Mesec dana od obrušavanja nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, koje je izazvalo smrt 15 ljudi, „građevinska panika“ ne jenjava. Štaviše, poprima artikulisaniji oblik i od stihijskog deljenja fotografija oštećenih objekata i fasada na društvenim mrežama prešlo se na direktno prijavljivanje potencijalne opasnosti institucijama i medijima. I to ne samo od strane građana, što smo videli na primeru Instituta za materijale i konstrukcije Građevinskog fakulteta koji je godinama ukazivao gradskom preduzeću Arena Beograd na neophodnost kontrole krovne konstrukcije i glavnih stubova Arene. Tako su 2018. godine uzalud upozorili preduzeće da punih 15 godina nisu obavili preglede na koje su se obavezali Projektom održavanja, ali sada kada je oštećenje konstrukcije krova postalo uočljivo i bez temeljnog pregleda, rešili su da problem iznesu i u javnost.
Isprva, delovalo je da će se makar gradska uprava postaviti primereno okolnostima. Petog novembra, glavni urbanista Marko Stojčić obavestio je građane da je zabranjeno korišćenje dela prolaza Bezistan zbog rizika od obrušavanja tavanice, i najavio da će u narednim danima nadležne službe obići sve ostale javne prostore i objekte u vlasništvu Grada i utvrditi da li postoji potreba za onemogućavanjem korišćenja nekih od njih kako bi se sprečila potencijalna tragedija. Nažalost, na tome se završilo. Umesto još neke slične intervencije ili zvanične potvrde da su makar javni prostori u Beogradu bezbedni (nepoverenje u institucije jeste veliko, ali „proverili smo“ svakako zvuči više umirujuće od „proverićemo“), Stojčić je prešao na saobraćajne teme, a Grad se ponovo setio bezbednosti tek kad je postalo politički oportuno za vlast. U saopštenju koje počinje rečenicom „širenje dezinformacija i panike među građanima ukazivanjem na nepostojeći i izmišljeni problem jeste ozbiljno krivično delo“, najavljeno je da će zaista podneti krivičnu prijavu protiv pokreta Kreni-promeni zbog tvrdnje da je bezbednost Brankovog mosta ugrožena, iako je JKP Beograd put lepo objasnio da je samo olučna veza iznad Karađorđeve „sklona padu“, što uopšte ne zvuči nebezbedno.
Imate problem sa urušavanjem?
Takva kriminalizacija zabrinutosti predstavlja korak dalje od truda predsednika Aleksandra Vučića da obesmisli koncept upotrebnih dozvola (na otkriće da je ni Prokop ne poseduje, nije ponudio ni „proverićemo“ već je promptno izmislio koncept „privremene dozvole“ koja je jednako dobra, kao da se pad nadstrešnice nije desio), ali sudski procesi su spori a vlast je očito želela da građanima koji njene krvave tragove čine vidljivim na ulicama jasnije zavali šamarčinu. Imate problem sa urušavanjem? Dobićete namerno rušenje simbola grada. Naravno protivpravno i uz obilato angažovanje represivnog aparata.
„Ne radi se ovde o tome da su apetiti porasli, javno dobro je već dugo vremena puki plen, već se promenila procena o tome šta može da prođe bez ikakvih posledica – institucije su do te mere urušene, da više nije ni potrebno fingiranje procedura da bi se prikazala legitimnost nezakonitih odluka. Odnosno, da bi se bez ikakve procedure srušio Hotel „Jugoslavija“ i protivno svakoj izbrisao Generalštab, prvo su temeljno urušene institucije, na čemu se vredno i decenijama radilo. Mi već dugo živimo u tom odmeravanju snaga – dokle može da se ide u pljački javnog dobra i poništavanju vladavine prava, a gde su crvene granice pa se teren ipak malo podrobnije priprema. Logično da granice vremenom popuštaju i da je dno sve dublje, i ova sad naizgled eskalacija je samo još jedno opipavanje terena. Naše, građansko, jeste da li ćemo pustiti da se s Generalštabom, Sajmom, Hotelom „Jugoslavija“ i Starim savskim mostom uruše komplet institucije, ili ćemo ipak uspeti da ih izvučemo ispod te nadstrešnice“, kaže urbanistkinja Ljubica Slavković.
Rušenje Hotela „Jugoslavija“ nije sporno samo zbog gubljenja identiteta grada i brisanja istorije (sasvim moguće namernog, ako imamo u vidu da bi sposoban vlasnik više profitirao od spiska slavnih gostiju iz čitavog sveta koji su u hotelu odsedali, nego od podizanja kula kojih u Beogradu niče sve više) već i kao primer do koje mere se investitorima bliskim vlasti, u ovom slučaju Milenijum timu, izlazi u susret i gleda kroz prste.
„Ukazivali smo, obaveštavali, nije tu samo problem u rušenju jednog objekta značajnog za istoriju grada. Rušenje se mora smesta obustaviti jer se načinom na koji se odvija, iz 30.000 tona šuta koji će rušenjem nastati, u vazduh biti oslobođena najmanje tona azbesta. Rušiti takvu zgradu bagerima, bez sistema, bez licenciranih firmi za tretman otrovnog otpada, bez ikakve kontrole, doslovno je zločin, svesno počinjen zločin kojim se teško ugrožava goli život i zdravlje, ne samo stanovnika okolnih zgrada – ovo je ekološka bomba za čitav grad“, izjavio je odmah po početku rušenja Dejan Bojović iz Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu.
„Nema azbesta, lažete i to“
Činjenica da nije uhapšen uprkos očiglednom uznemirenju javnosti zbog mogućnosti raznošenja azbestne prašine dobar je indikator da nadležni organi ne znaju da li je zadovoljen nužan kriterijum za krivično delo – da je reč o lažnoj vesti ili tvrdnji. Milenijum tim je odmah reagovao saopštenjem da se sve (u šta valjda spada i odvoženje šuta kamionima nepokrivenim ciradom) radi po propisima, da nikome nije ugroženo zdravlje, a da neistinite tvrdnje o postojanju opasnih materija u građevinskom materijalu „imaju za cilj izazivanje panike i nereda“. A pošto to nikoga nije uverilo, osim predsednika Vučića koji je na RTS-u uzviknuo „nema azbesta, lažete i to“, precizirali su da u originalnoj dokumentaciji objekata nema evidencije o prisustvu azbesta niti su ga uočili pregledom objekta. Što je moguće, koliko god primena azbesta bila raširena u periodu kada je hotel građen, ali problem je što dokaze koji bi potkrepili ovu tvrdnju Milenijum tim nije predočio medijima. A po svemu sudeći, ni institucijama.
„Da bi se bez ikakve procedure srušio Hotel Jugoslavija i protivno svake izbrisao Generalštab, prvo su temeljno urušene institucije, na čemu se vredno radilo“
Ljubica Slavković
Batut, koji je još tokom trajanja protesta ispred Gradske kuće u Novom Sadu skrenuo pažnju javnosti na rizike od širenja ozbiljnih zaraza do kojih može doći ispuštanjem fekalija na ulice (narednog jutra je Institut za javno zdravlje Vojvodine pokupio uzorke sa terena, ali rezultati analiza nisu saopšteni) i zaključio „ovako neodgovorno i bahato ponašanje pojedinaca je za svaku osudu i ovim putem apelujemo na sve da se suzdrže od sličnih akcija“, ovoga puta nije upozorio na opasnosti od udisanja azbestne prašine.
U odgovoru na upit Radara, Batut je objasnio da ne poseduje dokumente koji govore o prisustvu ili odsustvu azbestne prašine u vazduhu u okolini hotela, niti one koji govore o prisustvu azbesta u građevinskom materijalu hotela. Takođe su naveli da su o bojazni koja se pojavila u javnosti obavestili Ministarstvo zdravlja, kao i da su informacije o sadržaju azbesta u građevinskom otpadu tražili od Agencije za zaštitu životne sredine. Iako odgovor Agencije nisu citirali, objašnjenje da nisu preporučili bilo kakve mere zato što to ne mogu da učine samo na osnovu pretpostavke o prisustvu opasnih materija, prilično sugeriše da je Batut udario u isti zid kao i mediji i građani.
Demonstracija sile
A vlast je za to vreme udarila na Stari savski most. U veoma slikovitom prikazu namere da ga sruši, poslala je interventnu policiju da malo premlati, a malo pohapsi građane na mostu, obriše beton sa Savom Manojlovićem, prignječi poslanice Mariniku Tepić i Milu Popović, a na kraju i sruši kamp u kojem su aktivisti dežurali na novobeogradskoj strani mosta. Poslednji čin odigrao se u tri sata ujutru, kada je upalo tridesetak policajaca i naložilo da se svi spakuju i odu. Kako je za Insajder ispričao Branislav Radosavljević iz inicijative Most ostaje, poslaniku Branku Miljušu koji se odazvao akciji da uz aktiviste uvek bude i jedan poslanik sa imunitetom, policija je rekla da će za svaki minut koji ostane tu biti uhapšen po jedan aktivista.
Ovakvu demonstraciju sile, Vučić je iste večeri pokušao da prikaže kao suštinsku brigu za građane jer most nije zapravo betonski (a još je i nacistički) i samim tim je nesiguran. Toliko, da je nakon uklanjanja celokupne tramvajske kontaktne mreže sa njega, 24. novembra ponovo dopušten saobraćaj preko mosta uz nejasni dalji plan da li će se rušiti sa sve vozilima koja ga prelaze ili ne. Pitanje koje nije neutemeljeno, ako se setimo Vučićeve izjave povodom planova za građenje hotela na mestu Generalštaba da se nada „da ćemo samo imati dovoljno vremena da premestimo Ministarstvo odbrane“.
Nasrtaj vlasti na kompleks Generalštaba kome je nezakonito ukinula status zaštićenog kulturnog dobra još uvek je u fazi pravnog nasilja za koje nije potrebno angažovanje mehanizacije. Ali to što nije došao trenutak da ga građani poput mosta brane telima, ne znači da nije bilo prostora za represiju prema zaposlenima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika koji smatraju da Generalštab zaslužuje najviši stepen zaštite.
Imate problem sa urušavanjem? Dobićete namerno rušenje simbola grada. Naravno protivpravno i uz obilato angažovanje represivnog aparata
„Hrabro istupanje stručnjaka u odbrani zakona i struke u našem društvu, jasno je poslalo poruku da su profesionalni integritet i solidarnost vrednosti koje još uvek postoje i da uprkos svim pritiscima opstaju i jačaju braneći profesionalno dostojanstvo, javni interes i vladavinu prava. Duboko smo zabrinuti vestima da je kao odgovor na obrazložen i na zakonu zasnovan stav stručne službe Republičkog zavoda, usledio ulazak BIA u prostorije ove javne ustanove. U pitanju je alarmantan presedan tokom više od sedam decenija postojanja službe zaštite“, saopštila je Evropa Nostra uz poziv da se stane u odbranu i zaštitara kulturnog nasleđa i samog Dobrovićevog kompleksa.
A tolika eskalacija sile dovodi do pitanja da li imamo posla sa taktikom vlasti ili potpunim odustankom od taktiziranja?
„Lično mi ovaj nalet rušenja važnih i zaštićenih objekata, baš u ovom trenutku i na ove načine, liči na ad hoc pokušaj skretanja fokusa sa teme urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu. To jeste taktika i to taktika koja bez dalje sumnje ogoljava koliko elite na vlasti vrednuju ljudski život kada se ovaj ‘ispreči’ na putu ostvarenja njihovog finansijskog interesa – nikako. Takođe, sve ove trenutne aktivnosti su na različite načine suprotne zakonima i procedurama i baš sve su vezane za istu temu građevinskih intervencija u urbanom okruženju… Čini se da su u svojim glavama spojili lepo i korisno, tj. na sasvim morbidan način su videli tragediju u kojoj je 15 ljudi izgubilo život kao zgodnu priliku da pripreme teren za tri druga projekta unutar kojih se nadaju da nastave istu šemu zloupotrebe institucija i sile zarad ostvarenja finansijske koristi“, odgovara urbanistkinja Ksenija Radovanović.
A kako se Beogradski sajam našao na udaru oba omiljena projekta SNS-a – i Beograda na vodi koji bi da se dalje širi i Ekspa koji treba nečim popuniti – kada na red dođe i njegovo uklanjanje ostalo je još samo da se i vojska izvede na ulice.
