Tokom proteklih nedelja, izvesno sve burnijih, veliku pažnju izazvao je štrajk pozorišnih kuća. Od 10. februara, teatri su na sedam dana prekinuli rad i, prihvatajući poziv studenata, izrazili su solidarnost s njihovim zahtevima, uključujući se u borbu za rad institucija i odgovoran odnos prema sopstvenoj delatnosti. Kako decenijama svedočimo o urušavanju svih, a naročito institucija kulture našeg društva, takav potez sasvim je očekivan. U Narodnom pozorištu u Beogradu, odluka o štrajku bila je podeljena. Drama i deo Baleta prekinuli su rad, dok je Opera odlučila da premijeru opere Lovci bisera Žorža Bizea ipak održi u zakazanom terminu, 12. februara.
Osim Karmen, Bizeove opere na Velikoj sceni Narodnog pozorišta su retke. Pre postavke o kojoj govorimo, Lovci bisera (mada bismo radije rekli Lovci na bisere) imali su samo jednu inscenaciju (premijera je bila 12. oktobra 1988. na dvadesetim Beogradskim muzičkim svečanostima, u režiji Mladena Sabljića i pod dirigentskom palicom Aleksandra Lekovskog), čime je proslavljeno 150 godina od kompozitorovog rođenja. Novom postavkom, obeležava se takođe 150 godina – od smrti Žorža Bizea.
Lovci bisera prvi su kompozitorov veliki uspeh. Privlačnost muzike je neupitna, eventualni problem partiture je libreto Mišela Karea i Ežena Kormona, stereotipna i pomalo konfuzna interpretacija dalekih i egzotičnih tradicija, konstruisana pogledom pripadnika zapadnog kulturalnog kruga. Navedena situacija ovde je uglavnom prevaziđena rešenjima reditelja Darijana Mihajlovića. Radnju ostavlja u izvornom ambijentu (kaže da Cejlon shvata kao „predeo slikan čajem“), podvlači bajkovitost Bizeovih prizora. Insistira na pokretu, strujanja muzike protežu se na odbljeske talasa/projekcije u pozadini scene i na „ples“ pokretnih elemenata scenografije (Vesne Popović), na senzualna gibanja tela baletskih igrača, bilo da lebde ili su na sceni (koreografija Tamare Antonijević Spasić),… Baletu je, štaviše, data uloga gotovo ravnopravna onoj koju na sceni imaju solisti i hor, pred slušaocem/gledaocem je fino audio-vizuelno tkanje.
Lovci bisera prvi su kompozitorov veliki uspeh. Privlačnost muzike je neupitna, a eventualni problem partiture je stereotipna i pomalo konfuzna interpretacija dalekih i egzotičnih tradicija
Dirigent Aleksandar Kojić podstiče ansambl na punu usredsređenost, autoritativno usklađuje sve aspekte Bizeovog teksta. U tom smislu, zadovoljstvo je bilo slušati hor i orkestar, angažovanje, usaglašenost zvuka. Solisti (njih četvoro) dolaze iz redova mladih operskih snaga. Vesna Đurković (sveštenica Lejla) moćan je sopran, koncentrisana i u situacijama koje bi nekom drugom verovatno ometale vladanje vokalnim aparatom – poput molitve u prvom činu, među rešetkama „krletke“ koja se njiše nekoliko metara iznad scene. Stevan Karanac pažljivo gradi lik Nadira, sugestivnost njegovog muziciranja raste ka kraju dela. Мihailo Šljivić demonstrira pevačku zrelost neophodnu za sveštenika Nurabada, ostvaruje odličnu partiju. Prijatno iznenađenje je Milutin Jocić u ulozi Zurge. Mladi bariton (u perspektivi bas-bariton) poseduje izuzetno lepu boju glasa, sjajnu dikciju (njegov francuski može se pratiti i bez titla), prijatnu pojavu – nadamo se novoj zvezdi Opere nacionalnog teatra. Posebno uspešno izvedeni su dueti, pre svih onaj namenjen Lejli i Zurgi, u trećem činu: Vesna Đurković i Milutin Jocić ostvarili su najuzbudljivije trenutke predstave.
Treba podvući da je ansambl dao svesrdnu podršku studentskim protestima neposredno po završetku izvođenja opere, izlaskom s transparentom i parolom ispisanom jarkocrvenom bojom (Odgovornost – Pravda – Istina – Kultura), uz zaglušujuće zvuke perkusija i aplauza. Prizor je bio spektakularan i otvorio je dilemu – kako, iz pozicije umetnika, ispravno delovati u turbulentnim društvenim okolnostima? Bizeovi Lovci bisera otišli su u drugi plan, a to se ne bi desilo da je premijera bila pomerena za neko prikladnije vreme.
