Svima je jasno da Srbija danas nije demokratska država, ali treba razumeti šta to tačno znači i kakve implikacije ima po aktuelnu krizu i njen epilog.
U Srbiji možda još uvek ne postoji otvoreni autoritarizam u kom se sprovodi masovno fizičko nasilje protiv političkih konkurenata i gde kritičari režima bivaju ubijeni. Društvo je čak krajnje netolerantno na nasilje i pokazalo se u slučaju gaženja studenata da ono izaziva snažnu reakciju celokupne javnosti.
Ipak, Srbija je danas ono što pojedini autori nazivaju „spin diktaturom“ – autoritarni režim u kome se vlast ne oslanja na represiju i nasilje, već koristi sofisticiranije metode poput propagande, finansijskih pritisaka i selektivnog progona i blaćenja političkih protivnika.
Režim u Srbiji je po svojoj prirodi autokratski. Demokratija ne zahteva samo izbore, već i prihvatanje vlasti da je opozicija njen legitiman politički konkurent i da postoji mogućnost da će je zameniti. Zvuči banalno, ali vlast koja je uistinu demokratska uvek mora biti spremna na poraz i pre će otići u opoziciju nego preći određene „crvene linije“.
Demokratija ne zahteva samo izbore, već i prihvatanje vlasti da je opozicija njen legitiman politički konkurent i da postoji mogućnost da će je zameniti
Umesto toga, vladajuća stranka u Srbiji je zarobila celokupan državni aparat, uključujući policiju, službe bezbednosti i pravosuđe. Zarobila je medije koji uglavnom funkcionišu kao propagandna glasila. Njeni predstavnici uporno tvrde da je svaki napad na vlast zapravo udar na državu.
Sve je očiglednije da će režim učiniti sve kako ne bi bio smenjen. Dosadašnja „spin diktatura“ se vrlo lako može pretvoriti u otvorenu diktaturu koja se bazira na goloj sili ako režim bude ugrožen, a društvo ne uspe da artikuliše politički odgovor koji bi omogućio mirnu tranziciju.
Autoritarizam nas je doveo ovde
Nedemokratski karakter režima je zaslužan za to što se iz ove krize ne može izaći izborima. Naime, izbori u demokratskim državama ne služe samo kao instrument za izbor vlasti, već su važan korektivni mehanizam koji omogućava građanima da svoje nezadovoljstvo kanališu kažnjavanjem grešaka vlade na izborima. Tako se ceo sistem čini stabilnijim i otpornim na revolucionarne lomove.
U Srbiji danas ne postoje uslovi za slobodne i poštene izbore. Kada se nezadovoljstvo i bes akumuliraju, oni ne mogu biti kanalisani na izborima jer je svima jasno da se njima vlada ne može kazniti. Besni građani tada više ne žele borbu kroz političke institucije, već traže pravdu na ulici.
Upravo to nas je dovelo u ozbiljnu društveno-političku krizu za koju je odgovoran isključivo aktuelni režim svojim razaranjem demokratskih institucija, obesmišljavanjem izbornog procesa i uništenjem poverenja između vlasti i građana.
Može li društvo položiti ispit političke zrelosti?
Danas je u Srbiji ogroman deo društva u nenasilnoj pobuni, obrazovni sistem i političke institucije u većem delu zemlje ne funkcionišu, a ipak nema nikakvih političkih promena na horizontu, te čak niko ni ne traži izborne uslove koji će ih omogućiti.
U pitanju je još jedna posledica urušavanja demokratskih institucija. Naime, u Srbiji je sistematski uništeno poverenje u političke procese i aktere. Režim nije trpeo štetu od ovog nepoverenja jer se on svakako oslanja na kult vođe i glasanje zbog pritisaka i golog interesa. Cenu je platila opozicija, kao i drugi akteri poput aktivista i nevladinih organizacija, jer su učestvovali ili bili bliski „prljavoj“ politici.
Danas je u Srbiji ogroman deo društva u nenasilnoj pobuni, obrazovni sistem i političke institucije u većem delu zemlje ne funkcionišu, a ipak nema nikakvih političkih promena na horizontu, te čak niko ni ne traži izborne uslove koji će ih omogućiti
Današnje studensko ograđivanje oslikava šire društveno nepoverenje prema politici. Kada se studenti ograđuju od političkih aktera i aktivista jer imaju „svoj interes“, a ne ograđuju se od na primer sindikata, koji po svojoj definiciji predstavljaju udruženja koja brane interese svojih članova, jasno je da je nepoverenje rezervisano za političke aktere. Iz toga proizlazi da je čak i angažovanje u borbi protiv diktature neka vrsta kompromitacije i da treba više verovati onima koji godinama nemo posmatraju rast autoritarizma od onih koji su se protiv njega bunili i organizovali.
Sve ovo ima direktne posledice na izlaz iz trenutne krize. Jasno je da je za uspeh aktuelnih protesta neophodno da dođe do političke artikulacije. Ona može imati različite forme, poput zahteva za prelaznom ili ekspertskom vladom, političkog aktiviranja studenata i akademske zajednice, stvaranja širokog fronta koji bi okupio različite delove društva ili jednostavno zahteva za slobodnim i poštenim izborima.
Vlast ne želi da se povuče
Ipak, dok se sprema možda i najveći skup u istoriji Srbije, u Beogradu 15. marta, nema nikakvih naznaka da li i kako će protesti biti politički artikulisani. Dobar deo društva čak i ne percipira ovo kao problem, već smatra da će režim na kraju biti pobeđen samim „pumpanjem“, odnosno masovnošću i istrajnošću protesta.
Međutim, danas se Srbija nalazi u ogromnom riziku od nasilnih sukoba. Ako vlast ne želi da se sama povuče – a ona to ne želi zato što je ne zanima demokratski legitimitet – a pobunjeno društvo nije u stanju da pruži političku artikulaciju svog nezadovoljstva, kako sprečiti pad u ambis?
Društvo predvođeno studentima je poslednjih meseci položilo mnoge ispite – solidarnosti, humanosti, hrabrosti. Sada mora da položi i ispit političke zrelosti i iznedri politički odgovor koji bi vodio mirnoj tranziciji ka demokratskom poretku. U suprotnom će ono nastaviti da plaća cenu urušavanja demokratskih institucija, a možda će i u svojoj borbi biti poraženo i bačeno u ponor autokratije.
