Lica:
JEROTIJE PANTIĆ, predsednik
JELENA, sekretarica predsednika
VIĆA, ministar unutrašnjih poslova
ŽIKA, načelnik BIA
ALEKSA ŽUNJIĆ, zamenik šefa BIA
JOSA, pandur
MILAN, pripadnik studentske organizacije iz Užica
Zbiva se u srpskoj prestonici, u naše doba.
I čin
Jerotije ulazi u kabinet, namršten i ljut – sinoć opet nije dobro spavao.
Sa vrata dobacuje.
Jerotije: „Jelena, zovi mi Viću i Žiku, da se odmah nacrtaju kod mene.“
Jelena, pomalo uplašeno, ne gledajući u predsednika, odgovara.
Jelena: „Hoću… Evo, odmah šefe.“
Posle 20 minuta, Vića i Žika se pojavljuju na vratima predsednikove kancelarije:
Vića i Žika: „Zvali ste po nas, šefe?“
Predsednik, zamišljeno gleda kroz prozor.
Jerotije: „Jesam, jesam, sedite…“
Okrenuvši se od prozora, predsednik žustro napravi korak ka svojim gostima.
Jerotije: „Vićo, Žiko mi ovom moramo da stanemo na kraj. Ove nevladine organizacije non-stop pobunjuju narod protiv nas, te prave seminare, te prave obuke, te organizuju proteste, a čujem da su i u kontaktu sa onom našom, nazoviopozicijom… Zvao sam vas da vidim kako ovaj problem da rešimo. Znate, oni šalju i pisma neka u inostranstvo, optužujući nas za korupciju i razna nepočinstva, koja vi, znate, mi nismo počinili, niti smo za bilo šta krivi..“
Vića i Žika se zgledaše, pa Vića kao po komandi poče.
Vića: „Šefe, da vam kažem, ja se mnogo oko toga ne bih brinuo. Kad smo ih potkačili posle korone objavljući šta i kako se finansiraju, mislim da smo narodu objasnili o kakvim plaćeničkim nitkovima se tu radi. Posle toga su se ućutali kao da ih nema. Zahvaljujući Aleksi koji je to sve marljivo prostudirao, mi smo ih udarili tamo gde ih najviše boli….”
Predsednik povika i prekine Viću.
Jerotije: „Stani, bre! Nemoj, molim te, sad da mi pričaš da smo ih rešili i da su se ućutali. Da je tako, ne bismo imali ovo po ulicama danas. Na svakom koraku se bune, dopisuju, sarađuju i smišljaju kako da nas sruše. Ne zaboravi da mi je Aleksa omogućio da ih pratim i snimam, a imam i ono čudo što su nam dali Izraelci, pa mogu i u telefon da im uđem. Ali to prosto nije dovoljno. “
Žika prati razgovor, nešto bi da kaže, pa se premišlja, vrti se na salonskoj stolici koja ga nekako žulja i napada. Predsednik to vidi krajičkom oka, pa se okrenu njemu.
Jerotije: „Ajde ti, tico, gukni sad.“
Žika: „Šefe, ja se slažem sa vama da je problem… Ali imamo ove strance što nam duvaju za vrat svaki put kada krenemo da gazimo ove izdajnike. Umorih se više objašnjavajući im da su to sve vucibatine, neradnici, i da hoće vlast bez izbora. Poslednju buvu koju sam im pustio letos bilo je da ih finansiraju Rusi. Znate ono kad su bili protesti protiv litijuma.“
Žika izgovori ovo u dahu, pa konačno nađe udobno mesto na stolici i zaturi se, ostavljаjući svoje reči da lebde po prostoriji.
Predsednik slegnu ramenima.
Jerotije: „To ti jeste bilo pametno, Žiko. A i ono što smo smislili da su oni kao političke organizacije i da oni ne rade ono za šta su osnovani, nego samo hoće da nas zbace i da sa onim jajarama iz opozicije dođu na vlast… Ali, Žiko, to nije dovoljno. Jesi li se čuo sa Rusima skoro?“
Žika: „Jesam, šefe, čujem se svaki dan… Nikolaj (Petrušev, prim. аutora) nije više tamo, ali me njegov zamenik svakodnevno savetuje šta i kako ćemo. Oni se sada bave Gruzijom, ali je u poslednjem razgovoru predložio nešto što sam spreman izložiti vam odmah.“
Predsednik zainteresovano pogleda Žiku u oči, pokušavajući da u njegovim očima pročita taj predlog i pre nego ga je ovaj izustio. Žika pogleda u prste na rukama, oslonjene na naslon stolice, pa sporo krenu da valja rečenicu.
Žika: „Pa predlog je pomalo radikalan, šefe… ideja je da uvedemo spisak sumnjivih lica kroz zakon, i da ih imamo u registru. Da, tako, u svakom trenutku možemo narodu da pokažemo ko radi protiv naroda i vas, šefe. Da damo sve to javnosti na uvid, pa ćemo da vidimo šta će onda. Da ih stavimo na stub srama. Pa čim oni zucnu nešto protiv vlasti, odmah da ih potkačimo, a još i da uvedemo i kazne pa ako neće da se upišu u registar, cvrc, odmah po džepu!“
Žika ućuta, a predsednik zamišljeno pogleda kroz prozor. Posle nekoliko trenutaka progovori.
Jerotije: „Dobar ti je taj predlog, Žiko. Na taj način ćemo ih skroz raskrinkati. Ali, moramo da budemo pažljivi, znaš da su nam neki od njih i pomagali da dođemo na vlast, objašnjavajući Evropi da mi, nit’ smo stari radikali, nit’ smo krvoloci kakvi smo bili. Šta ćemo s njima? Ipak moramo i da imamo barem privid demokratije. Znaš da je to Evropi bitno.“
Žika spreman na ovo pitanje kao iz topa odgovori.
Žika: „Napravićemo izuzetke, pa ćemo ove naše u njihovim redovima da provučemo. Njima neće dlaka s glave faliti, kao što i nije kad smo pravili onaj prethodni spisak. To je samo za neprijatelje države i naroda koje mi izaberemo. To je Žunić sve lepo izabrao i odredio i tada.
Vića, sada pomalo zaboravljen u ovom dijalogu predsednika i Žike, ljubomorno procedi.
Vića: „A šta ćemo mi koji dobijamo pare od tih istih što te barabe finansiraju? Ne možemo da se vadimo opet na tetku iz Kanade?“
Predsednik, osetivši Vićinu nameru da potkopa Žikin predlog, a u odsustvu druge ideje, reče:
Jerotije: „To prepustite meni. Ja nikada nisam iskreno rekao tom zapadnjačkom ološu da mi nećemo u Evropu. Stalno ih mažem, da mi kao hoćemo da bi nastavili da nam daju pare. Dok to bude tako, davaće nam šakom i kapom. Čim nas malo uslove za pare, ja ću im odmah pripretiti Rusijom. Pošto se Putina boje, a i jako su glupi, na to svaki put nasednu. Nego vi sad idite pa pustite taj predlog zakona malo u štampu da vidimo ko će da reaguje pa ćemo dalje da se dogovaramo kako ćemo.“
II čin
Aleksa i pandur Josa sede u Aleksinoj kancelariji, dok je preko puta njih Milan, student iz Užica, doveden na informativni razgovor.
Aleksa se domunđava sa Josom, klima glavom, pa pogledava Milana.
Aleksa: „Da li je tačno, Milane, da si odbio da registruješ tu tvoju organizaciju da si agent stranog uticaja iako po zakonu imaš obavezu da to uradiš?
Milan, hladno: „Da, tačno je, nisam se registrovao niti ću, smatram taj zakon neustavnim i nedemokratskim. Takođe, on je antievropski.“
Aleksa: „Ma nemoj, ti ćeš da mi kažeš šta je neustavno. Ti gologuzan jedan ćeš da određuješ šta je demokratija, a ovamo rušiš državu parama iz inostranstva.“
Milan, opet, hladno: „Ne rušim ja ništa, protestujem protiv vašeg lopovluka, koji je u poslednje vreme počeo i da ubija.“
Aleksa: „Čuješ ti ovo, Joso? On nas direktno pljuje u lice… Protiv nas protestuješ? Ti bi u Evropu jelda? E pa nećeš, brajko, ja da ti kažem. Nema ovde Evrope, ovo je bre slobodarska Srbija, nećete nam vi, kojekakvi belosvetski šljam, određivati šta je država. Je l` zato sediš u kafani Evropa, kafenišeš sa diplomatama i kuješ zavere protiv predsednika, je li? Imamo sve crno na belo, i snimke i svedočenja. A pare koje dobijaš ćemo da ti uzmemo, pa ćemo lepo da ih uložimo u nešto, ljudski, da ljudi vide mostove, auto-puteve, kako naš predsednik kaže, a ne da vi potplaćujete kolege studente za proteste. Joso, koliko oni dobijaju para?“
Josa: „Puno gosn’ načelniče, baš puno.“ Josa se prenu iz dubokog razmišljanja.
Aleksa: „Pa koliko je to, Joso?“
Josa: „Negde oko 2.000 evra imaju na računu. Uplatila im neka organizacija, bave se kao ženama, iz Švedske.“
Aleksa (smejući se): „Iz Švedske? Pa kakve veze imaš ti, Milane, sa ženama iz Švedske?“
Milan, kratko: „Njima je stalo do nas. Oni hoće da i kod nas bude sloboda kao kod njih.“
Aleksa: „Dobro, dobro, Milane, sve nam je jasno. A šta ćemo sa ovim slikama, Milane?“
Aleksa napravi pauzu, polako zavuče ruku u svoj unutrašnji džep i izvuče nekoliko fotografija.
Aleksa: „Šta je ovo? Milane? Ti u slobodno vreme izgleda voliš da se šminkaš? Je l` su te to žene iz Švedske naučile?“
Milan pogleda fotografije bačene ispred njega, pa pogleda Aleksu.
Milan: „Znači, tajno me snimate?“
Aleksa: „Naravno da te snimamo, ti si izdajnik, i plus naš lični neprijatelj. Sada potpisuj da si strani agent, da ne bi sutra ovo osvanulo u noviнama. Baš me interesuje šta će tvoj otac misliti kad te vidi ovakvog.“
Milan pogleda po prostoriji, u kojoj osim stolica, stola i sivih, prljavih zidova zgrade u Кraljice Ane nije bilo ništa drugo…
Pokušaj autora da se našali na temu komedije Sumnjivo lice Branislava Nušića i da impersonifikuje situaciju razgovora o predlogu zakona o agentima stranog uticaja, kroz lica te komedije, ostavlja, kao i sudbina te komedije i kao i sudbina Nušića, pomalo gorak ukus u ustima.
Najveći strah ove vlasti je strah od dve stvari: od događaja poput 5. oktobra i od smeha i ismevanja ozbiljne, ljute i namrštene vlasti koja iza ove maske krije bahatost, osionost, neodgovornost i nehaj za živote ljudi, građana Srbije. Pokušaj apsolutne vladavine ovde će se i završiti. Predlog zakona nije podoban za pravnu analizu. Predlog se podruguje državnim institucijama i građanima Srbije. Zbog toga ću reći umesto Milana ovo:
Nisam nikakav strani agent niti ću to da potpišem. Borim se za Srbiju oslobođenu od korumpirane vlasti, od policijskog nadzora svakoga ko misli drugačije, borim se za Srbiju koja se ne stidi istine jer me mrtva i ućutkana usta obavezuju na to.
