Nagli slom sirijske dinastije Asad, nakon vladavine duge 54 godine, upravo je transformisao geopolitički pejzaž Bliskog istoka. Ekspresna ofanziva islamističke milicije Hajat tahrir al Šam (HTS) iznenadila je sirijske susede – kao i sve ostale. Bekstvo predsednika Bašara al Asada u Rusiju potvrđuje jednu od nepobitnih istina o ratovima: njihove neplanirane konsekvence mogu da sežu još mnogo dalje od samog ratnog poprišta.
Napad koji je Hamas 7. oktobra 2023. izveo na izraelske civile u zajednicama nadomak Gaze bio je okidač zemljotresa koji je zahvatio čitav Bliski istok. Nemilosrdna izraelska ofanziva u Gazi s ciljem da se uništi Hamas i u Libanu protiv Hezbolaha praktično je izbrisala iransku „osovinu otpora“, dok su Sjedinjene Države i Velika Britanija svom snagom raspalile po Hutima u Jemenu, tako odgovarajući na njihovo ometanje međunarodne plovidbe.
Građanski rat u Siriji počeo je 2011, kada je Asadov režim ugušio miroljubive proteste u okviru Arapskog proleća. Ali sukobi su najvećim delom prestali posle 2015, kada je ruska intervencija, uz asistenciju Irana i Hezbolaha, rat okrenula u Asadovu korist. Ali nakon što su iranski proksiji uništeni, a ruski borbeni kapaciteti iscrpljeni dugotrajnim ratom u Ukrajini, sirijski pobunjenici su procenili da im se ukazuje šansa.
Čini se da Abu Mohamed al Golani, lider pobedničke milicije Hajat tahrir al Šam, nastoji da projektuje sliku nove vrste islamizma poučen neuspesima Al Kaide i IS
Uz pomoć Turske, a izgleda i Katara, pobunjenici su lako pregazili iznenađujuće uzane linije odbrane regularnih snaga, a sirijska vojska je kapitulirala i ne pokušavajući da se suprotstavi. Nakon što su Asadovi iranski i ruski pokrovitelji na brzinu povukli svoje snage i prepustili ga sudbini, režim koji je počivao na torturi i masovnim pokoljima više nije izazivao strah.
Kraj iranskog savezništva sa Sirijom, glavnim uporištem Teherana u arapskom svetu, promeniće regionalni balans snaga. Kao što je Mohamed Ali Abtahi, bivši iranski potpredsednik, formulisao par dana pre Asadovog bekstva, pad sirijskog režima „biće jedan od najznačajnijih događaja u istoriji Bliskog istoka. (…) Otpor u regionu ostaće bez podrške. Izrael će postati dominantna sila.“
Naziv Hajat tahrir al Šam u prevodu poziva na oslobođenje Levanta, koji se prema političkom leksikonu ranog Kalifata sastojao od Sirije, Libana, Jordana i Palestine. Ali Abu Mohamed al Golani, lider HTS, nastoji da projektuje sliku nove vrste islamizma. Čini se da je izvukao nužne pouke iz neuspeha Al Kaide i Islamske države (IS) i da sebe doživljava kao pragmatičara čije su ambicije usmerene na „oslobađanje Sirije od opresivnog režima“.
Jedan znak tog novog pragmatizma bile su instrukcije koje je Golani dao svojim ljudima – da premijeru Mohamedu Gazi al Džalaliju omoguće nastavak upravljanja državnim institucijama sve do formalne primopredaje vlasti. (Dužnost sirijskog premijera u međuvremenu je 10. decembra preuzeo Mohamed al Bašir, prim.) IS bi na njegovom mestu krenula s masovnim pogubljenjima pripadnika armije i državnih zvaničnika.
Ipak, mora se imati na umu da Golani predvodi jednu radikalnu islamističku organizaciju. Oni koji očekuju da bi Turska mogla da obuzda ekstremizam HTS polaze od pretpostavke da će Golani slušati ono što mu se iz Turske nalaže.
Erdogan se s Iranom nadmeće oko toga kakav će model islamske demokratije prevladati u muslimanskim zemljama: onaj u formi šiitskog fundamentalizma ili umerenija turska verzija
U svakom slučaju, Golani se suočava s velikim ograničenjima političke prirode. Moraće da se nosi s mnogobrojnim rivalskim milicijama koje su se ujedinile u rušenju Asada, kao i sa kurdskim snagama koje su požurile da zauzmu što više teritorije na istoku Sirije, u isto vreme dok su izložene napadima turske vojske na severu.
Ambicije sirijskih Kurda za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana predstavljaju pretnju, jer bi mogle dati zamah subverzivnom delovanju nacionalista unutar kurdske zajednice u Turskoj. Erdogan je 2019. poslao vojsku da uspostavi 30 kilometara široku „zonu bezbednosti“ u severnoj Siriji i tamošnje kurdske snage, u oblasti u kojoj su sirijski Kurdi građanski rat iskoristili kako bi konsolidovali svoju autonomnu enklavu, potisne podalje od granice s Turskom.
Golani sada mora da uloži veliki trud u pronalaženje kompromisnog rešenja koje bi pomirilo želju Kurda da očuvaju autonomiju i turskih ambicija da ih i ubuduće zadrži što dalje od pogranične oblasti. Hoće li Erdogan tolerisati kurdske teritorijalne dobitke u Siriji, koje vidi kao pretnju nacionalnoj bezbednosti Turske? Hoće li Golani, koji pretenduje na to da stekne podršku u celoj zemlji, omogućiti Turskoj da vodi rat protiv Kurda u isto vreme dok s njima pokušava da formira vladajuću koaliciju i očuva teritorijalni integritet Sirije?
Mimo njegovog večitog konflikta sa sirijskim Kurdima, Erdogan na Asadov pad gleda kao na svoje veliko dostignuće. Njegova reakcija na napredovanje pobunjeničkih snaga bila je ekstatična. „Idlib, Hama, Homs, a krajnja meta je, naravno, Damask… Želja nam je da se ovaj marš u Siriji nastavi bez incidenata“, bile su njegove reči posle molitve u Istanbulu, dva dana pre nego što će sirijska prestonica pasti.
Erdogan i njegovi kurdski saveznici godinama već podržavaju islamističke grupe širom Bliskog istoka. Onako kako on to vidi, turski lider se s Iranom nadmeće oko toga kakav će model islamske demokratije prevladati u muslimanskim zemljama: onaj u formi šiitskog fundamentalizma ili umerenija turska verzija. Sada veruje kako mu se ukazala prilika da jedan takav model oblikuje u zemlji s kojom se Turska graniči.
Iako sirijski pobunjenici u velikoj meri mogu Izraelu da zahvale za stvaranje uslova koji su omogućili njihov uspeh, u samom Izraelu ne gaje nikakve iluzije o svom novom susedu. Al Golani (pravo ime: Ahmed al Šara, prim.) je poreklom sa sirijske Golanske visoravni, koju je Izrael zauzeo u ratu 1967, i čiju je aneksiju i izraelski suverenitet nad njom američki predsednik Donald Tramp priznao 2019.
Ne treba potcenjivati ni hubris izraelskog premijera Benjamina Netanijahua: ako je kolabirala sirijska tiranija, zašto ne pokušati i rušenje one iranske
Dok je još trajao pobunjenički marš na Damask, Izrael nije gubio vreme i rasporedio je trupe duž granice sa Sirijom. Izrael je zabrinut zbog mogućeg prelaska naoružanih grupa iz Sirije na Golansku visoravan i namerava da napadne sela sa sirijske strane granice naseljena Druzima, koji imaju rođake u selima na izraelskoj strani. Bolna sećanja na ono što se desilo 7. oktobra Izraelu nalažu da ne uzima olako u graničnom pojasu nagomilano naoružanje u rukama islamista.
Ali ne treba potcenjivati ni hubris izraelskog premijera Benjamina Netanijahua: ako je kolabirala sirijska tiranija, zašto ne pokušati i rušenje one iranske? Ni dosad nije mogao da odoli iskušenju da ide dalje od čisto odbrambenih mera: insistirajući da je sporazum iz 1974. kojim je regulisano razgraničenje izraelskih i sirijskih snaga propao, izraelskoj vojsci je naložio da preuzme kontrolu nad sirijskim delom planine Hermon, kao i nad tampon zonom na suverenoj sirijskoj teritoriji, te ključnim kotama na njenom obodu.
Ključni američki saveznici u regionu gaje slične brige. I oni bi radije da je Asad ostao na vlasti, jer se pribojavaju da bi Sirija pod kontrolom islamista mogla da postane terorističko utočište. S njihove tačke gledišta, s Asadom su bili načisto – i predstavljao je bolju opciju od vlade koju bi predvodili islamistički pobunjenici, koliko god oni sad insistirali na tome da su postali umereni.
Ali s Asadom je gotovo. Bliski istok je ponovo u stanju dramatičnog previranja koje bi sve strane, kako pobednike tako i gubitnike, trebalo da navede da rekalibriraju svoje politike.