Kada je Zoran Đinđić formulisao zadatke nove Vlade Srbije na čije je čelo došao 25. januara 2001. godine i najavio velike reforme i energične akcije, kao glavnog saveznika promena označio je vreme. U ekspozeu mandatara, koji je trajao svega školski čas, izneo je ambiciju Vlade da učini nepovratni raskid sa prošlošću, otkloni posledice višegodišnjeg izolacionizma, otvori zemlju za demokratske procese i slobodno tržište, postavi temelje ekonomskih reformi i priključi Srbiju Evropskoj uniji. Vreme je za Zorana Đinđića bilo neprocenjivo važan resurs u zemlji u kojoj je nasleđe Miloševićevog režima bilo toliko kriminalno i devastirajuće da je tražilo ogromno ubrzanje, energiju, posvećenost i podršku za procese transformacije. Zato su druga tačka oslonca promena bili ljudi, oni koji donose odluke ali i građani, iscrpljeni od ratova, sankcija i siromaštva, čiji se entuzijazam i strpljenje da čekaju bolji život brzo troše. Zbog njih je još važniji oslonac bila hrabrost da se otvore najteža državna pitanja i donesu teške mere u uslovima ogromnih otpora i sukoba unutar tek uspostavljene vlasti, potpuno različitih koncepcija promena i vizija budućnosti ključnih političkih aktera.
Đinđić nije kalkulisao, nije vrdao, nije tražio izgovore ni paravane za odgovornost. Politici stalnih zavaravanja i laži suprotstavio se surovom i otrežnjujućom istinom. Građanima koji se još nisu osvestili od posledica bombardovanja rekao je, na primer, da su upravo Zapad i Evropa naša budućnost jer „mi nismo Orijent” i podigao podršku ulasku zemlje u evrointegracije na 75 odsto. Radnicima koji nisu imali strpljenja za promene, znao je da kaže: „Pošto niste bili slobodni u ropstvu, ćutali ste, sada ste slobodni i hrabri da protestujete”. Ali je razumeo da pad entuzijazma i zamor dolaze. Ipak im nije podilazio svestan da se na svakoj temi društvo u Srbiji deli na diskusione klubove i interesne grupe. Nije bilo tema koje se ostavljaju za sutra. Otvorio je pitanje odnosa sa Crnom Gorom i Kosovom. Za kosovsku državnost rekao je da je „kao divlja gradnja koja raste pred našim i očima međunarodne zajednice i na kraju će biti lakše da se legalizuje nego da se sruši”. I zato je hrabro predlagao da se ne gubi vreme i bio spreman da predloži rešenja i donese odluke ne skrivajući se ni iza koga.
Promovisao je novi stil politike koja se nije zasnivala na tako prijemčivoj podeli na nas i njih, dobre i loše, izdajnike i patriote i suspendovao omiljeni instrument vladanja u Srbiji – teoriju ugroženosti
Promovisao je novi stil politike koja se nije zasnivala na tako prijemčivoj podeli na nas i njih, dobre i loše, izdajnike i patriote i suspendovao omiljeni instrument vladanja u Srbiji – teoriju ugroženosti. „Jer kad ste ugroženi, nema reformi, nema demokratije, samo čvrsta ruka i borba za opstanak”. Umesto populizma i ideologije kandidovao je projekte za budućnost i za njih tražio podršku. Nije mu bilo važno da bude popularan i po svaku cenu ostane na vlasti nego da modernizuje zemlju, za šta je i dobio mandat.
Vlada Zorana Đinđića trajala je samo dve godine i četrdeset pet dana. Za to vreme uradila je maksimalno što je mogla. I ostavila je neizbrisiv trag. Prošle su dvadeset dve godina od trenutka kada je Đinđić brutalno zaustavljen u pokušaju da ostvari svoju viziju Srbije kao moderne evropske države. I gde se danas, dvadeset i dve godine kasnije, nalazi Srbija? Znamo li u šta je potrošeno vreme, taj ključni resurs promena? Koja je to vizija koju možemo da pročitamo iz kontradiktornih poruka sadašnje vlasti o Evropi i Rusiji? Kako se to stabilnost gradi izazivanjem kriza, sukoba i nestabilnosti? A demokratija suspendovanjem institucija i pretvaranjem ljudi u bezlične poltrone, dok se politički oponenti tretiraju kao državni neprijatelji.
Kao društvo u stvari ništa nismo uradili da se na adekvatan način vrednuje i sačuva Đinđićeva intelektualna i politička zaostavština. Ova vlast je čak na jedan perfidan način zaustavila da se postavi spomenik Zoranu Đinđiću
Da li je, u stvari, danas više nego očigledno da je moderna, demokratska Srbija bila samo šansa, a ne garancija, kako je upozoravao ubijeni premijer. I da li smo se, uz sve fabrikovanje neviđenih uspeha ove vlasti, približili lošem scenariju tranzicije kako ga je video Đinđić. „Ako ne uspemo, Srbija će biti sumorna zemlja koja se davi u političkim konfliktima, u kojoj podzemni ratovi usmeravaju političke procese, partokratija ugrožava temelje demokratskog poretka, zbog surevnjivosti, animoziteta i različitih političkih orijentacija i pristupa prioriteti postaju sporedni, a sporedne stvari prioritetne, dok intrige i skandali dominiraju javnim prostorom.“
Nažalost, posle Zoranove smrti samo je u jednom trenutku nastao predah u demonizaciji njegovog lika i dela. A onda, krenula je satanizacija mrtvog Zorana i njegovo ponovno ubijanje. To se najbolje videlo po odnosu prema suđenju za ubistvo srpskog premijera, po tekstovima koji su se pojavljivali u novinama, izjavama sa neverovatnim odsustvom pijeteta, sa kompromitovanjem sudskog procesa. To je za mene bio siguran znak da su sve te snage starog režima o kojima je govorio, zapravo, nastavile da žive i dalje.
Vreme je za Zorana Đinđića bilo neprocenjivo važan resurs u zemlji u kojoj je nasleđe Miloševićevog režima bilo toliko kriminalno i devastirajuće da je tražilo ogromno ubrzanje, energiju, posvećenost i podršku za procese transformacije
O Zoranu Đinđiću govori se uglavnom u martu, povodom godišnjice od ubistva. Kao u kakvom pozorištu apsurda, smenjuju se delegacije koje polažu vence i cveće na sivi zid zgrade Vlade Srbije ispred koje je mučki ubijen premijer. A kao društvo u stvari ništa nismo uradili da se na adekvatan način vrednuje i sačuva Đinđićeva intelektualna i politička zaostavština. Ova vlast je čak na jedan perfidan način zaustavila da se postavi spomenik Zoranu Đinđiću. A pojavljivanje ljudi koji se predstavljaju kao bivši pripadnici Crvenih beretki, jedinice kojoj je pripadao i atentator na Zorana Đinđića, u Pionirskom parku gde logoruju takozvani studenti „koji hoće da uče” izraz je istinskog odnosa ove vlasti prema ubijenom premijeru.
