Otkako je krajem prošle godine počeo silazak naprednjaka sa političke scene, vlast se sve više pretvara u diktaturu, demontirajući zdrav razum i otvarajući vrata haosu. Oslobođeni stega morala, naprednjaci kradu prema mogućnostima koje im pruža pozicija u stranačkoj hijerarhiji. Kodeks kartela je neumoljiv. Ali, neumoljiv je i košmar u koji neminovno, pre ili kasnije, upada vođa.
U času kada se na sceni pojavljuju studenti, svedočimo raspadu naprednjačkog legla. Nisu oni deus ex machina, već vetar normalnosti koji je zapahnuo srpsko društvu na umoru, ogrezlo u apatiji i beznađu. Doslednost s kojom studenti insistiraju na ispunjenju svojih zahteva je hrid o koju se razbijaju svi pokušaji vlasti da preuzme inicijativu, i tako razvodni proteste.
Doslednost s kojom studenti insistiraju na ispunjenju svojih zahteva je hrid o koju se razbijaju svi pokušaji vlasti da preuzme inicijativu, i tako razvodni proteste
Kolika je panika u naprednjačkom taboru najbolje pokazuje nejasna izjava ministra kulture Selakovića, koji je na dan generalnog štrajka 7. marta bio protagonista nemilog događaja bez svedoka. Dobacivanje od strane ubrzo identifikovanog prolaznika pretvoreno je u fizički napad, istina bez fotografija ministrovih „povreda“ u tabloidima. A široka je njegova „paleta stradanja“. Od izjave sabrata ministra Dačića da je Selakoviću razbijen nos do „uvek dobro obaveštenog Blica“ da je ministar pretučen, i da je upućen na skener glave. Dirljiva je i poruka ministra Marka Đurića da je „potresen i ogorčen zbog kukavičkog napada na (kuma, prim.) Selakovića, koji sa svojom porodicom prolazi kroz pakao“, apelujući da „institucije bez odlaganja i zadrške urade svoj posao“!!!
Ovde ostajemo bez reči.
Čovek čija je dužnost da štiti i razvija kulturu, svojim činjenjem uništava sve što su generacije pre njega stvarale. Ukinuo je Fest, sva je prilika da će Bitef jednako proći, Bemus čeka u redu, ali i životi radnika u kulturi kojima je namenio lagano odumiranje pristavši na 0,67 posto izdvajanja iz budžeta. Kultura je budućnost jednog društva, ili jednog naroda kako oni vole da kažu, i ovim joj je ugroženo bazično funkcionisanje. Ali mnogim radnicima u kulturi ugroženo je životno funkcionisanje. Mnogim. Nema ministar Đurić za njih sažaljenje.
Ali i inače je ta priča oko nosa samo još jedna tipična naprednjačka bezočna laž. Jer u opštoj panici više i ne postoji granica laganja, iako se sve brzo razotkrilo. Reč je isključivo o verbalnom napadu, ukoliko se istina može okvalifikovati kao napad. Ili je ministar Selaković prihvatio ulogu dobrovoljca, kao onomad fantomski vozač na naplatnoj rampi u Doljevcu, kada je zamenio za volanom ministra Babića?
Surogat studenti kampuju u Pionirskom parku pod Vučićevim prozorima u šatorima koje nisu umeli ni da razapnu, pa im je pomogla policija. Već druge noći predsednik uspeva da ih prebroji, ni manje ni više nego 820 na broju. Velika promena u odnosu na prvu noć kada ih je prema izveštaju očevidaca bilo svega desetak. Navodno su prenoćili u Dodikovom hotelu Balkan, a dnevnice od nekoliko stotina evra preuzimali su u kladionicama.
Vučić izjavljuje: „Oni znaju da to ne sme da bude ‘dan d’, da bi trebalo da izađu iz toga, nastave i bore se za svoje zahteve, a ne da budu zapamćeni po tome da je neko stradao prilikom pokušaja upada u Skupštinu.“
Sluti ili planira?
Kako god, Aleksandar Vučić će sigurno biti upamćen kao direktno odgovoran za smrt 15 nevinih osoba pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice, što je poslednja kap u nizu zločina započetom pre 30 godina, u Glini.
