarena laža“. Tim pre što važeća formula u najboljem slučaju, bar teorijski, dozvoljava povećanje penzija u rasponu od pet do najviše 12 odsto godišnje. U stvarnosti bi za takav skok penzija BDP morao da raste bar 10 odsto godišnje, uz radikalno suzbijanje sive ekonomije. Ništa od toga se, nažalost, ne dešava. Uostalom, MMF očekuje da će srpski BDP narednih nekoliko godina rasti po stopi od oko četiri odsto, dok autori Kvartalnog monitora tvrde da je „izvesno da će rast BDP-a u 2025. biti manji od četiri odsto“, a i analitičari Rajfajzen banke su prognozu rasta za ovu godinu smanjili sa 4,3 na 3,8 odsto.
Kada država bez osnova diže penzije, ona ne pomaže penzionerima, već ih zapravo kupuje i to na odloženo. A Srbija, izgleda, i dalje voli da na rate plaća sopstvene laži.
Prema podacima Fonda PIO, prosečna penzija u februaru 2025. iznosila je 50.688 dinara, godinu dana ranije 45.740, a u februaru 2012. bila je 23.563 dinara. Nominalni rast je očigledan, ali je za svakog građanina važnije koliko su njihova primanja realno povećana. Pri tome, stabilan kurs evra, koji je i u aprilu 2015. vredeo kao danas, oko 117 dinara, podgreva privid o snažnijem rastu penzija. Problem je što je evro jedina „roba“ koja danas vredi isto kao i pre jedne decenije. Otuda se često i za duplo veću penziju u dinarima i evrima sada ne može kupiti mnogo više. Naprotiv, cene pojedinih artikala rasle su brže od primanja građana. Tu realnost ne mogu zamagliti ni nastojanja vlasti da iskazivanjem penzija u evrima stvori lažni privid o realnom rastu kupovne moći najstarijih građana. Oni su se, nažalost, na svojoj koži uverili da nominalno uvećanje penzija ne znači automatski i bolji život.
Brže od penzija rastu minus u državnoj kasi i javni dug zemlje
U političkom teatru Srbije, obećanja o povećanju penzija na 650 evra do 2027. zvuče kao još jedna u nizu iluzija namenjenih pridobijanju biračkog tela, na „sapunicu“ koja se prečesto reprizira, na još jednu alhemiju budžetskog populizma. U suprotnom, država ne bi i dalje morala da Fondu PIO svake godine dotira značajna dodatna sredstva. Zato obećanja vlasti podsećaju na domaćina koji se hvali da mu porodični budžet svake godine raste, ali prećutkuje da mu komšija svakog meseca donosi novac za plaćanje računa.
Ni demografska slika ne daje razloga za optimizam, jer trenutno u Srbiji ima 1,65 miliona penzionera i 2,3 miliona zaposlenih. Sistem funkcioniše po principu „plati danas, pa se nadaj da će ti neko platiti sutra“, dok sutra, kako stvari stoje, sve više liči na juče.
Ako se uzmu u obzir svi ekonomski pokazatelji, demografski trendovi i budžetska aritmetika jasno je da obećanja o penzijama od 650 evra u 2027. ili „više od 1.000 evra“ 2035. nisu deo nikakvog plana. Ona više liče na reklamu za sportsku kladionicu nego na fiskalnu projekciju, na politički loto u čijem bubnju se vrte kuglice lažne nade. Čak i da ove i naredne godine srpski BDP poraste za više od četiri odsto, kao što je vlast planirala, teško da bi 2027. prosečna penzija mogla biti veća od 550 evra, a to bi i dalje bilo za 100 evra manje od obećanih 650.
Dok vlast nastoji da stvori privid boljeg života, u prethodne četiri godine minus u državnoj kasi je narastao na 9,9 milijardi evra, a javni dug je uvećan za čak 15 milijardi, sa 23,9 na 38,9 milijardi evra. Mnogo brže od prihoda i produktivnosti rastu računi
Dinamičniji rast penzija podrazumeva i masovno zapošljavanje u visoko produktivnim sektorima poput informacionih tehnologija, inženjeringa i napredne industrije, jer su u tim sektorima i plate značajno veće od proseka, a od njihovog rasta zavisi i tempo povećanja penzija. Problem je, međutim, što je značajan deo stranih investicija u prethodnom periodu usmeravan u sektore sa nižom profitabilnošću, koji angažuje jeftiniju radnu snagu i ne doprinosi rastu produktivnosti. Zato je i dosadašnji rast penzija bio račun bez fiskalnog pokrića. Kao da ljudima u vrhu vlasti nisu važni prihodi i stabilnost Fonda PIO i budžeta, već isključivo rejting. Zbog toga i penzionere tretiraju pre svega kao potencijalne glasače, kao procente.
Zato je u prethodne četiri godine minus u državnoj kasi i narastao na 9,9 milijardi evra ili 1.160 milijardi dinara, dok je javni dug uvećan za čak 15 milijardi evra, sa 23,9 na 38,9 milijardi. Rastu, dakle, računi, a ne produktivnost. Iza novih obećanja ne stoji realni rast prihoda. A ekonomija ne poznaje patriotizam, već samo proizvodnju. Jer, uprkos svemu, nijedan bilbord, ni poruke sa mitinga podrške vlastima ne mogu da ponište princip da u matematici nema marketinga. I kad se sve sabere i oduzme, ostaje samo gorka istina.
