za Radar iz Los Anđelesa
„Verujem da je život kontinuitet, i da niko zaista ne umire, već da ljudi samo napuste svoje fizičko telo. I svi ćemo se ponovo sresti, kao što pesma kaže. Tužno je, ali nije poražavajuće ako tako razmišljate. I ne vidim kako bi iko ikada mogao da pomisli, kada vidi da neko umire, da će jednostavno nestati zauvek, i da je to ono što smo svi dužni da uradimo. Žao mi je, ali to zapravo nema nikakvog smisla. To je kontinuitet, i svi ćemo biti dobro na kraju priče.” Ovo su reči Dejvida Linča, kultnog reditelja koji je preminuo 15. januara od emfizema, usled komplikacija koje su nastale nakon decenija pušenja duvana. Prema sopstvenim rečima, to je bio „deo njegovog posla” kao reditelja, ali i kao poroka.
Prvi susreti s Linčom
Najbolji način da spoznate sebe jeste upravo kroz umetnost, uglavnom kroz stvaralaštvo jednog umetnika, koji nam tako postaje uporišna tačka. Moj prvi svesni kontakt sa Dejvid Linčom je bio na proleće 2002. kada sam sa tatom išao da gledam, meni sada omiljeni film, Bulevar zvezda, u bioskop Odeon. Ne mogu da se setim kako sam interpretirao film s nepunih četrnaest godina, ali se sećam da mi se dopala mračna atmosfera, muzika, dijalozi i Naomi Vots, kojoj je Linč podario karijeru ovim filmom. To je ujedno bio poslednji put da sam bio u Odeonu. Nešto kasnije mama mi je pokazala Tvin Piks, rekavši da je to verovatno nešto što će mi se dopasti. Bila je u pravu. Na izvestan način sam opus Dejvida Linča spoznao kroz porodicu, što pojačava emotivnu sponu koju s njim imam, te sada njegov odlazak doživljavam kao gubitak dela sopstvenog detinjstva.
Način na koji je Dejvid Linč režirao filmove i serije vrlo je specifičan, jer je inkorporirao toliko različitih umetnosti. Osim filmom, bavio se i slikarstvom, muzikom, ali i meditacijom i analizom snova. Tako je i razvio taj specifičan talenat da gotovo od svega što napravi stvori remek-delo.
Dan kada je Linč preminuo potresao je Holivud više nego što je iko očekivao. Reditelj Stiven Soderberg je u jednom od intervjua najbolje dočarao njegov genij: „On je jedan od onih filmskih stvaralaca koji su uticajni, ali ih je nemoguće imitirati. Ljudi bi pokušali, ali on je imao jednu vrstu algoritma koji je za njega funkcionisao, a ako pokušate da ga rekreirate, to je na vašu odgovornost. Koliko god da su često izgledali nelinearni i nelogični, oni su očigledno bili visoko organizovani u njegovoj glavi.”
On je jedan od onih filmskih stvaralaca koji su uticajni, ali ih je nemoguće imitirati. Ljudi bi pokušali, ali on je imao jednu vrstu algoritma koji je za njega funkcionisao, a ako pokušate da ga rekreirate, to je na vašu odgovornost
Stiven Soderberg
Linč je obožavao Los Anđeles i sve njegove nesavršenosti, što je moglo da se pročita u njegovim intervjuima, ali i iz njegovih filmova. Ako Glavu za brisanje (1977), Tvin Piks (1989-1991), Plavi somot (1986), Divlji u srcu (1990) i Izgubljeni autoput (1997) smatramo klasicima, onda je vredno pomenuti da je Bulevar zvezda (2001) vrhunac njegovog filmskog stvaralaštva. Sve što je ikada mislio i osećao o Los Anđelesu, sve strahove i dileme koje je iskusio, pokazao je upravo u ovom filmu, koji je na izvestan način njegovo „ljubavno pismo” tom gradu.
Poslednji susreti i omiljeni saradnici
Na žalost verovatno svih ljubitelja njegovih filmova, Inland Empire (2006, preveden kod nas kao Unutrašnje carstvo, premda se odnosi na region u Kaliforniji) ostao je njegov poslednji dugometražni film, dok je treća sezona Tvin Piks: Povratak (2017), njegov poslednji televizijski projekat. Tokom karijere imao je dosta nerealizovanih projekata, a poslednji pod radnin nazivom Wisteria (kasnije preimenovan u Nesnimljena noć) trebalo je da bude serija od 13 epizoda za Netfliks. Među glavnim ulogama spominjale su se Naomi Vots i Lora Dern, dve glumice s kojima je prethodno sarađivao, i na čije je karijere ostavio veliki trag.
Odabir umetnika koji su imali najveći uticaj na njegovo stvaralštvo, poput Frensisa Bejkona, Luisa Bunjuela, Vernera Hercoga i Ingmara Bergmana, podjednako je fascinantan kao i odabir saradnika. Neki od glumaca sa kojima se najradio sarađivao bili su Kajl Meklaklan, Entoni Hopkins, Nikolas Kejdž, Lora Dern, Izabela Roselini, Dejvid Bouvi, Šeril Li, Sisi Spejsik i, naravno, Naomi Vots.
U svojim ostvarenjima, Linč je voleo da se igra ljudskom psihom, iza i ispred kamere. Svaki scenario imao je savršeni smisao, posebno ukoliko bi se pažljivo pratili detalji. Strejt priča (1999) recimo bi tako verovatno bio njegov „najnormalniji” film, dok bi se Čovek-slon (1980) danas mogao smatrati za konvencionalnu dramu, u poređenju sa ostalim filmovima koje je nakon toga realizovao.
Poseban intenzitet emocija i doprinos atmosferi njegovih filmova doprinosili su muzika Anđela Badalamentija, koja je tako savršeno pojačavala njegov stil, i fotografija Pitera Deminga, s kojim je sarađivao na Izgubljenom autoputu, Bulevaru zvezda i trećoj sezoni Tvin Piksa.
Autorski izraz
Izvesno je da se njegovi filmovi ne dopadaju svima, neki ih smatraju besmislenim, neki pretencioznim, ali retko ko bi ostao indiferentan. Linč je jedan od malobrojnih umetnika u svetu filma koji je za svoje filmove pisao scenarije i muziku, ali i glumio u njima. Njegov umetnički izraz je bio najveći dokaz njegove ljubavi prema filmu, ali i ljudima.
Linč je jedan od malobrojnih umetnika u svetu filma koji je za svoje filmove pisao scenarije i muziku, ali i glumio u njima. Njegov umetnički izraz je bio najveći dokaz njegove ljubavi prema filmu, ali i ljudima
Naomi Vots je tako svoj proboj u Holivudu doživela zahvaljujući Linčovom remek-delu Bulevar zvezda. Njena objava na instagramu apropo Linčove smrti savršen je prikaz ne samo toga koliko je bio talentovan umetnik, već i kakav je bio čovek: „Svet neće biti isti bez njega. Njegovo stvaralačko mentorstvo bilo je zaista moćno. Stavio me je na mapu i uveo u svet u koji sam pokušavala da prodrem preko deset godina, bez uspeha, na gotovo svim audicijama. Konačno, sela sam ispred radoznalog čoveka, ozarenog svetlošću, koji je izgovarao reči iz nekog drugog doba, zasmejavao me i načinio da se osećam opušteno. Kako me je uopšte ‘video’ kada sam bila tako dobro sakrivena, da sam čak i sebe izgubila iz vida?!“
Velika dela ostaju nakon odlaska velikih umetnika. Nažalost, Dejvid Linč je ostao na onoj listi velikana, kao što su Alfred Hičkok, Ričard Barton ili Piter O’Tul, koji nikada nije dobio Oskara za svoj rad. Filmske nagrade nisu merilo kvaliteta niti dokaz koliki ste trag ostavili na svet oko sebe, ali je činjenica da je uvek bio previše „drugačiji”, čak i za filmski svet. Život je proveo stvarajući i uvek se plašio trenutaka kada nema šta da radi. Jednom prilikom je istakao da novac treba da bude poslednja stavka za bilo kog umetnika u fazi stvaranja. Njegova umetnost je bila rezultat ljubavi prema stvaralaštvu kao takvom i najlepši poklon svima nama kojima je dozvolio da uđemo u taj svet i ostanemo u njemu, makar na neko vreme.
