Davno je Džoan Baez lepo objasnila: „Kad ste ljuti, reč vas digne, ali pesma povede napred. U mraku nezadovoljstva, ona nosi varnicu i svetlo. Pesme su da nadahnu i podignu… kad počne vožnja po opasnom terenu – svi na rodeo! Izađite napolje, na ulice, imate jedni druge. Ne možete glumiti nezadovoljstvo u kućama. Hrabrost je zarazna.“ Tih se reči sećam dok slušam kako pobunjena generacija Z peva pesme Dece cveća.
Program prošlonedeljnog izbora našeg predstavnika za Pesmu Evrovizije počeo je numerom Za milion godina, starom tačno 40 godina, koju su snimili istaknuti rokeri bivše Jugoslavije u okviru globalne akcije pomoći gladnima u Africi. Ta pesma se često peva i na sadašnjim protestima pobunjenog društva širom Srbije (uz Vostani Serbije, Оj Srbijo, mila mati ali i Zemlju od EKV, Hoću da znam Partibrejkersa, Lunin Okean, Bajaginu Pada vlada…) jer proročki kazuje: „Kada dan kô kamen tvrd sruši se sa neba na tvoj nežni dlan, i dok noć u kojoj nema zvezda caruje.“ U svemu tome postoje i priča i simbolika.
Pesma Za milion godina rezultat je saradnje Mladena Popovića, urednika tadašnjeg RTB-a, kompozitora Dragana Ilića i 47 jugoslovenskih pevača i muzičara. Popoviću bi, da je živ, sigurno bilo drago da, decenijama pošto je oteran s posla zbog podrške studentskim protestima (1996/7), njegova pesma upravo nosi neke nove naraštaje u opravdanom buntu.
S druge strane, postoji i slika oglasne table iz jedne gimnazije s okačenim obaveštenjem koje glasi: „Na blokadi je zabranjeno puštati režimsku muziku“ s imenima 39 pevača i grupa. Kuriozitet svoje vrste jeste da se jedan od „sankcionisanih“ čuje u pesmi Za milion godina. Vremena menjaju ljude i sudbine.
Nit koja se provlači kroz poetiku celog žanra je žudnja za slobodom u slobodnoj zemlji – slobodom govora i mišljenja, slobodom izraza i slobodom izgleda. A put do slobode ogleda se u „kriku mase“ i kretnjom ka promenama koja, u nedostatku pravde, mora voditi preko pobune
Krajem februara 1940. Vudi Gatri, znalac istine „da bi se došlo do velike visine treba imati ozbiljnu dubinu“, u sobi jeftinog njujorškog hotela napisao je pesmu Ova zemlja je tvoja zemlja. Dvadeset godina kasnije snimaju je nosioci novog folk pokreta i uskoro iza nje će marširati hiljade tražeći više slobode i vidljiviju ravnopravnost. I dan-danas, u uskomešanim danima opšte zavere protiv normalnosti, nema protesta gde slogan te pesme horski ne odjekuje.
Protestne pesme su odavno deo muzičke kulture. Njihov trag se proteže do 18. veka. Inspirisane političkim i društvenim greškama, bilo da se radi o pravu glasa, radničkom pokretu, ljudskim i građanskim pravima, antiratnom pokretu, kontrakulturi šezdesetih, feminizmu, seksualnoj revoluciji, pravima homoseksualaca ili životinja, vegetarijanstvu, očuvanju životne sredine, korupciji, policijskoj brutalnosti ili krađi izbora, pesme su dizajnirane da podstaknu razmišljanje o svetu oko nas i da budu deo motivacija za društvene promene.
Protestne pesme moraju govoriti istinu! Pesma kao otpor i kao simbol posedovanja svoga glasa. Tada ta umetnička forma ima moć. Takvu da je običan čovek može razumeti i razmisliti o životu u svojoj otadžbini. Nit koja se provlači kroz poetiku celog žanra je žudnja za slobodom u slobodnoj zemlji – slobodom govora i mišljenja, slobodom izraza i slobodom izgleda. A put do slobode ogleda se u „kriku mase“ i kretnjom ka promenama koja, u nedostatku pravde, mora voditi preko pobune.
Neljudsko demonstriranje vlasti (i predsednik zemlje i kralj TV rijalitija i gospodar istine) uz neprestano sejanje laži, kleveta, uvreda i straha podstiče i održava tekući talas srpskih protesta. Tada, baš kao što je uvek činila, pesma i danas pomaže predvodnicima bunta pošto se „Srbija u eri ’razigranih lavova’ pred našim očima rasprodaje i uništava“. Kada se vide sve gnusnoće koje sa državom kao igračkom čini pojedinac u neograničenoj moći – sveta dužnost građana je da ustanu u odbranu svojih prava i svoje zemlje. I s onom pesmom na usnama koja lepo kaže: „Nikad ne boj se, s tobom neko je ko želi ljubav da ti da, deo svoga toplog sna. Za bar milion godina.“
